„Одлазак Бориса Братине у Техеран, и то у својству министра Србије, није обичан дипломатски гест, већ дубоко погрешан и понижавајући чин према српском народу. Постоје границе преко којих државни представник Србије не сме да пређе, а једна од њих је одавање почасти политичком систему који је у време рата у Босни и Херцеговини оружјем, обуком и људством помагао снаге које су ратовале против Срба“, изјавио је Александар Ђурђев, председник Српске лиге.
„Док су српски војници и цивили гинули, из Ирана су стизали оружје, војна помоћ, инструктори и подршка њиховим противницима. Зато питам Бориса Братину у чије име сте се поклонили у Техерану? У име српских мајки које су сахрањивале синове или у име оних који су наоружавали војску против које су се њихови синови борили? У име Републике Српске или у име политике која је радила на њеном војном поразу и нестанку?“
Ђурђев је нагласио да ово нису апстрактне политичке оцене, већ питање конкретних српских жртава, конкретних злочина и конкретних имена која Србија нема право да заборави.
„Када Борис Братина иде у Техеран, он не иде само у једну дипломатску посету. Он гази преко имена Момира Митровића, Предрага Кнежевића, Гојка Вујичића и Ненада Јовића, као и преко имена српских заробљеника из Возуће и логора Каменица од Радомира Благојевића, Чеде Дабића, Драге Димшића, Митра Јовића, Мирослава Кнежевића, Марка Марића, Мирка Матичића, Миодрага Матичића, Драгана Пејића, Милоша Пејића, Милована Савића, Слађана Равловића, Саве Тодоровића и Живка Тодоровића. То нису бројеви, то нису статистика и то нису фусноте у историји. То су српски синови, очеви, браћа и војници, људи чија имена морају да стоје испред сваког дипломатског протокола“, поручио је Ђурђев.
Он је подсетио да је одред „Ел Муџахид“, јединица страних исламских добровољаца у саставу Трећег корпуса Армије БиХ, остао упамћен по зверствима над српским заробљеницима, а да су у судским поступцима помињани и командно одговорни људи, међу којима су Расим Делић, командант Главног штаба Армије БиХ, и Сакиб Махмуљин, командант Трећег корпуса Армије БиХ.
„Зато питам да ли је неко у Београду заборавио Возућу? Да ли је неко заборавио Каменицу? Да ли је неко заборавио одсечене српске главе, мучења, логоре и понижења кроз која су пролазили Срби? Да ли је могуће да представник Србије данас одаје почаст политичком центру државе која је, у најтежим годинама за српски народ, стајала на страни оних који су Србе убијали, мучили и протеривали?“
Ђурђев је нагласио да Србија мора да разговара са свим државама света, али да дипломатски односи не могу да подразумевају брисање историјског памћења и понижавање сопствених жртава.
„Србија није ничији политички бескућник да мора да тражи пријатеље међу онима који су наоружавали њене непријатеље. Нису Срби народ без памћења, нити је Република Српска настала тако што нам је неко поклонио слободу. Плаћена је животима најбољих међу нама. Зато нико нема право да преко њихових гробова води личну дипломатију, идеолошку политику или да Србију сврстава тамо где јој историјски и цивилизацијски није место.“
„Посебно је скандалозно што Братина у Техерану није био приватно, већ је представљен у име Србије. Ко му је дао мандат да у име Србије одаје почаст онима чија је држава деведесетих била један од најважнијих војних ослонаца противника српског народа у Босни и Херцеговини? Србија има право на одговор“, истакао је Ђурђев.
„Српска спољна политика мора да почива на једноставном принципу пријатељство са свима који поштују Србију, али никада заборав и понижење пред онима који су радили против нашег народа. Борис Братина је својим одласком у Техеран прешао политичку и моралну границу. Срби могу да опросте, могу да разговарају и могу да сарађују, али немају право да забораве ко је наоружавао оне који су на њих пуцали. Ко заборавља српске жртве ради једног дипломатског руковања, није достојан да у име Србије говори и да је представља“, закључио је Александар Ђурђев.
