Премијер Viktor Orban из Мађарске је најдуговечнији шеф владе у Европској унији. Тренутно је у свом четвртом узастопном мандату након што је други пут ступио на дужност 2010. године. 25. априла је тачно 15 година од победе Виктора Орбана на тим изборима, којом је започео нову етапу своје политичке каријере и отворио поглавље дубоких реформи у Мађарској.
Када су у питању почасни шефови држава, Орбана у дужини мандата надмашују краљ Карл XVI Густав од Шведске, који је ступио на престо 1973. године, и Хенри, Велики војвода од Луксембурга, који је титулу преузео 2000. године. У новијој историји, Орбанова дужина мандата упоредива је са мандатима канцеларке Ангеле Меркел у Немачкој (2005–2021) и премијера Марка Рутеа у Холандији (2010–2024), који је уједно и садашњи генерални секретар НАТО-а.
Премијер Орбан је најдуговечнији премијер у историји Мађарске. Иза њега је Калман Тиса де Борошјене, који је у време двојне Аустроугарске монархије био премијер скоро 15 година, од октобра 1875. до марта 1890. године.
Виктор Орбан је први пут ступио на дужност 1998. године, након што је формирао коалициону владу са Странком малих земљопоседника. Међутим, изгубио је покушај реизбора 2002. године од Петра Међешија из Мађарске социјалистичке партије (MSZP). Социјалисти су тесно победили и на изборима 2006. године, са Ференцом Ђурчанијем као кандидатом за премијера.
До избора 2010. године, Социјалистичка партија је била у потпуном расулу. Чувени говор у Ђеру (Öszöd), у којем је премијер Ђурчани признао да је током кампање континуирано лагао и уништио финансије земље, процурио је у јавност у октобру 2006. године, изазвавши масовне протесте. Ђурчани је одбио да поднесе оставку у том тренутку, али је на крају био принуђен да се повуче након што је експлодирала криза страних кредита и након што је финансијска криза 2008. године посебно тешко погодила Мађарску. Наследио га је Гордон Бајнаи 2009. године.
Премијер Виктор Орбан из Мађарске (десно) у децембру 2010. године.Wikimedia Commons
Премијер Виктор Орбан био је спреман за тријумфални повратак, овог пута на челу коалиције Фидес–КДНП, на изборима 2010. године.
Као што се и очекивало, победио је убедљиво. 25. априла 2010. године резултати су били познати. Фидес је освојио 52,7 одсто гласова, оставивши Социјалистичку партију на другом месту са чак 33,4 процентних поена заостатка. Мађарска скупштина је у то време имала 386 посланика, од којих је Фидес–КДНП освојио 263, више од две трећине. Тако су стекли могућност да мењају Устав без иједног гласа опозиције. Фидес је потом победио на још три узастопна избора са уставном супервећином, што је изузетан успех.
Премијер Орбан је искористио супервећину у парламенту да трансформише мађарски систем социјалног осигурања заснованог на давањима у систем заснован на раду. Као резултат тога, Мађарска већ годинама има једну од најнижих стопа незапослености у Европској унији. Такође је велики део националног буџета усмерио на подршку породицама, увевши пореске олакшице за оне који подижу децу, у настојању да се супротстави паду наталитета у земљи.
Револуција у економији и друштву
Према Reuters-у, Мађарска је у Орбановом мандату постигла значајан економски раст, чак и у условима глобалних криза. Након финансијске кризе 2008, Мађарска је успела да стабилизује јавне финансије, смањи јавни дуг у односу на БДП и одржи стабилну валуту. Ова политика економског суверенитета, укључујући ограничавање утицаја страних банака, омогућила је Мађарској да остане отпорна у временима светских потреса.
Орбанова влада покренула је иницијативе као што је „За радноспособну Мађарску“ (Hungary for Work), које су донеле пад незапослености на испод 4%, што је међу најнижима у ЕУ. Истовремено, програм субвенција за младе брачне парове и породице са више деце, као и смањење пореза за велике породице, имају за циљ да подстакну демографски раст.
Спољна политика: Суверенитет и национални интереси
Према Politico, Орбанова спољна политика је била усмерена на заштиту мађарског суверенитета у оквиру Европске уније. Често је био критичар Брисела, залажући се за „Европу нација“ уместо централизоване федерације. Његов приступ миграционој кризи 2015. године, када је Мађарска прва подигла физичке баријере за спречавање илегалних миграција, касније је добио подршку многих земаља широм Европе.
Поред тога, Орбан је одржавао блиске везе са источноевропским земљама кроз Вишеградску групу (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), те са Русијом и Кином у оквиру иницијатива као што је „17+1“ формат сарадње.
Културни и вредносни ратови: Одбрана традиције
Орбан је у последњих 15 година постао један од најгласнијих заступника очувања хришћанског идентитета Европе. Његове иницијативе попут уставне дефиниције брака као заједнице мушкарца и жене, као и подршке традиционалној породици, изазвале су велико интересовање и подршку широм Европе.
Financial Times је констатовао да је Орбан постао симбол нове европске деснице која се супротставља глобализму, масовним миграцијама и неолибералној економској политици.
Орбаново трајно наслеђе
Данас, 15 година након његовог великог повратка на власт 2010. године, Виктор Орбан стоји као једна од најзначајнијих и најотпорнијих политичких фигура савремене Европе. Његова политика доследности, фокусираност на породицу, рад и суверенитет оставила је дубок траг на Мађарску и шири европски контекст.
Као што истиче Hungarian Conservative, Орбанова визија није само за Мађарску већ и за целу Европу: Европа која је јака кроз снагу својих нација, очување традиција и независност од глобалистичких притисака.
Имена, мандати и странке мађарских премијера кроз историју.
ФОТО: Mandiner.hu
