Пише: Бранко Милановић
Лењин 1917. и 1922, примењено на садашњост
У априлу 1917. године, када се скривао у Финској од потернице Привремене владе, Лењин је написао своју брошуру под називом „Држава и револуција“. У њој је Лењин настојао да оправда предстојеће насилно преузимање власти од стране бољшевика, користећи Марксове и Енгелсове списе о настанку социјализма и Париској комуни. Он је такође детаљно изнео систем који ће уследити након социјалистичке револуције у Русији.
У економској сфери то ће бити национализација средстава за производњу, укидање приватне својине и централизовано доношење одлука. У политичкој сфери то ће бити диктатура пролетаријата и власт Совјета. Диктатура пролетаријата овде се треба схватити у њеном друштвеном контексту, на исти начин на који су сви капиталистички режими, према Марксу, диктатуре капиталиста, без обзира на то да ли имају вишестраначку демократску маску или су под влашћу ауторитарних влада. Строго говорећи, диктатура пролетаријата, како је тумачи Лењин, може бити компатибилна и са вишестраначким и са једнопартијским системом.
У априлу 1922. године, тачно пет година касније, Лењин, сада на челу совјетске владе, одржао је своје последње дуго обраћање на 11. конгресу Руске комунистичке партије. У њему је бранио Нову економску политику (НЕП) која је била углавном прокапиталистичка и под ударом неколико утицајних струја унутар бољшевичке партије (такозвана Радничка опозиција предвођена Шљапњиковом и присталице принудне индустријализације коју је представљао Преображенски).
НЕП политике биле су потпуна супротност политикама које је Лењин изложио 1917. године.
Постоји неколико ствари које треба приметити при поређењу ова два документа. Прва је еволуција Лењиновог размишљања током ових пет година, што га приказује као изузетног политичара. Док је задржао крајњи циљ, у потпуности је променио тактику како су се околности мењале. Следеће је значај ових текстова у односу на савремене услове.
„Држава и револуција“ може се читати као приручник за преузимање државе и промену њене унутрашње структуре. Иако Трампистичка револуција у Сједињеним Државама нема класну компоненту коју је Лењин предвидео за совјетску револуцију, DOGE (Дубока држава) укључена је у сличан покушај да промени дубоку идеологију државе и да натера нову државу да следи интересе нових владара. Лењин објашњава:
„Револуција се састоји у… уништавању ‘административног апарата’ и целокупне државне машинерије, замењујући је новом…“
и
„Укинути бирократију одмах, свуда и потпуно, није могуће. То је утопија. Али разбити стару бирократску машинерију одмах и започети одмах са изградњом нове… то није утопија.“
Са друге стране, говор из 1922. године може се читати као прецизан преглед и као ex-ante хвалоспев политикама које је кинеска влада спроводила последњих четрдесет година: увођење капитализма ради учвршћивања једнопартијске власти и у крајњој линији ради усмеравања друштва ка социјализму. То је социјализам путем капиталистичких средстава.
Ова два текста Лењина су изузетно различита по стилу. У „Држави и револуцији“ Лењин се чврсто држи Маркса, а нарочито Енгелса, и користи безброј цитата како би оправдао свој приступ и оправдао политички пуч. Текст је препун цитата из Енгелса који је био отворенији, или можда крвожеднији од Маркса у позивима на употребу насиља у револуцијама. То је догматски, иако изврсно написан, документ.
Међутим, реалност изградње социјализма није била тако једноставна као што је Лењин очекивао у априлу 1917. Пет година касније, након грађанског рата, ратног комунизма, страних војних интервенција и Кронштатске побуне, Лењинов приступ изградњи социјализма се променио.
Говор на 11. конгресу је потпуно недогматски документ. Лењин отворено признаје да нови систем који се гради у Совјетској Русији није нешто што је Маркс могао предвидети.
Нови систем може се оправдати, како тврде и Лењин тада и Комунистичка партија Кине данас, указивањем на то да су социјалистичке револуције изведене у неразвијеним земљама које захтевају другачије методе него оне које су замислили европоцентрични марксисти.
Главни циљ говора из 1922. био је одбрана увођења капиталистичких односа у Совјетској Русији. Ови односи су се појавили у два облика: дозвољавање малих сељачких поседа и приватне трговине са градовима и омогућавање уласка страног капитала кроз заједничка предузећа у власништву совјетске државе и страних капиталиста.
Године 1922. државни капитализам био је актуелан. Лењин разликује државни капитализам у капиталистичким условима од државног капитализма у социјалистичким условима. У првом случају, држава преузима део моћи од приватног сектора како би боље одржала диктатуру капитала; у другом, политичка моћ је у рукама комунистичке партије, али се многе економске функције делегирају капиталистима како би се повећала укупна производња.
Државни капитализам је транзитна фаза, која једном када се оствари значајан приход и развој производних снага, може бити укинута и замењена оригиналним социјалистичким политикама.
Лењинова визија није временски ограничена. Једини временски параметар је да ове политике треба да трају док комунистички кадрови не науче како да управљају економијом ефикасније.
Тако државни капитализам може трајати неограничено, под будним оком комунистичке партије, што је управо приступ који је Кина усвојила од 1978. године.
Извор: Global Inequality and More 3.0
Превод и опрема: Поредак
