Aуторски текст

У дубоко поларизованом друштву, патологија подјела ријетко остаје искључиво на нивоу дневнополитичког сукоба. Она временом прераста у феномен који залази у сферу психопатологије колектива – у својеврсни перверзни, самопоништавајући мазохизам.

Највидљивији симптом ове дијагнозе јесте изненадни, скоро екстатични перформанс „широкогрудости“ према симболима исламског идентитета у Србији, посебно кроз идеализацију и вирално одушевљавање покривеним дјевојкама из Новог Пазара. На први поглед, неинформисани посматрач би у томе видио тријумф мултикултурализма и отворености. Међутим, феноменолошки посматрано, овдје није ријеч о искреном поштовању другог, већ о псеудо-либералној потреби за сопственим самокажњавањем.

Интелектуално сљепило овог феномена разоткрива се у његовом контрасту. Исти они актери који усхићено истичу сваки симбол исламског традиционализма, истовремено испољавају највиши степен агресивног презира према сопственом духовном насљеђу. Свака заштита српског православног идентитета за њих је „пећински национализам“, док је туђи традиционализам „егзотична љепота различитости“. Са истим идеолошким заносом, ти кругови са лакоћом дехуманизују припаднике сопственог народа који живе изван граница Србије, сводећи њихов геополитички опстанак на картикатуру.

Та потреба да се непрестано доказује сопствена „не-геноцидност“ и да се Новоме Пазару шаљу поруке попут оних да им „неће бити ништа“, док се истовремено замућује чињеница да муслимани у Србији уживају сва права као и сви остали – а често и преко тога – јесте демонстрација чистог комплекса инфериорности. Навијачке кореографије и сепаратистички наративи у Рашкој упућени против државе и народа се свјесно игноришу, јер се не уклапају у унапријед подваљену и прихваћену улогу Србина као вјечитог угњетача.

Улазимо у простор потпуног апсурда када се анализира језички и политички инжењеринг на овим просторима. Муслимани у Рашкој аутоматски се називају „Бошњацима“, иако су држављани Србије и немају директну суверену везу са Босном. Са друге стране, Србима у Босни и Херцеговини се систематски оспорава право на сопствено име уз малоумни административни аргумент: „А чији пасош имате?“. То питање скоро да се никада и ни под којим околностима није поставило било коме из Новог Пазара.

Тај двоструки аршин није случајан, он је производ вишедеценијског слуђивања у ком је дио културне и политичке елите пристао на улогу некога ко се непрестано извињава за своје постојање. Када државна власт годинама толерише паралелне системе, тефериће са великоалбанском симболиком на југу Србије и тиху деградацију суверенитета у Рашкој, то није дипломатија – то је чиста инфериорност.

Када систем покровитељски омогући онима који га руше да буду приказани као жртве, а оне који га бране тјера у сталну дефанзиву, осуђени смо на трагично понављање историје. Ако се овакав феномен самопоништавања не именује правим ријечима, питање „хоће ли нам се поново догодити Косово?“ престаје да буде реторичко и постаје само питање времена.

Кривица за ово стање не лежи само на актуелној власти, која је зарад тренутног политичког мира и очувања сопствених позиција пристала на сукцесивно одрицање од суверенитета у Рашкој и на југу Србије. Трагедија је много дубља: они који претендују да ту власт замијене, у својој суштини нуде само другачије паковање исте инфериорне политике. Умјесто алтернативе, свједочимо континуитету истог идеолошког вазалства.

Управо ту се у свом најчистијем и најсложенијем облику огледа оно што је Мило Ломпар дефинисао као дух самопорицања. У условима прикривене и перфидне окупације, од српског колектива се не тражи само политичка послушност, већ темељна унутрашња трансформација – нужност да постанемо управо оно што наши геополитички супарници од нас захтијевају. То је диктат по ком морамо остати вјечито подређени, на кољенама, у константом стању извињавања и за оно за шта нисмо криви, како бисмо се без остатка уклопили у унапријед изливене калупе и окове исковане у Берлину, Лондону или Вашингтону.

Када власт и опозиција дијеле исту матрицу снисходљивости према спољним центрима моћи и исто сљепило за процесе који растачу државу изнутра, самопорицање престаје да буде само идеолошки избор девијантих појединаца. Оно постаје званична државна доктрина, а цијена тог добровољног сљепила увијек се, прије или касније, плаћа територијом, идентитетом и историјским трајањем.

Izvor: Компас инф

ФОТО: Уступљена фотографија