Септембарски покрајински избори могли би бити последњи испит за немачки естаблишмент, испит који ће показати може ли одбити десничарски популизам и умирити његове бојазни.
Пише: Филип Гашпар
Током последњих десет година Уједињено Краљевство изгласало је Брегзит, Доналд Трамп двапут је освојио Белу кућу, а популистичке странке нагло су ојачале широм Европе. Једино је Немачка деловала имуно. Познате странке остајале су на власти, а земља је изгледала заштићена од сила које преобликују друге демократије. За посматраче узнемиреног односа Запада према сопственим политичким традицијама, Немачка је била последње јемство да либерална демократија може опстати. То јемство почиње да пуца.
Овог септембра бирачи у Саксонији Анхалт, Мекленбургу Западној Померанији и Берлину излазе на покрајинске изборе који би могли бити најзначајнији у Немачкој од уједињења. За Вашингтон улози далеко надилазе бројање гласова. Највећа европска привреда, незаобилазни континентални ослонац НАТО пакта и најважнији амерички партнер у Европи пролази кроз политичку преображај са непосредним последицама по атлантски савез.
Алтернатива за Немачку (АфД) сада предводи на националним анкетама са отприлике двадесет девет одсто подршке у јуну. У источној Немачкој постала је владајућа снага. Ипак, права прича није просто успон једне странке. Реч је о полаганом урушавању послератног консензуса који је управљао Немачком после Хладног рата.
Септембарски избори биће прва стварна провера тога може ли немачка владајућа класа још увек обуздати овај покрет. Могли би показати да је Немачка, дуго сматрана последњим бедемом западне стабилности, најзад стигла до истог обрачуна који је преобразио велики део демократског света.
Током читаве послератне епохе немачка политика почивала је на необично стабилном темељу. Власт се смењивала између хришћанских демократа и социјалдемократа, двеју широких народних странака које су заједно често располагале са знатно више од шездесет одсто гласова. Избори су одлучивали ко влада, али су ретко доводили у питање саме претпоставке система. Консензус, умереност и постепена промена одређивали су немачку политику после уједињења деценијама. То раздобље се завршава.
Традиционалне немачке владајуће странке нису почеле да слабе тек са успоном АфД. Њихово осипање увелико је било у току пре него што се десничарска, националистичка странка појавила као политичка снага. Из избора у изборе ЦДУ/ЦСУ и СПД губили су тло, док су мање странке постојано добијале подршку. Коалициони преговори постајали су тежи, владе мање стабилне, а бирачи су почели да се питају производе ли избори још увек стварну промену.
Није ни АфД створила ову кризу. Она ју је искористила. Као и многи популистички покрети на Западу, странка је расла зато што је дала глас незадовољствима која су се годинама таложила. Њен успон био је мање изненадни прелом него видљива појава дубљег губитка поверења у немачку владајућу класу.
Привредна позадина тог незадовољства није апстрактна. Немачка, деценијама синоним за индустријску снагу и пуну запосленост, пролази кроз болан обрачун. Фолксваген, икона немачког привредног чуда, можда се суочава са најтежом кризом у својој историји као произвођач аутомобила. Предузеће ради на радикалном преструктурирању које погађа до сто четрдесет хиљада радних места широм света, са педесет хиљада отказа само у Немачкој. Четири немачке фабрике можда неће добити ниједан нови модел возила. За милионе Немаца то није статистика. То је крај извесности која је одређивала њихове животе.
Али привредни притисак није једини извор тог незадовољства. Пресудна прекретница наступила је две хиљаде петнаесте. Одлука канцеларке Ангеле Меркел да прими стотине хиљада миграната преобразила је немачку политику на начине који и данас обликују земљу. Присталице су ту политику сматрале хуманитарном нужношћу. Критичари су у њој видели доказ да се влада одрекла надзора над једном од најосновнијих одговорности суверене државе: одлуком о томе ко сме ући у земљу.
Без обзира на то какав неко став заузима у тој расправи, њене последице тешко је оспорити. Милиони Немаца су у томе видели више од питања усељавања; Меркел је донела одлуке које се тичу националног идентитета, суверенитета и будућег састава становништва без стварног пристанка јавности. Неповерење које се некада односило на једну једину политику постепено се проширило на неповерење према самој владајућој класи. АфД је једноставно била главни добитник тог заокрета.
Изворно основана као евроскептични покрет против заједничке валуте, странка се после мигрантске кризе преобразила у главно средство за бираче који су веровали да их немачка владајућа класа више не представља. Оно што су многи посматрачи одбацили као привремени гласачки протест показало се као нешто много трајније. Мигрантско питање можда је распламсало побуну, али су је године привредног застоја, раст цена енергије, опадање поверења у јавне установе и незадовољство узастопним владама одржале. Даљи успон странке не одражава само одобравање њеног програма, него и растуће незадовољство странкама које су владале Немачком током највећег дела послератног раздобља.
Као одговор на тај преображај немачки политички естаблишмент саградио је оно што је постало познато као „зид“ или Brandmauer. Одбијање сарадње са АфД испрва је представљано као изузетна мера. Описивано је као привремена заштита од странке која се сматрала изван уставне матице. Временом се, међутим, зид од тактичке одлуке претворио у само организационо начело немачке политике.
У већини демократија изборни успех повећава изгледе странке да влада. У Немачкој је све више важило супротно. Што је АфД била јача, то су све остале велике странке биле одлучније да је држе подаље од власти. По садашњим анкетама, готово сваки трећи немачки бирач подржаће странку са којом ниједна друга велика странка неће да влада.
Годинама је та стратегија изгледала одржива. АфД је остајала изолована, док су широке противничке коалиције и даље имале парламентарну већину. Данас те претпоставке све теже опстају. Немачка будућност, ако се игде може назрети, види се у источним покрајинама. Више од три деценије после уједињења, источна Немачка и даље гласа другачије од западне. Аналитичари ту поделу често објашњавају привредним, демографским или заосталим последицама комунистичке владавине. Ти чиниоци имају значаја, али више нису довољно објашњење политичког пута те области.
Источна Немачка испољила је популистички обрт релативно рано. Разочарање устаљеним странкама, скептицизам према средишњој власти и подршка популистичким алтернативама достигли су у некадашњој комунистичкој држави вишу раван много пре него што су се проширили ка западу. У Саксонији Анхалт, срцу источне Немачке, АфД сада има око четрдесет одсто, знатно испред сваког такмаца.
Ако се садашње анкете покажу тачним, АфД ће се појавити као владајућа странка у тој покрајини. Свака замислива коалиција која би је искључила захтевала би да се странке са суштински различитим програмима уједине ради једне надређене сврхе: да спрече победника избора да врши власт.
Правно гледано, у таквим аранжманима нема ничег недемократског. У пракси, међутим, они постају све теже одрживи како се јаз између изборне снаге и владајуће моћи шири.
У једном тренутку зид намењен изоловању једне странке почиње да преобликује читав систем око тог циља.
То је парадокс пред којим Немачка данас стоји. Што АфД постаје јача, то се зид његовим браниоцима чини незаобилазнијим. Ипак, сваки избори који учвршћују зид истовремено јачају средишњи довод АфД: милиони Немаца могу гласати за промену а да је никада не добију.
Када се немачки канцелар Фридрих Мерц вратио на чело хришћанских демократа, многи конзервативци веровали су да он представља последњу прилику ЦДУ да заустави своје опадање. За разлику од своје претходнице Ангеле Меркел, Мерц је обећао оштрији конзервативни лик: обнову граничне контроле, оживљавање привреде и преокрет после деценије лутања. Његова порука била је једноставна: бирачи који су прешли АфД могу се вратити без напуштања средишта.
То је била уверљива стратегија. Многи посматрачи претпоставили су да подршка АфД одражава незадовољство Меркеловом, а не дубље прегруписавање. Чим ЦДУ поново проговори језиком конзервативног владања, гласачи протеста ће се вратити.
Та претпоставка сада се суочава са првим озбиљним испитом. На националној равни ЦДУ заостаје за АфД шест процентних поена. У Саксонији Анхалт хришћанским демократама предвиђа се нешто више од половине подршке коју ужива АфД. Странка која се некада одређивала као установни ослонац Савезне Републике, дом Конрада Аденауера и Хелмута Кола, сада тешко достиже половину гласова које је некада сматрала својим полазиштем.
Мерц ће можда открити да је лакше променити реторику странке него обновити изгубљено поверење. Бирачи који су напустили ЦДУ не чекају нужно нешто конзервативнију иначицу исте странке. Изгледа да су многи закључили да је ЦДУ нераскидиво повезана са владајућом класом којој више не верују. Ако избори потврде садашње анкете, немачка криза не може се објаснити само као реакција на наслеђе Меркелове. Септембар ће показати има ли традиционална немачка средња десница још способност да упије јавно незадовољство или је та улога трајно прешла на другу странку.
Шире гледано, Немачка осветљава питање пред којим стоје демократије широм Запада. Колико дуго владајуће странке могу да губе поверење јавности а да истовремено чувају установе саграђене за неко раније раздобље? У ком тренутку искључивање великог и све већег дела бирачког тела из власти почиње да подрива поверење у саму демократију? Уз то, ако оставимо по страни питање може ли либерална демократија победити своје спољне непријатеље, може ли она још увек задобити оданост сопствених грађана?
Током највећег дела послератне епохе Немачка је деловала као случај за себе. Њена историја наметнула је нарочиту одговорност и нарочит опрез према свему што је мирисало на национализам или побуну против либералног поретка. Тај изузетак имао је своје користи. Имао је и своју цену. Питања која су се другде отворено оспоравала у Немачкој су годинама потискивана. Септембар наговештава да она никада нису разрешена. Само су чекала.
Све то даје септембру необичну тежину. Ако анкете издрже, АфД ће победити у Саксонији Анхалт са предношћу какву устаљене странке тамо нису виделе деценијама. Странка која је пре десет година једва прешла праг од пет одсто вероватно ће постати водећа снага у покрајини са више од два милиона становника.
Последице за Вашингтон су опипљиве. Немачка коју разједа унутрашња политичка криза неће поуздано држати источно крило НАТО пакта, неће одржавати подршку Украјини нити ће чврсто одолевати зависности од руске енергије. Савез је одавно рачунао на стабилан Берлин окренут споља. Та претпоставка више није осигурана.
Дубље питање остаје без одговора. Не може ли Немачка обуздати АфД, него може ли отклонити услове који су АфД учинили нужном. То је питање са којим ће се пре или касније суочити свака западна демократија. Немачка је просто последња којој је истекло време.
О писцу: Филип Гашпар
Филип Гашпар је политички саветник и публициста хрватског порекла из Босне и Херцеговине. Специјализовао се за стратешку комуникацију, међународно позиционирање и конзервативне мреже. Редовно пише за немачке и међународне медије, као и за разне медије широм бивше Југославије. Такође координише књижевне преводе на постјугословенском простору. Раније је писао за The European Conservative.
Foto: https://www.friedrich-merz.de/
Извор
Филип Гашпар, „Why Germany’s Postwar Consensus Is Failing“, The National Interest, 22. јул 2026.
https://nationalinterest.org/feature/why-germanys-postwar-consensus-is-failing
Превод с енглеског на српски језик и опрема Поредак
