Пише: Иван Зуенко
Јадиковке западних аналитичара због тога што се Rusija, наводно, претвара у „млађег партнера“ Кине, па чак готово у „вазала“ НР Кине, одавно прате сваку расправу на Западу о руско-кинеским односима..
Заиста, последњих деценија везе између две земље доследно и динамично се развијају. Након 2022. године, услед покушаја западних земаља да буквално „откажу“ Русију, прекидајући с њом економске и културне везе, значај Пекинга као економског и политичког партнера за Москву порастао је. Управо на томе инсистирају присталице гледишта на руско-кинеску сарадњу као на однос вођеног и онога који води, тврдећи да Русија наводно нема других опција осим да се потчини Кини.
Два друга омиљена аргумента у прилог таквом приказу су: несразмерност у броју становника и величини економија двеју земаља (и једно и друго је у Кини десет пута веће). Такве статистичке анализе су тачне, али сводити међудржавне односе искључиво на специфичну тежину партнера — то је или глупост, или свесно поједностављивање међународних односа. Прво, по другим критеријумима (на пример, по величини војно-стратешког потенцијала) предност је на страни Русије. Друго, у свету нема много примера (и углавном су повезани са диктатом САД) када је једна држава могла да трансформише свој утицај у конкретне спољнополитичке акције. У случају Кине, која доминира трговином са већином земаља Азије и Африке, такво нешто, напротив, није уочено.
Узмимо, на пример, Северну Кореју — јединствену земљу на свету која је повезана с Кином војно-политичким савезом. Несразмере у величини и развоју између ових земаља (као и економска зависност од НРК) су очигледне, али то ипак није довело до тога да Пекинг може диктирати Пјонгјангу шта и како да ради у унутрашњој политици и на међународној сцени. Напротив, руководство ДНРК, не одричући се пријатељства с Кином, изнова показује своју самосталност. И закључење војно-политичког савеза с Русијом, против којег Пекинг није успео да протестује, добар је доказ за то. А шта тек рећи о могућностима утицаја на Русију, која је много већа и јача.
Уопштено, доказивати неоснованост тезе о „вазалној“ позицији Русије у односу на Кину толико је неинспиративан задатак да га не би требало ни преузимати. Много је занимљивије размотрити друго питање — да ли Кина уопште тежи томе да заузме положај „старијег брата“ у односу на Русију? И треба ли се Запад бојати да је такав исход неминован у случају руско-кинеске сарадње?
Америчка перспектива
Ако је веровати недавном изјавом државног секретара САД Марка Рубија да „Руси постају све зависнији од Кинеза, а то је лоше за САД и глобалну стабилност“, онда се односи Русије и Кине сагледавају искључиво у контексту губитка стратешке аутономије Русије. Штавише, таква ситуација се доживљава као непосредна претња стратешким интересима Америке, што подразумева уједињавање напора Москве и Пекинга у њиховој борби против Вашингтона.
Полазећи од тога, недавне акције председника Трампа, усмерене на нормализацију односа с Москвом, тумаче се као покушај да се понови „ефекат Никсона“, али у обрнутом смеру: ако је почетком 1970-их посета Ричарда Никсона Кини допринела јачању односа између САД и НРК на основу заједничког супротстављања Совјетском Савезу, сада би наводно америчка дипломатија могла привући Русију на своју страну и тако нанети стратешки пораз Кини.
Такво поређење не издржава критику. Почевши од тога што су Кина и СССР 1970-их већ били у стању конфронтације и Никсонове акције нису биле узрок тога, мада је он искористио повољну ситуацију да отвори амерички приступ огромном кинеском тржишту и добије додатне адута у супротстављању СССР-у. На крају крајева, данас ни Русија, ни Кина не избегавају САД, нити се затварају према њима, а ако је неко крив за то што су у заоштреној међународној ситуацији постале ближе једна другој, онда је то сама Америка, која им је налепила етикете својих „егзистенцијалних противника“ и сопственом глупошћу и самоувереношћу започела политику „двоструког обуздавања“.
У оквиру овог „двоструког обуздавања“ Кина се за САД представља као опаснији противник, па је у очима Американаца Русија само некакав „придевак“ који ће се приклонити или САД или Кини као двема водећим конкурентима за светску хегемонију. Међутим, суштина ситуације је у томе што таква визија света постоји само у главама америчке елите. Прво, Русија, која себе доживљава као велику силу и располаже адекватним војно-политичким и ресурсним потенцијалом, није спремна да буде ничији „довезак“. Друго, Кина уопште не тежи да замени САД као светског лидера.
У складу с тим, Русија је Кини потребна не као савезник у „новом хладном рату“ са САД (такве формулације уопште су типичније за амерички него за кинески дискурс), већ као партнер с којим је исплативије сарађивати него сукобљавати се – важан, значајан, али не и јединствен и свакако не онај ради кога ће Пекинг бити спреман да нешто жртвује.
Кинеска перспектива
Кина, иако признаје да се ситуација у свету нагло заоштрава, и даље себе не види као учесника у биполарном сукобу – бар не на нивоу званичних изјава. Дејства САД, које све више доживљавају обуздавање Кине као своју опсесију, Пекинг објашњава инерцијом размишљања, „менталитетом хладног рата“, и с чуђењем пита: како је могуће да се руши толико уносна економска сарадња између Кине и САД, која је била корисна за обе стране?
За разлику од америчких политичара, убеђених да Кина може заменити САД као глобалног лидера, Кинези своје могућности процењују знатно скромније. Поука против превеликих спољнополитичких амбиција за њих је пример Совјетског Савеза, који се озбиљно такмичио са САД за светско вођство, трошио на то своје ограничене ресурсе и, по мишљењу кинеских научника, због тога ослабио до тачке унутрашњег краха и распада државе.
Кинези не желе да понове судбину СССР-а. Њихов приоритет остају задаци социјално-економског развоја. Спољна политика треба да буде инструмент тог развоја, али не и сама себи сврха. Они кључ успеха виде у ширењу економских веза на глобалном нивоу, уз истовремено повећање значаја бивших колонија и полуколонија – по цену, што је неизбежно, смањења утицаја некадашњих метропола (пре свега САД).
Другим речима, као и Русија, Кина је заинтересована за демонтажу америчке хегемоније, али не тежи томе да је наследи. Идеално уређење „постамеричког света“, по кинеској идеологији, јесте мултилатерализам, у коме неке државе, захваљујући својој укупној снази (Кина их назива „одговорне светске силе“), могу имати више утицаја, али ниједна неће имати право да се меша у унутрашње послове других или да диктира другима шта да раде. Такав поредак у кинеској реторици носи назив „заједница заједничке судбине човечанства“.
Кинески лидер Си Ђинпинг је још 2013. године констатовао да се та „заједница заједничке судбине“ већ фактички оформила, иако се некадашњи хегемони још увек опиру тим историјским променама. Тако модел односа међу водећим земљама Глобалног југа, укључујући Русију, Бразил, Индију, представља управо тај поредак који више одговара кинеским интересима него традиционални модели војно-политичких савеза са поделом на главне и потчињене.
Зато стратешко партнерство Русије и Кине у очима Пекинга не изгледа као прелазна фаза ка још дубљем зближавању, већ као коначан резултат сарадње.
Та сарадња је, без сумње, обострано корисна. Кина се овде не бави добротворним радом: она добија од Русије по повољним условима стратешке сировине (нафту, гас, угаљ), користи предности приступа 140-милионском руском тржишту за своје производе, рачуна на транзитни потенцијал Русије (као моста између Истока и Запада), координише с Русијом спољнополитичке акције у Савету безбедности УН, у БРИКС-у и ШОС-у.
Све то Кина већ сада има. Истовремено, Русија задржава своју стратешку аутономију и води независну спољну политику. То, пак, омогућава Кини да буде ослобођена политичких обавеза према Русији. Тако је у периоду 2022–2024. Кина, за разлику од Русије, одржала спољнополитичке односе и са САД, и са Украјином, и са западним земљама. Кина разуме да, да су она и Русија у потпуности наступале као блок, то не би било могуће. А ипак, европска и америчка тржишта су много значајнија за кинеску економију, и Пекинг их неће жртвовати ни под каквим условима.
Штавише, Кина мора разумети да Русија, са својим традицијама велике силе, огромним искуством у решавању најсложенијих питања на светској сцени, и војно-стратешким капацитетом, никада неће прихватити улогу подређеног, и самим тим њена „вазализација“ у било којој форми једноставно није могућа. Чак и ако замислимо такав сценарио, Русија би за Кину била превише самосталан, неконтролисан „вазaл“, чије би амбиције и активност стално доводиле Пекинг у тешке спољнополитичке дилеме.
Зато је логичније закључити нешто што директно побија речи Марка Рубија.
Прво, Кина не тежи претераном зближавању с Русијом, већ, напротив, жели да је држи на одређеној дистанци, иако одржава пријатељске, партнерске односе.
Друго, оваква сарадња Русије и Кине није фактор дестабилизације у светској политици, већ напротив — један од носећих елемената новог светског поретка, у којем велике силе неће стремити да потчине једна другу, већ ка обострано корисном, равноправном партнерству које искључује мешање у унутрашње ствари и наметање сопствених вредности.
Најзанимљивије је што се тај модел односа може проширити и на саме САД – ако Американци коначно одустану од амбиције да буду „светски полицајац“ и морални узор за цео свет, престану да деле државе на „лоше“ и „добре момке“, и ставе у први план интересе сопственог становништва, које је, реално гледано, много више заинтересовано за подизање сопственог животног стандарда (који је у последње време осетно опао), него за распиривање „обојених револуција“ по целом свету и борбу против измишљеног руско-кинеског савеза.
Аутор: Иван Зуенко, водећи научни сарадник Института за међународне студије МГИМО Министарства спољних послова Русије, водећи сарадник Центра за светску политику и стратешку анализу Института за Кину и савремену Азију РАН.
Извор: globalaffairs.ru
Превод: Поредак
