Дана, 14. августа, Католичка црква обележава дан мучеништва пољског фратра који је у Аушвицу добровољно пошао у смрт уместо оца породице – данас заштитник затвореника, породица и новинара
Мало је животних прича које тако снажно спајају духовну посвећеност и чин крајње личне жртве као прича Максимилијана Марије Колбеа. Пољски фратар конвентуалних францисканаца, новинар, издавач и мисионар, погинуо је 14. августа 1941. у концентрационом логору Аушвиц – не под принудом, већ добровољно, замењујући место осуђеном оцу породице који је вапио за својом женом и децом. Тачно осамдесет пет година касније, његов лик и данас се сматра једним од најупечатљивијих симбола хришћанске љубави према ближњем у XX веку.
Дечак који је сањао о две круне
Рајмунд Колбе рођен је 8. јануара 1894. у Здуњској Воли, у то доба под управом Руске империје, као син ткача Јулијуша Колбеа и бабице Марије Домбровске. Одрастао је у скромној, побожној породици, а већ у деветој години живота, по сопственом сведочанству, доживео је визију Богородице која му је понудила избор између две круне – беле, која је значила постојаност у чистоти, и црвене, која је значила мучеништво. Мали Рајмунд је, како је касније испричао, прихватио обе.
Тек три године касније, 1907, заједно са старијим братом Франћишеком ступио је у Ред мале браће конвентуалаца. У новицијату је 1910. изабрао монашко име Максимилијан, а 1914. положио вечне завете, узевши и додатно име Марија – знак посвећености којим ће обележити читав свој даљи живот и рад.
Студент, свештеник и покретач великих идеја
Францисканске старешине рано су уочиле Колбеову интелектуалну оштрину и послале га 1912. у Рим на студије на Папском грегоријанском универзитету, где је 1915. стекао докторат филозофије, а потом и докторат теологије на Папском универзитету Светог Бонавентуре. За свештеника је заређен 1918, а годину дана касније вратио се у ослобођену Пољску, где је предавао у краковској богословији.
Убрзо се показало да Колбе није само учен теолог, него и надахнут организатор. Године 1922-е, упркос честим проблемима са туберкулозом који су га пратили читав живот, покренуо је месечни часопис „Витез Безгрешне“, посвећен ширењу поштовања Богородице. Наредних година то скромно гласило прерасло је у право издавачко предузеће: 1927. основао је манастир Њепокалањов код Варшаве, који је под његовим руководством постао један од највећих верских издавачких центара у Европи са штампаријом, радио-станицом „Радио Њепокалањов“ и сопственим аматерским радио-предајником, позивног знака SP3RN. Дневни лист који је покренуо у оквиру заједнице достизао је тираж и до 225.000 примерака викендом, што га сврстава међу најутицајније публикације тог доба у Пољској.
Мисионар на другом крају света
Средином двадесетих година Колбе је упознао групу јапанских студената католика у Пољској, који су се жалили на недостатак мисионара у својој домовини. То га је покренуло на пут који мало ко у то доба би предузео: 1930. отиснуо се преко Шангхаја у Јапан, где је, упркос језичкој и културној баријери, брзо савладао основе језика и 1931. основао манастир „Мугензаи но Соно“ – Врт Безгрешне, у околини Нагасакија, одакле је покренуто и јапанско издање његовог часописа. Годину дана касније отпутовао је и до Малабара у тадашњој Британској Индији, где је основао још један манастир. Тек позив на провинцијску скупштину реда вратио га је 1936. дефинитивно у Пољску, где је постављен за старешину Њепокалањова.
Рат и поновно хапшење
Избијање Другог светског рата 1939. затекло је Колбеа управо на месту где је најпотребнији у сопственој заједници. Док су многи бежали, он је остао и организовао привремену болницу за рањене и избегле. Након што су Немци окупирали Њепокалањов, ухапсили су га већ 19. септембра 1939, али је после неколико месеци пуштен, пошто је одбио да потпише документ којим би формално признао своје делимично немачко порекло у замену за повлашћен третман.
Пуштен на слободу, Колбе се вратио оном за шта је живео, помагању другима. Заједно са осталим фратрима, у зградама Њепокалањова склонио је и прехранио хиљаде избеглица које су у ратним вихорима остале без крова над главом. Заједница је наставила и издавачку делатност, објављујући текстове које су окупатори сматрали неподобним. Овакво држање коштало га је поновног хапшења: Гестапо је 17. фебруара 1941. затворио манастир и одвео Колбеа у затвор Павјак у Варшави, а одатле је 28. маја пребачен у Аушвиц, где је добио број затвореника 16670.
Тренутак који је обележио вечност
У логору је, упркос батинама и малтретирању стражара, наставио да духовно охрабрује своје саборце у патњи. Пресудни тренутак догодио се крајем јула 1941, када је један затвореник побегао из логора. Као одмазду, заповедништво је наредило да се десет мушкараца насумично одабере и затвори у подземни бункер, где ће бити остављени да умру од глади. Када је међу одабранима био и Франћишек Гајовњичек, пољски отац породице, који је у очају узвикнуо „Моја жена! Моја деца!“, Колбе је иступио и добровољно замолио да заузме његово место.
Према сведочењу помоћника хигијеничара из логора, Колбе је у бункеру, и у најтежим тренуцима глади и жеђи, предводио остале затворенике у молитви, остајући смирен и присутан уз њих. После две недеље без хране и воде, само су он и тројица других остали живи. Стражари су им, нестрпљиви да испразне просторију, дали смртоносне инјекције. Максимилијан Колбе умро је 14. августа 1941, а спаљен је наредног дана на празник Успенија Богородице, дан који је, у светлу његовог целог живота посвећеног Марији, дубоко симболичан.
Од мученика до свеца свих народа
Франћишек Гајовњичек, човек кога је Колбе спасао, преживео је рат и присуствовао, као почасни гост, свечаностима којима је потврђено Колбеово светитељство – прво беатификацији коју је 1971. извршио папа Павле VI, а затим и канонизацији коју је 10. октобра 1982. обавио папа Јован Павле II, проглашавајући га мучеником љубави према ближњем.
Данас се Свети Максимилијан Колбе слави широм света као заштитник радио-аматера, породица, политичких затвореника, новинара и затвореника уопште, а Јован Павле II га је назвао „заштитником нашег тешког века“. Његова статуа стоји изнад Великих западних врата лондонске Вестминстерске абатије, међу десет мученика XX века, а музеј посвећен његовом животу и делу отворен је у Њепокалањову 1998. године. Његова прича о учењаку, издавачу, мисионару и, на крају, о човеку који је сопствени живот заменио за живот другог и данас, осам и по деценија касније, остаје једно од најснажнијих сведочанства о томе докле може досегнути људска и хришћанска солидарност.
