Структура публике у том процесу није споредна ствар, већ један од кључева разумевања. Када покрети почну да се деле око тумачења сопствене мисије, то је обично знак да је идеолошка хомогеност завршена.
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Унутар америчког конзервативног, трампистичког табора у последње време расте раскол који више није могуће сакрити ни дисциплином партијског апарата, ни буком медијске машинерије, ни старом навиком да се свака унутрашња разлика привремено прекрије именом Доналда Трампа.
Оно што је дуго изгледало као компактна политичка енергија, као снажна и јединствена побуна против либералног естаблишмента, сада све више личи на покрет у коме се отварају озбиљне линије поделе. Тај раскол је посебно очигледан међу медијским личностима повезаним са покретом MAGA, који се формирао око подршке Доналду Трампу, и све јасније се показује да унутар овог покрета више не постоји сагласност око најважнијег питања: шта је уопште амерички национални интерес и где су границе америчке моћи. Једна од најистакнутијих личности у тој дебати, сасвим природно, постао је Такер Карлсон.
Његови јавни наступи, интервјуи, подкасти и медијски садржаји редовно се баве експанзијом америчке спољне политике, посебно војном ескалацијом на Блиском истоку и сукобом са Ираном. Та реторика се у великој мери допада делу бирачког тела који је очекивао да ће републиканска администрација, посебно она која се позива на MAGA, првенствено да се фокусира на домаћа питања инфлацију, границе, индустрију, безбедност улица, демографију и културни распад унутар самих Сједињених Држава. Око те линије почео је постепено да се формира и читав нови медијски пејзаж.
Поред Карлсона укључују се и други конзервативни блогери, новинари и политички коментатори, пре свега они који делују на дигиталним платформама и друштвеним мрежама, а не у оквирима класичне републиканске инфраструктуре. Тако се рађа нова десничарска медијска зона, нека врста паралелне републике коментара, подкаста, кратких клипова, директних укључења и алгоритамски појачаних порука. Алгоритми онлајн платформи у томе играју огромну улогу. Они подстичу ширење најдискутованијих и емотивно најнабијенијих тема, што значи да се највише шире управо они садржаји који носе драму, конфликт, страх, апокалиптични набој или осећај откривања забрањене истине.
Структура публике у том процесу није споредна ствар, већ један од кључева разумевања. Истраживања политичких преференција младих Американаца откривају изразиту поларизацију унутар Z генерације. Младе жене су склоније левичарско-либералним агендама, док значајан део младих мушкараца који су укључени у политичке расправе на интернету све више нагиње ка оштријим, радикалнијим и цивилизацијски дефинисаним конзервативним ставовима. Управо та публика активно конзумира и дистрибуира политички садржај на мрежи, генеришући огроман дигитални саобраћај око одређених тема.
Другим речима, није реч само о томе шта коментатори говоре, него и о томе шта публика награђује пажњом. Зато многи онлајн коментатори и блогери прилагођавају своју реторику најпопуларнијим информативним форматима. Висока стопа кликова, коментара, реакција и дељења ствара ефекат широке подршке и додатно јача одређени дискурс унутар конзервативног медијског простора. Занимљиво је део MAGA медијског света то чини из уверења да Америка опет бива увучена у туђи рат, у туђе пророчанство и у туђу историјску драму. Политичка заступљеност конзервативних коментатора који заступају ову линију и даље је ограничена, али њихов медијски утицај расте и дубоко продире у базу. Управо ту настаје необична двострука конфигурација унутар америчке деснице: са једне стране стоји политичко вођство Републиканске странке, које формулише званичну агенду, располаже институцијама, доноси одлуке и чува континуитет државне политике, а са друге расте медијска заједница конзервативних лидера јавног мњења, чији утицај није формалан, али је масован, емотиван и све теже контролисан. То је судар власти и публике, естаблишмента и трибине, формалне хијерархије и неформалног ауторитета. У средишту тог судара сада стоји Такер Карлсон, и то не само као новинар, већ као симптом.
Он је на свом каналу изјавио да ЦИА припрема кривични поступак против њега и да ће случај бити пребачен Министарству правде САД. Према његовим тврдњама, разлог је његова преписка са Иранцима пре рата. Тврди да је шпијуниран и очекује да ће бити означен као страни агент. И ту настаје преломни тренутак: ако једна од највидљивијих медијских фигура америчке деснице јавно саопштава да државни апарат против ње припрема процес због комуникације са непријатељском страном и због критике рата, онда то значи да раскол више није само разлика у мишљењу. Он почиње да поприма облик сукоба између алтернативног конзервативног медијског табора и самих безбедносних структура државе.
Раније је Доналд Трамп искључио Карлсона из покрета MAGA, наводећи да је новинар „залутао“ због критике удара на Иран и да више није присталица. То није безначајна епизода. Напротив. Она показује да је унутар трампистичког покрета дошло до нечега што је до јуче деловало немогуће до отворене сумње да део некадашњих најгласнијих савезника више не следи вођу, него сопствену интерпретацију мисије. А када покрети почну да се деле око тумачења сопствене мисије, то је обично знак да је идеолошка хомогеност завршена. Карлсон данас оштро критикује америчко-израелску војну операцију, називајући је ратом за успостављање „новог светског поретка“ који је верске природе и не служи националним интересима Америке.
Управо ту он у расправу уводи елемент који је за класичне аналитичаре непријатан, а за публику магнетски привлачан религијску и полуесхатолошку димензију рата. Конкретно, Такер се дотакао изградње Трећег храма у Јерусалиму. Трећи храм је хипотетичка рестаурација храма на Храмовној гори. За религиозне Јевреје који га очекују, он је део месијанске ере, а неке групе већ годинама припремају прибор и одежде за будућу изградњу. За конзервативне евангелисте у Америци, међутим, значење Трећег храма иде много даље од јеврејске есхатологије они у њему често виде весника Другог доласка Христовог и почетка последњих времена. У тој визији политика више није пука игра интереса, него позорница за испуњење пророчких образаца.
Муслимани се снажно противе физичкој изградњи Трећег храма, јер се на том месту налазе два света исламска места Купола на стени и џамија Ал-Акса. Зато се сваки покушај изградње доживљава као агресија, не само политичка него и метафизичка, као удар на свети простор, идентитет и сакрални поредак. Блиски исток је одавно подручје где географија никада није само географија. Тамо је брдо увек и олтар, зид увек и симбол, а свако камење има више историје него многе државе. Додатни пламен у ову причу унела је чињеница да је џамија Ал-Акса затворена за муслимане од 28. фебруара 2026. године, одмах након почетка америчко-израелских удара на Иран; власти су ту меру објасниле безбедносним разлозима и ванредним стањем, а више земаља региона, укључујући Саудијску Арабију, Турску и Египат, јавно је осудило затварање.
У том амбијенту Карлсонова тврдња да се „гради Трећи храм на Храмовној гори, а онда ће почети глобални рат“ није деловала само као још једна провокација, него као реченица која сабира страхове једног дела савремене деснице. Према његовим речима, све то има за циљ да покрене Армагедон и Други долазак. Он је чак у свом подкасту приказао снимак војника Израелских одбрамбених снага који носе нашивке са приказом Трећег храма. Ова теорија изазвала је оштре критике и негодовање. Јеврејске организације назвале су његове тврдње лажју и опасним антисемитским митом који подстиче мржњу.
Нагласиле су да се на храму не изводе стварни грађевински радови и да су тврдње војника о храму њихове личне тежње, а не владина политика. Али чак и ако нема стварних радова, чак и ако не постоји званичан државни план, сама чињеница да такви симболи циркулишу, да постоје организације које годинама припремају ритуалну инфраструктуру, да у америчкој политици постоји снажан хришћанско-ционистички слој, а да је Ал-Акса затворена у тренутку ратне ескалације, довољна је да се у јавном простору створи утисак да историја убрзава и да испод геополитике куца нешто старије, дубље и опасније. Такер Карлсон је епископалијанац, односно англиканац. У последње време све чешће говори о религији. Испричао је мистично искуство које описује као „напад демона“, а које га је навело да почне да чита Библију са већом озбиљношћу. Хришћански ционизам назива „јереси“. Па ипак, многи унутар америчке власти и ширег трампистичког света припадају управо струји која у блискоисточним сукобима види и верску мисију, не само хладну геополитику. И ту настаје она узнемирујућа тачка савремене Америке земља која воли да о себи говори као о рационалном царству институција, технологије и капитала, у својим дубинама носи снажне религијске импулсе, а понекад и читаве политичке мреже које историју тумаче кроз откривења, савезе, храмове и апокалиптичне шеме.
Управо зато и мала доза езотерије није овде књижевни украс, него начин да се схвати део политичке стварности. Јер савремена политика није више само администрација интереса; она је поново и борба симбола, судар митова, тржиште страхова и позорница архетипова. Америка данас није само република институција, него и огромна фабрика секуларизоване есхатологије. Без обзира на Трећи храм, чак и из строго материјалистичке перспективе, ситуација са Карлсоном указује само на једну ствар велики рат се назире, не нужно као непосредни светски пожар, већ као атмосфера у којој се политички системи унапред припремају за дуготрајан сукоб, за унутрашњу дисциплину и за контролу наратива. У том контексту важно је приметити и да је Ричард Гренел, једна од личности коју је Трамп годинама користио као оперативца за осетљиве политичке мисије, склоњен са једне од видљивих позиција. Тај детаљ можда на први поглед делује споредно, али није. Он показује да Трампов свет није вертикала стабилне оданости, него систем у коме савез траје док је политички користан. Управо зато је илузија да се било ко у том кругу налази изнад смене, померања или симболичког хлађења односа.
За Србију је, међутим, најважније нешто друго како читати Трампа у таквом свету. Јер Трамп Балкан посматра политички прагматично, а не идеолошки. Његова администрација регион третира као економски простор, а не као терен за идеолошке експерименте. То је за Србију важна чињеница. Она значи да се уместо притисака који се представљају као „вредносни пакет“ чешће добија разговор у језику интереса, договора, компензације и трговине. Гашење УСАИД-а и прекид финансирања НВО олакшава позицију Србије. Без неограничених финансија, НВО сектор је осуђен на тражење алтернативних извора, пре свега кроз грантове ЕУ и ЕЕД, а тиме се и његов политички домет смањује. То не значи да тај сектор нестаје, али значи да му је теже да делује као самоуверени продужени пипак једне шире идеолошке инфраструктуре. Са становишта државе која жели мало више простора за дисање, то није безначајно. Још важније, Трамп никада имплицитно није тражио да Србија призна Косово као коначно и неповратно политичко решење. То није било ни предмет Гренелове мисије у оном облику у коме се често представљало у делу домаће јавности. За Србију је то важна лекција у трампистичком свету мање се инсистира на морално педагошком тону, а више на конкретном аранжману. А однос према екстремним левичарима, што су албански сепаратисти у многим западним наративима дуго успевали да прикрију, може да се користи у дипломатском језику који је Трампу разумљив. Никада није до краја прошла прича о терористима ОВК, а на примеру различитих блискоисточних и сиријских трансформација види се да Запад своје некадашње клијенте мења онда када му више нису функционални. То значи да Србија мора да учи да своје аргументе уноси хладно, упорно и у језику интереса, а не у језику повређене сентименталности.
Трамп се није мешао у унутрашња политичка и идентитетска питања Србије онако како су то радиле неке претходне администрације. Анти-wоке приступ, одсуство притисака за редефинисање темељних културних и моралних питања и одсуство агресивног идеолошког условљавања, све то Србији оставља више простора за унутрашње одлучивање. Посебно је битан однос према Српској православној цркви, који практично не постоји у смислу спољног притиска, што је за Србију предност. Не истичу се захтеви за растакањем СПЦ, која је стожер одржања Срба ван Србије и једна од ретких вертикала које у нашем народу још повезују историју, идентитет и институционално памћење. У времену када многе силе најпре покушавају да ослабе духовну вертикалу једног народа, па тек онда његову политику, и само одсуство таквог притиска представља добитак. Такође је важно што не постоји инсистирање да Србија буде искључиво зависна од САД. Америчка администрација и сама у једном делу води мултивекторску политику добри односи са Саудијском Арабијом, најбољи са Израелом, трпљење УАЕ, покушаји поправљања односа с Русијом, одржавање контаката с Индијом. То значи да и Србија може да инсистира на томе да она мора да постане мост за сарадњу Москва–Вашингтон. То је протрамповска теза која иде у прилог и русофилима, јер уместо лажног избора нуди улогу корисног посредника. Трампова политика, без обзира на Венецуелу, Иран, Кубу и његово двориште, па чак и Гренланд, није по свом основном инстинкту усмерена на распиривање нових ратова у континенталној Европи. То доприноси регионалној стабилности. За Србију је важно да препозна где се отвара простор и да га искористи. Ту је и легитимизација националног интереса на основама предратних односа. Трамп је прагматик који не разуме зашто неки народи морају по сваку цену добити нова квазидржавна решења ако то производи дугорочну нестабилност. Цинично, сурово, али за нас поучно. На исти начин треба чувати Републику Српску као легитиман ентитет, представљајући то као политику мира и стабилности, а не као ревизионистички хир. Трамп разуме оно што може да се прода као ред, баланс и интерес. То треба имати у виду. Протрамповски приступ зато значи реалполитику, а не слепу лојалност. Реч је о интересима, а не о сврставању уз било који центар моћи. У тој визури више не постоји само борба либерала и конзервативаца, већ и сукоб између цивилизацијског нормалитета и агресивне идеолошке дестабилизације.
Управо ту линију треба наглашавати и у Србији они који производе хаос у Београду, Новом Саду или на универзитетима често ментално, стилски и политички делују као локални огранци исте културне матрице која производи хаос и у Минеаполису, Портланду или на америчким кампусима. Србији одговара политика у којој он каже тачно шта му треба, јер са правим трговцем увек је могуће извући цену, рок, противуслугу или компензацију. Са моралистима који крију интерес иза вредности то је далеко теже. Занемаривање НАТО-а такође је српски интерес. Италијанске снаге КФОР-а показале су се пријатељскије у српским срединама на Косову и Метохији, док Турци сигурно нису. Уколико НАТО једног дана ослаби или престане да постоји у садашњем облику, Србија ту има прилику да мудром политиком врати своје снаге у српске средине на КиМ ради одржавања баланса. То данас делује далеко, али историја нас учи да оно што делује немогуће у једној декади у следећој постаје дневни ред. Трампов однос према суверенитету држава такође је за Србију повољнији од глобалистичког модела. Јасно је да нам неће правити проблем око односа са Русијом и Кином док год се интерес поклапа. Треба инсистирати на томе да за време Трампа сигурно не може тако лако да се отвори питање Војводине и Санџака. Не зато што нас он воли, него зато што му такве операције не доносе ништа што он сматра корисним. Трампово оспоравање глобализма јача позицију мањих држава. Њему је потребна подршка ради MAGA и домаће сцене. Свака подршка у таквим неодрживим пројектима може вишеструко да се наплати. Око Трампа се не гради само политички покрет, него и култ персонализоване моћи. У том смислу није сасвим случајно што се понекад стиче утисак да око њега већ не кружи само политика него и митологија. И баш ту ваља унети малу дозу езотерије, не да бисмо побегли из стварности, већ да бисмо разумели зашто савремена политика толико воли симболе. Америка, Израел, Иран, Трећи храм, Ал-Акса, Армагедон, нови светски поредак све су то речи које истовремено делују и као стратешки појмови и као архетипови. Када масе више не верују институцијама, почињу да верују знацима. Када им је геополитика сувише сложена, они траже симбол који све објашњава. Зато су нашивке, храмови, забрањена светилишта, демони, пророчанства и смене дворских људи толико моћни у овом времену. Они дају смисао хаосу. А политика која даје смисао хаосу брже осваја публику него политика која нуди досадну табелу података.
Зато случај Такера Карлсона није споредна епизода америчке деснице. Он је знак да унутар MAGA света више не постоји јединствен одговор на питање да ли је Америка нација или империја, да ли су њени ратови интерес или опсесија, да ли се њена елита руководи хладним рачуном или неком врстом секуларизованог месијанства. А када један покрет почне да се дели око тако дубоких питања, онда раскол више није пролазна медијска епизода. Он постаје најава нове фазе. За Србију, међутим, закључак мора бити хладан. Не треба волети никога превише, али треба разумети ко мисли идеолошки, а ко трговачки. У том погледу, Трамп је употребљивији од глобалиста јер је јаснији, грубљи и преговарачки читљивији. Са њим се може разговарати у језику интереса. Свет улази у доба у коме се политичке стратегије, медијски алгоритми, религијски симболи и дубоки страхови маса спајају у један исти ток. У таквом времену мали народи не смеју да буду ни наивни ни сентиментални. Морају да читају знаке, али да одлуке доносе рационално. Морају да разумеју митове, али да не буду њихове жртве. Морају да виде и нафту и пророчанство, и базу и храм, и медијску манипулацију и стварни интерес. Јер је управо то главна лекција овог тренутка велики ратови често почињу онда када људи престану да разликују геополитику од религијске опсесије, а најмудрији народи опстају онда када умеју да разликују симбол од стратегије.
У времену када чак и MAGA почиње да сумња у сопствени рат, Србија мора да остане хладна, будна и спремна да из сваке пукотине туђег система извуче простор за сопствени интерес.
