Када је немачки слависта, етнолог и професор Герхард Геземан (Gerhard Gesemann) преточио своја запажања о Балкану у научне радове, једна од најупечатљивијих теза коју је оставио у аманет културној историји била је управо она о Црногорцима као „најбољим Србима, српскијим од свих Срба”. Ова изјава, која и данас изазива пажњу и покреће расправе, није била плод површног путописног заноса, већ резултат дубоког, вишегодишњег проучавања динарског човека, његовог менталитета, епске поезије и патријархалног морала.

Да би се разумело зашто је један угледни немачки интелектуалац дошао до оваквог закључка, потребно је загребати испод површине тадашњег контекста и Геземанове фасцинације Црном Гором.

Црна Гора као културни и етнички „конзерватор”

Геземан је Балкан посматрао очима научника који тражи аутентичност. Из његове перспективе, српски народ у другим крајевима претрпео је снажне спољне утицаје који су изменили његов првобитни код. Срби у Војводини примили су средњоевропске, грађанске навике Хабзбуршке монархије; Срби у Шумадији и јужнијим крајевима дуго су живели под директним административним и културним притиском Османског царства, што је неминовно утицало на њихов начин живота и менталитет.

За то време, у тешко приступачним кршевима Црне Горе, време као да је стало. Географска изолованост и вековна, непрекидна борба за слободу створиле су специфичне друштвене услове. Црногорци су, према Геземану, у том „природном конзерватору” сачували стару, изворну српско-динарску душу у њеном најчистијем, готово дестилованом облику.

Косовски завет и ратнички етос

У средишту Геземановог интересовања био је морал Црногораца, заснован на принципима чојства и јунаштва. Он је приметио да традиционални Црногорац не живи за материјално богатство или физички опстанак, већ за виши идеал – за образ, славу и историјско сећање.

Тај виши идеал био је дубоко укорењен у Косовском завету. У црногорским племенима, сећање на Косовску битку и пастирску слободу није било део пуке историје из уџбеника, већ жива стварност која је диктирала свакодневне поступке. Црногорци су себе доживљавали као последњу несавладиву тврђаву некадашњег српског царства. За Геземана, та наглашена, готово фанатична посвећеност српској националној идеји и епској култури чинила их је „најсрпскијим” делом народа. Док су други правили компромисе да би преживели, Црногорац је бирао борбу до истребљења.

„Српски Спартанлук” кроз очи Запада

Важно је нагласити да Геземан није био једини који је делио ово мишљење. Кроз 19. и почетак 20. века, многи европски писци, научници и путописци (попут Бајрона, Тенисона или касније руских слависта) гледали су на Црну Гору као на романтичарски идеал „српског Спартанлука”.

У време када је модерна индустријска цивилизација на Западу гутала индивидуалност и традиционалне вредности, западни интелектуалци су у црногорском горштаку видели поносног, слободног човека који дугује лојалност само својој речи, свом племену и својој нацији. Геземанова крилатица била је врхунац те фасцинације – научно уобличена похвала једној култури која је одбила да се покори и промени.

Историјски одјек

Данас, када су питања идентитета на Балкану често предмет политичких спорења, Геземанова запажања служе као важан историјски извор и подсетник. Она показују како је у историјској вертикали – од доба владика из династије Петровић-Његош па све до средине 20. века – појам Црногорца био нераздвојан од појма српства, штавише, сматран је његовим најузвишенијим изразом.

Герхард Геземан је својим радом подигао споменик тој прохујалој епохи, остављајући за собом сведочанство о времену када је бити Црногорац значило бити чувар најдубљег националног поноса.

Izvor: Компас инфо

Фото: ИН4С / Црна Гора и Србија представљене у Паризу на разгледници током Првог светског рата