Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Америка има 18 обавештајних структура, десетине специјализованих центара, војску аналитичара и технологију способну да открива најскривеније тајне својих противника. А онда је Ројтерс објавио да поједини амерички обавештајци страхују да напишу оно што њихов председник не жели да чује. Најопаснији обавештајни извештај за једног председника није онај који открива да непријатељ припрема рат. Још опаснији може бити извештај који никада није написан. Не зато што обавештајна служба није располагала информацијама, већ зато што је њен обавештајни функционер проценио да би му истина могла уништити каријеру. Такав документ нема ни ознаку поверљивости, ни архивски број, ни потпис одговорног службеника. Не може да процури у медије, не може да изазове политички скандал и не може да буде предмет парламентарне истраге.
А може да кошта државу много више него све обавештајне операције које су икада откривене. Управо је могућност такве појаве у америчком обавештајном систему открило истраживање Ројтерса, објављено 3. новембра 2026. године. Према сведочењима два бивша и једног садашњег америчког званичника, поједини аналитичари избегавају да пишу процене које противрече ставовима Беле куће, страхујући од политичке одмазде. Истовремено, осам садашњих и бивших званичника и других упућених извора описало је поремећаје у размени информација између обавештајних агенција, савезне администрације и Конгреса. Ако се ови наводи потврде у ширем обиму, Америка се суочава са проблемом који се не решава новим сателитима, већом количином података или скупљим алгоритмима. Реч је о проблему старом колико и сама државна власт, како обезбедити да онај који одлучује чује истину, нарочито када му се она не допада? У некадашњим монархијама владари су имали саветнике, дворске секретаре и поверенике који су пажљиво одмеравали сваку реч пре него што би је изговорили пред сувереном. Савремене републике имају институције, законске процедуре и обавештајне агенције са прецизно дефинисаним надлежностима. Али људска природа није претрпела нарочито убедљиву реформу. Страх од владаревог незадовољства преживео је и круне, и перике, и дворске протоколе.
Данас се једноставно појављује у нешто савременијој форми као страх од губитка положаја, безбедносне дозволе или професионалне будућности.
Иронија је утолико већа што се на зиду мермерног предворја седишта ЦИА у Ленглију налазе речи из Јеванђеља по Јовану: „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ Лепо је када једна обавештајна агенција истину уклеше у мермер. Било би још лепше када би свако ко у њој ради био сигуран да због те исте истине неће остати без посла. Наравно, истраживање Ројтерса не доказује да је целокупан амерички обавештајни систем паралисан, нити да ЦИА више не доставља непријатне информације председнику Доналду Трампу. Напротив, портпароли ЦИА и Канцеларије директора националне обавештајне службе оспорили су поједине наводе и нагласили да њихове институције настављају да обављају своје задатке. Али чињеница да таква сведочења долазе изнутра, од људи који су били део система или у њему још раде, заслужује озбиљну пажњу. Посебно зато што Америка није обична држава. Њене обавештајне процене могу утицати на одлуке о употреби војне силе, санкцијама, нуклеарном одвраћању, међународним кризама и енергетским токовима који одређују економску судбину читавих региона. Када погреши аналитичар неке мале државе, последице најчешће сноси његова земља. Када погрешну процену прихвати Вашингтон, рачун понекад стигне на адресе које никада нису имале право гласа на америчким изборима.
Сједињене Америчке Државе данас располажу најразвијенијим обавештајним апаратом у историји. Њихову званичну обавештајну заједницу чини 18 организационих елемената, са сложеним системом надлежности, буџета, људских и технолошких ресурса. То нису све самосталне агенције, већ комбинација независних институција, војних служби и специјализованих обавештајних јединица унутар савезних министарстава. У њеном средишту налази се Канцеларија директора националне обавештајне службе (ODNI), основана да координише рад читаве заједнице, док Централна обавештајна агенција (CIA) остаје најпознатији инструмент америчког спољног обавештајног деловања. Национална безбедносна агенција (NSA) представља центар електронског извиђања, криптографије и дела америчких сајбер-способности. Одбрамбена обавештајна агенција (DIA) проучава војне капацитете и намере страних држава. Национална геопросторна обавештајна агенција (NGA) анализира сателитске снимке и просторне податке, док Национална извиђачка канцеларија (NRO) развија и управља извиђачким сателитима. Посебне обавештајне компоненте имају Копнена војска, Ратна морнарица, Ратно ваздухопловство, Марински корпус и Свемирске снаге САД. Њима се придружују Федерални истражни биро (FBI), обавештајна компонента Агенције за борбу против наркотика (DEA), Биро за обавештајне послове и истраживања Стејт департмента (INR), Канцеларија за обавештајне послове и анализу Министарства унутрашње безбедности, обавештајна служба Обалске страже, Канцеларија за обавештајне послове и контраобавештајну делатност Министарства енергетике и обавештајно-аналитичка служба Министарства финансија. То је осамнаест званичних елемената једног система.
А стварна америчка безбедносна инфраструктура далеко је шира. Изван тог формалног списка, или унутар његових чланица, делују бројни национални центри, војне команде, научноистраживачке институције, технолошке лабораторије, специјализовани аналитички тимови и приватне компаније које развијају решења за државне потребе. Неко прикупља информације о страним војним јединицама, неко анализира финансијске трансакције, неко прати рачунарске мреже, неко проучава биолошке претње, а неко развија системе способне да уоче промене у свемиру. Читав тај апарат постоји да би америчко политичко и војно руководство било благовремено упознато са опасностима, могућностима и последицама својих одлука. Ипак, у самом средишту тог система појавио се сукоб који ни по размерама ни по последицама није личио на обичну административну расправу. Ројтерс је објавио да је током мандата Тулси Габард, која је до јуна 2026. обављала функцију директора националне обавештајне службе, дошло до озбиљних институционалних сукоба између њене канцеларије и ЦИА. Према изворима агенције, односи су били толико затегнути да је шефица кабинета Беле куће Сузи Вајлс морала више пута да интервенише.
ЦИА је током 2025. престала да учествује као коаутор у делу процена Националног обавештајног савета (NIC), тела које треба да обједињује аналитичка сазнања америчке обавештајне заједнице. Није у потпуности прекинула достављање информација, нити је престала да учествује у свим заједничким активностима. Али су поједини извори навели да је продукција обједињених процена ослабила. Петоро садашњих и бивших званичника рекло је Ројтерсу да ниједна од недавних процена Савета није била посвећена рату у Ирану. То не значи да америчке службе нису анализирале Иран, значи да је, према тим изворима, изостала одређена врста заједничке, институционално обједињене процене. Разлика није безначајна. Председник који добија више одвојених обавештајних анализа може имати много информација, али не нужно и јасну слику о томе где се службе слажу, где се разилазе, колика је поузданост њихових закључака и какве последице може произвести погрешна процена. У томе је и била суштина реформе америчког обавештајног система после терористичких напада 11. септембра 2001. године. Један од закључака истрага био је да су различите службе располагале деловима информација које нису успеле благовремено да повежу. Управо зато је 2004. успостављена функција директора националне обавештајне службе. Две деценије касније, институција основана да превазиђе међусобне поделе постала је предмет једног од најозбиљнијих спорова унутар истог система. Ништа мање занимљиви нису ни наводи о односу обавештајних структура према Конгресу.
Према Ројтерсу, поједини обавештајни извештаји нису благовремено достављани законодавцима после америчке војне интервенције у Ирану у јуну 2025. године, као ни после заробљавања Николаса Мадура у јануару 2026. Администрација је истовремено указивала на проблем цурења поверљивих информација из Конгреса. Брифинзи о страним претњама изборима били су привремено обустављени, да би после доласка Џеја Клејтона на чело ODNI у августу 2026. били обновљени. Чак је и FBI, према истом истраживању, привремено прекинуо део размене информација са Националним центром за борбу против тероризма због спора о надлежности у истрази убиства Чарлија Кирка. Дакле, проблем није само у томе шта председник чује. Проблем је и у томе шта институције међусобно размењују, шта политички надзор добија на увид и ко одлучује које информације заслужују да буду представљене као заједнички закључак државе. Амерички обавештајни систем има читаву хијерархију заштите поверљивих података. Међутим, најстроже чувана тајна не мора увек бити она која се налази у сефу. Понекад је то неслагање које нико не жели да претвори у званичан документ. Посебну иронију читавој причи даје чињеница да су Сједињене Државе управо последњих година убрзано стварале нове обавештајне и безбедносне структуре, настојећи да одговоре на изазове који нису постојали у време класичног хладноратовског надметања.
Традиционална шпијунажа бавила се агентима, војним плановима, дипломатским депешама, политичким намерама и тајним комуникацијама. Данас је обавештајно поље много шире. Оно обухвата сајбер-простор, свемир, вештачку интелигенцију, финансијске системе, биолошке претње, дигиталне платформе и читав низ технолошких области у којима граница између војног, цивилног и обавештајног деловања постаје све мање јасна. Америчка сајбер-команда (USCYBERCOM), успостављена 2010. године, добила је задатак да планира и изводи војне операције у сајбер-простору. Она није деветнаести члан званичне обавештајне заједнице, већ војна команда која тесно сарађује са НСА и другим безбедносним структурама. У оквиру тог система 2014. активирана је Национална сајбер-мисијска формација (CNMF), чији је задатак да препознаје и сузбија стране сајбер-претње. Њена улога временом је проширивана, нарочито у заштити војних система, критичне инфраструктуре и одбрани од непријатељских операција. Годину дана касније, 2015, основан је Центар за интеграцију обавештајних података о сајбер-претњама (CTIIC), са задатком да повезује информације различитих америчких институција. Само његово оснивање указивало је на једну непријатну чињеницу није довољно прикупљати информације. Потребно је обезбедити да оне стигну на право место, у право време и у облику који омогућава доношење одлука. Године 2018. створена је Агенција за сајбер-безбедност и безбедност инфраструктуре (CISA), задужена за заштиту критичних система, од електроенергетских мрежа и водоснабдевања до комуникација и изборне инфраструктуре. У августу 2021. она је успоставила Заједнички центар за сајбер-одбрану (JCDC), који повезује државне институције и приватни технолошки сектор.
У међувремену је НСА 2019. основала Директорат за сајбер-безбедност, док је 2021. успостављена Канцеларија националног директора за сајбер-безбедност (ONCD) при Белој кући. Године 2014. формиран је Национални контраобавештајни и безбедносни центар (NCSC), са задатком да штити америчке институције, осетљиве технологије и научна истраживања од страних обавештајних операција. За стране информационе кампање и покушаје политичког утицаја основан је Центар за стране злонамерне утицаје (FMIC), који је почео са радом 2022. године. У оквиру тог система развијена је и координација процена о страним изборним претњама, чији су темељи постављени 2019. После пандемије ковида додатно је проширен и систем обавештајног праћења биолошких опасности. Ранији Национални центар за спречавање ширења оружја за масовно уништење добио је шири мандат и прерастао у Национални центар за спречавање ширења оружја за масовно уништење и биолошку безбедност (NCBC).
Ни свемир није остао ван ове институционалне експанзије. Формирањем Свемирских снага САД у децембру 2019. године, Вашингтон је потврдио да је орбитални простор постао једно од важних подручја савременог војног надметања. У јулу 2020. активирана је Space Delta 7, специјализована за обавештајно праћење свемирских активности, а обавештајна компонента Свемирских снага постала је део званичне америчке обавештајне заједнице у јануару 2021. У јуну 2022. основан је Национални свемирски обавештајни центар (NSIC), чији је задатак да анализира стране свемирске капацитете, претње сателитима и војно коришћење орбиталне инфраструктуре. Од 2024. делује као посебна организација у оквиру Свемирских снага. Тако је за сваку нову област претњи створена нова институционална надлежност. За сајбер-операције постоје специјализоване команде, за свемир нови центри, за биолошку безбедност посебне аналитичке структуре, за стране информационе операције специјализоване јединице. И све то има своју стратешку логику. Али постоји и друга страна. Држава може имати посебну институцију за сваку претњу на свету, а да ипак остане рањива на једну стару слабост неспособност да саслуша непријатну истину. И управо зато није најзанимљивије колико нових америчких агенција и центара настаје, већ колико ће њихових процена бити независно од политичких очекивања. Свака нова институција добија задатак, руководиоца, буџет и службену ознаку. Много је теже обезбедити јој професионалну културу у којој се каријера не завршава зато што је анализа била тачна, али политички непожељна. Најзначајнији део савремене америчке обавештајне трансформације ипак се дешава у области вештачке интелигенције и напредне обраде података. ЦИА је још у октобру 2015. године формирала Директорат за дигиталне иновације (DDI), са задатком да традиционални обавештајни рад повеже са савременим рачунарским технологијама, сајбер-способностима и анализом великих количина информација.
У октобру 2021. основан је Кинески мисијски центар, посебна организациона целина која координише активности ЦИА у вези са Кином, као и Центар за транснационалне и технолошке изазове, усмерен на нове технологије, економску безбедност и глобалне претње. Пентагон је 2022. формирао Канцеларију главног директора за дигиталне технологије и вештачку интелигенцију (CDAO), са намером да алгоритми, аутоматизована обрада података и савремени системи постану саставни део војног планирања и одлучивања. НСА је у септембру 2023. основала Центар за безбедност вештачке интелигенције (AISC), усмерен на безбедност AI технологија, откривање рањивости и спречавање њихове злоупотребе. Амерички Национални институт за стандарде и технологију је 2024. успоставио међуагенцијску радну групу TRAINS, намењену истраживању ризика које напредни AI системи могу представљати по националну безбедност. Године 2025. Амерички институт за безбедност вештачке интелигенције реорганизован је у Центар за стандарде и иновације у вештачкој интелигенцији (CAISI). А онда је, у јуну 2026, ЦИА учинила још један значајан корак. Основан је Директорат за мисијске системе (Directorate of Mission Systems — DMS), који је наследио Директорат за дигиталне иновације и објединио вештачку интелигенцију, управљање подацима, информационе системе и сајбер-одбрану.
Циљ је да ЦИА брже повезује, обрађује и користи огромне количине података, претварајући их у оперативно употребљиве информације. Другим речима, Америка је развила систем у којем машине треба да откривају оно што људски аналитичари не могу довољно брзо да примете. И ту долазимо до готово савршене ироније.
ЦИА је у јуну 2026. добила нови директорат за интеграцију вештачке интелигенције, а у новембру исте године Ројтерс је објавио да поједини амерички аналитичари страхују да своје закључке супротставе политичким ставовима Беле куће. Машине немају каријерне амбиције. Не страхују од губитка положаја. Не покушавају да се додворе политичком руководиоцу. Али њихов рад пројектују, контролишу и тумаче људи који све те слабости могу имати. Технологија је, уосталом, увек била средство, а не замена за државничко расуђивање. И најсавршенији обавештајни алгоритам може само да помогне у утврђивању чињеница. Не може да примора председника да прихвати закључак који му се не допада. Нити може да гарантује да ће неко имати храбрости да тај закључак унесе у званичну процену. Око овог технолошког света развијена је и широка мрежа научних институција. Још 2007. основана је IARPA, Агенција за напредне истраживачке пројекте у обавештајној области, која финансира истраживања квантних технологија, нових метода обраде података и будућих обавештајних способности. По узору на старију војну истраживачку агенцију DARPA, она настоји да научна открића претвори у дугорочну предност америчке државе. DARPA, с друге стране, развија напредне војне технологије, а њен програм AI Cyber Challenge, започет 2023. године, усмерен је на коришћење вештачке интелигенције за аутоматско откривање и отклањање безбедносних слабости у софтверу. У ширем америчком стратешком простору делују и RAND Corporation, MITRE Corporation, Центар за стратешке и међународне студије (CSIS), Центар за нову америчку безбедност (CNAS) и Институт Хувер при Универзитету Станфорд. Ово нису тајне службе, нити имају једнак институционални статус. Неке су истраживачке организације које сарађују са државом, друге независни аналитички центри, а треће окупљају научнике, бивше министре, генерале, дипломате и обавештајне руководиоце. Њихов утицај лежи у развоју стратегија, истраживању међународних криза и учешћу у расправама које могу обликовати будућу америчку политику. Посебно је занимљиво што, према Ројтерсу, група бивших америчких обавештајних званичника управо на Институту Хувер припрема двопартијске предлоге за реформу обавештајне заједнице. Дакле, док држава оснива нове центре за вештачку интелигенцију, бивши руководиоци њених служби размишљају како да обнове нешто много старије поверење и сарадњу међу институцијама. Не треба, међутим, занемарити ни другу страну ове расправе. Тулси Габард је у августу 2025. покренула реформу ODNI 2.0, најављујући смањење Канцеларије директора националне обавештајне службе за више од 40 одсто и уштеде веће од 700 милиона долара годишње. Њено образложење било је да је систем постао преобиман, бирократизован и изложен политизацији, злоупотребама поверљивих информација и институционалној неефикасности. Реформом су обухваћене и функције специјализованих центара за сајбер-претње, биолошку безбедност и стране операције утицаја. Критичари су упозоравали да би таква смањења могла додатно да наруше координацију и независност аналитичког рада. То су два различита проблема која не треба мешати. Држава не сме дозволити да њене обавештајне службе постану самостални политички центри моћи. Али не сме дозволити ни да професионална аналитика постане обавезна потврда политичких ставова власти. Контрола над обавештајним службама неопходна је свакој озбиљној држави. Контрола над истином није. Постоји један документ који много јасније од свих теоријских расправа показује колико опасна може бити политичка употреба обавештајних процена. Двадесет трећег јула 2002. године, неколико месеци пре инвазије на Ирак, одржан је поверљиви састанак код британског премијера Тонија Блера. Учесници су разматрали америчке намере према Садаму Хусеину и могућност војне интервенције. Ричард Дирлав, тадашњи директор MI6, пренео је своје утиске са разговора које је водио у Вашингтону. У записнику са састанка нашла се једна реченица која је касније добила историјски значај, обавештајни подаци и чињенице прилагођавани су већ утврђеној политици.
Дирлав је касније оспоравао одређена тумачења те формулације, али сам записник остао један од најважнијих докумената у расправи о политичком оправдавању рата у Ираку. Годину дана касније Сједињене Државе и њихови савезници напали су Ирак, ослањајући се, између осталог, на тврдње о оружју за масовно уништење које се нису показале тачним.
Британска Чилкотова комисија је 2016. закључила да су процене ирачке претње представљане са степеном сигурности који расположиви обавештајни подаци нису оправдавали. Последице су биле много веће од политичке судбине Тонија Блера или Џорџа Буша. Ирак је ушао у дуготрајни период рата, институционалног разарања, побуне и регионалне нестабилности. Тако је једно питање из света поверљивих процена постало питање живота и смрти огромног броја људи. Зато ни данашња упозорења о политичким притисцима на аналитичаре не треба сводити на лични однос Доналда Трампа и америчких обавештајних руководилаца. Проблем је знатно старији. Џон ле Каре, човек који је пре књижевне каријере радио у британским службама MI5 и MI6, у својим делима и јавним наступима често је указивао на опасности затвореног обавештајног света. У роману Дечко, дама, краљ, шпијун један од његових ликова изговара мисао да су тајне службе право мерило политичког здравља нације, израз њене подсвести. Та књижевна реченица садржи озбиљну државничку поуку. Начин на који једна земља поступа са својим тајним службама говори много о њеном односу према моћи, истини, закону и сопственим ограничењима. Бивши директор MI6 сер Џон Сојерс упозорио је 2010. године да вредност обавештајног извештаја може бити преувеличана када потврђује оно што руководство жели да чује, а потцењена када садржи непријатне вести.
У свету у којем се најважније одлуке често доносе на основу поверљивих процена, то је питање професионалне етике, али и питање безбедности читаве државе. Тајне службе постоје да би држави откривале оно што њени противници желе да сакрију. Не да би државно руководство штитиле од чињеница које му се не допадају. У озбиљној обавештајној професији једна непријатна истина вреднија је од стотину савршено формулисаних извештаја који само потврђују већ донете одлуке. А историја је више пута показала колико скупо може бити када се тај поредак вредности обрне.
У фебруару 1914. године, неколико месеци пре почетка Првог светског рата, Петар Дурново, бивши министар унутрашњих послова и директор Департмана полиције Руске империје, саставио је поверљиву аналитичку белешку намењену цару Николају II. Дурново није био романтични пророк, нити човек који је накнадно тумачио историјске догађаје. Био је искусан државни функционер, добро упознат са унутрашњим слабостима руског система и политичким ризицима великог европског рата. У својој белешци упозорио је да би сукоб са Немачком могао да произведе катастрофалне последице по Русију, чак и у случају војне победе. Говорио је о могућности револуције, друштвених потреса, распада државног поретка и анархије чији се исход не би могао предвидети. Није поуздано утврђено да ли је Николај II лично прочитао овај документ. Али три године касније, 2. марта 1917. по старом календару, последњи руски цар, суочен са абдикацијом и сломом поверења у сопствену политичку и војну елиту, записао је у дневник „Свуда издаја, кукавичлук и обмана!“ Тешко је пронаћи сажетији опис трагедије једне владајуће куће. Године 1914. један искусан државни функционер упозоравао је на могућност слома. Године 1917. цар је бележио осећај да су га напустили људи и институције на које се ослањао. Наравно, не би било озбиљно тврдити да је једна белешка могла сама по себи да спасе Руску империју. Узроци њене пропасти били су много сложенији. Али тај документ показује да држава понекад може располагати људима који правилно препознају опасност, а да ипак не донесе одлуке које би је спречиле. Још у XIX веку руски државни апарат сусретао се са проблемима који данас звуче необично познато. Александар Орлов, шеф царске жандармерије, жалио се 1845. године да му потчињени официри не достављају извештаје о најважнијим догађајима, због чега за њих сазнаје другим путем. Готово два века касније, Ројтерс описује проблеме у размени обавештајних информација у америчком федералном систему. Наравно, поредити царску жандармерију са савременом америчком обавештајном заједницом значило би занемарити огромне институционалне разлике. Али сама природа проблема остала је препознатљива информација губи вредност ако не стигне до онога коме је намењена. Алексеј Лопухин, некадашњи директор царског Департмана полиције, почетком XX века упозоравао је да политичка полиција, продубљујући сукоб између власти и народа, може сама допринети револуцији коју би требало да спречи. Владимир Џунковски, високи руководилац царског безбедносног апарата, после револуције 1917. сведочио је о злоупотребама агентске мреже, укључујући случајеве у којима су полицијски агенти подстицали активности које би потом сами откривали као доказ сопственог успеха.
Петар Столипин је 1907. године упозоравао да у државама са недовољно развијеним правним и институционалним поретком тежиште власти није у установама, већ у појединцима. А тамо где институције зависе од расположења појединаца, много је лакше да професионална процена постане жртва политичке воље.
Историја, наравно, не даје механичке рецепте за савремену политику. Али историја нас учи да ниједна велика сила није имуна на институционалне сукобе, политичку самоувереност и одбијање непријатних процена. Управо ту лежи разлика између обавештајног знања и државничке мудрости. Држава може знати да јој прети опасност, а ипак не бити спремна да је призна. Историја модерних тајних служби има још једну поучну епизоду, у којој се преплићу поверење, институционална самоувереност и издаја. Ким Филби, један од најпознатијих двоструких агената XX века, годинама је радио у британској служби MI6, истовремено достављајући поверљиве информације Совјетском Савезу. Његов случај није био обичан неуспех контраобавештајне заштите. Био је то ударац уверењу да институционални углед, друштвени положај и професионална биографија представљају довољну гаранцију лојалности. Филби је 1981. године, пред официрима источнонемачког Штазија, упозоравао да је веома опасно веровати у митску ефикасност британске тајне службе. Говорио је човек који је њене слабости годинама користио у корист Москве. У томе се крије једна од најважнијих лекција обавештајног рада, најопаснија слабост институције није увек у недостатку способности, већ у уверењу да је она непогрешива. Обавештајна служба мора бити сумњичава према противнику, али и према сопственим закључцима. Мора бити способна да преиспитује информације, проверава изворе и исправља грешке. Најопаснији тренутак наступа када престане да сумња у себе.
Управо зато је толико важно да обавештајни функционер има право да се не сложи са претпостављеним, да служба има могућност да изнесе процену која противречи владајућој политици и да државно руководство разуме разлику између непријатне истине и политичке нелојалности. Без те разлике нема озбиљног обавештајног рада. Постоји само администрација која производи документе са ознаком поверљивости. Да сложеност обавештајног света није ограничена на велике силе, показује једна готово невероватна операција из јула 2017. године. Њен главни актер био је Трин Сјуан Тан, некадашњи високи функционер Комунистичке партије Вијетнама и руководилац државне компаније PetroVietnam Construction Corporation. Тан је годинама припадао вијетнамској политичкој и привредној елити. Убрзо је постао предмет јавног скандала. Фотографије луксузног теренца Lexus LX 570 са службеним регистарским ознакама изазвале су негодовање јавности. Потом су уследиле оптужбе за неправилности у управљању државном нафтном компанијом и губитке од приближно 142 милиона долара. Тан је напустио Вијетнам и затражио политички азил у Немачкој. Вијетнамске власти су га искључиле из Комунистичке партије, покренуле поступак и затражиле његово изручење. А онда се 23. јула 2017. године догодило нешто што би и искусни писци шпијунских романа вероватно сматрали превише смелим заплетом. У близини берлинског Тиргартена, недалеко од хотела Шератон, група људи присилно је убацила Тана и његову пратиљу у возило са чешким регистарским таблицама. Према налазима немачких органа, операцију су организовали припадници вијетнамског безбедносног апарата, уз помоћ сарадника који су деловали у Европи. Отети функционер пребачен је ван Немачке, а један од најзанимљивијих делова операције водио је преко Словачке. Двадесет шестог јула 2017. године, само три дана после берлинске отмице, словачки владин авион Airbus A319 полетео је из Братиславе према Москви. У њему се налазила вијетнамска делегација, предвођена тадашњим министром јавне безбедности То Ламом. Према истраживањима словачког листа Denník N и сведочењима полицијских службеника, Тан је био пребачен у Словачку и укључен у транспорт вијетнамске делегације. Поједини сведоци описивали су човека коме је била потребна помоћ приликом кретања. У медијским реконструкцијама операције појавиле су се и тврдње о коришћењу документације са другим идентитетом, укључујући име Трунг Вијен Лу. Посебан политички заплет чинили су контакти вијетнамске делегације са словачким државним структурама. У средишту медијских истраживања нашао се Ле Хонг Куанг, вијетнамски држављанин са широким пословним и политичким везама, који је у то време имао саветничку улогу повезану са кабинетом премијера Роберта Фица. Словачке власти нашле су се под притиском да објасне како је владин авион могао бити употребљен у операцији пребацивања човека отетог на немачкој територији. Тадашњи словачки званичници одбацивали су оптужбе о свесној умешаности. Важно је нагласити да коришћење словачког авиона само по себи не доказује да су премијер Фицо или други високи функционери унапред знали за план отмице. Ипак, читав случај показао је колико сложене могу бити везе обавештајних операција, дипломатских канала и државне логистике. Мање од две недеље после нестанка Тан се појавио на вијетнамској државној телевизији, изјављујући да се добровољно вратио у земљу како би одговарао за своје поступке. Немачке власти и његови адвокати одбацили су такву верзију догађаја. У јануару 2018. године Тан је у Вијетнаму осуђен на доживотну затворску казну, а затим је у другом поступку добио још једну доживотну казну. Немачка је операцију оценила као озбиљно кршење свог суверенитета и међународног права. Уследили су дипломатски протести, протеривање вијетнамских дипломата и судски поступци против учесника отмице.
Један од саучесника осуђен је пред немачким судом 2018. године, а други 2023. Шта ова прича показује? Пре свега, да обавештајна моћ није нужно пропорционална величини државе, броју агенција или технолошким ресурсима.
Вијетнам није располагао америчким обавештајним капацитетима, али је његов безбедносни апарат успео да организује сложену прекограничну операцију користећи оперативце, логистику и међународне контакте. Међутим, то није пример који се може некритички славити као добра обавештајна пракса. Отмица човека на територији друге суверене државе представљала је противправну операцију која је изазвала озбиљне дипломатске и судске последице. Управо у томе налази се суштинска поука. Обавештајна служба може успешно извршити задатак, а да држава због начина на који је он извршен претрпи политичку и дипломатску штету. Оперативна способност и стратегијска мудрост нису исто.
А ни обавештајна ефикасност не може се мерити искључиво бројем ухапшених људи, откривених тајни или спроведених операција. Мора се мерити и тиме да ли је њено деловање заиста заштитило дугорочне интересе државе. Случај је истовремено отворио питања о способностима немачког контраобавештајног система да благовремено открије страну операцију на сопственој територији. Тако је једна отмица, изведена усред Европе, показала слабости и ограничења више институција различитих држава. Нема, дакле, непогрешивих служби. Има само оних које своје грешке умеју да препознају на време и оних које их признају када је већ касно.
За Србију све ово није занимљиво само као историја обавештајног рада или као још један политички спор у Вашингтону. Наша држава налази се у сложеном међународном окружењу, изложена интересима великих сила, регионалним безбедносним изазовима, економским притисцима и глобалним кризама чије последице непосредно осећа. Од НАТО бомбардовања 1999. године до дуготрајних притисака у вези са Косовом и Метохијом, Србија је више пута искусила шта значи када се одлуке које одређују њену судбину доносе у центрима моћи над којима нема утицај. Зато Србија нема луксуз да своју националну безбедност заснива на претпоставци да Вашингтон, Брисел, Москва или Пекинг увек располажу потпуним, објективним и непристрасним проценама. Свака велика сила има сопствене интересе. Свака има институционалне слабости. Свака може погрешити. И свака ће, када процени да су њени најважнији интереси угрожени, своје приоритете поставити испред интереса других држава. Зато је развој сопствених обавештајних, контраобавештајних, научних и аналитичких капацитета питање државног суверенитета, а не административног престижа. Савременој Србији нису потребне само класичне безбедносне институције. Потребни су јој стручњаци за сајбер-безбедност, енергетску инфраструктуру, геоекономију, биотехнологију, информационе операције, финансијску безбедност и нове војне технологије. Потребни су јој научни институти, универзитети и аналитички центри који могу самостално да проучавају међународне догађаје, без обавезе да своје закључке прилагођавају интересима било које стране силе. Али пре свега, потребна јој је институционална култура у којој се професионална лојалност не доказује слагањем са претпостављеним, већ способношћу да се држави саопшти тачна процена. Било би погрешно тврдити да су америчке процене нетачне зато што долазе из Вашингтона, као што би било погрешно претпоставити да су руске или кинеске тачне само зато што представљају другачији геополитички поглед.
Озбиљна држава не мења једну туђу истину другом. Она гради сопствену способност да прикупља информације, проверава изворе, упоређује процене и самостално доноси одлуке. И управо ту налази се једна од најважнијих лекција америчке обавештајне кризе. Национална безбедност не почива само на количини информација којима држава располаже, већ и на способности да их правилно протумачи и претвори у разумну политику.
То важи за велике силе, али још више за државе које последице њихових грешака не могу лако да избегну. На крају, вратимо се на суштинско питање које је отворио Ројтерс. Да ли најмоћнија обавештајна заједница на свету успева да свом политичком руководству обезбеди потпуне, независне и благовремене процене? Одговор није једноставан, нити се може извести само из сведочења анонимних извора. Али упозорења о страху да обавештајни функционер у институционалним сукобима и поремећајима у размени информација нису безначајна. Америка је после 11. септембра реформисала свој обавештајни систем како би спречила да поново не препозна опасност која јој се приближава.
У наредним годинама формирала је нове центре за сајбер-претње, свемирско извиђање, биолошку безбедност, стране информационе операције и вештачку интелигенцију. Улагала је огромна средства у технологију, научна истраживања, алгоритме и нове начине прикупљања и обраде података. Али ни после свих тих реформи није успела да у потпуности отклони један проблем који прати државну власт од најстаријих времена. Како обезбедити да човек који има моћ буде спреман да чује истину?
Роберт Гејтс, бивши директор ЦИА и амерички секретар одбране, једном приликом је објаснио да лојалност често значи рећи руководиоцу оно што он не жели да чује. То је кратка, али изузетно важна мисао. Обавештајни функционер није плаћен да председнику потврђује његова уверења. Његова дужност је да процени чињенице, изнесе закључке и укаже на ризике, чак и када су ти закључци политички непријатни. Председник има право да донесе одлуку која се разликује од препоруке обавештајних служби. То је део политичке одговорности и демократског поретка. Али ако обавештајни функционер почне да мења закључак зато што зна какву одлуку председник жели да донесе, обавештајна служба престаје да обавља своју најважнију функцију. Тада више није реч о обавештајној процени. Реч је о политичком оправдању, написаном језиком државне безбедности. Џорџ Вашингтон је још у XVIII веку упозоравао да ништа није неопходније од добрих обавештајних информација за спречавање непријатељских намера и да ништа не захтева већи труд да би се оне прибавиле. Двајт Ајзенхауер је 1959. године, приликом полагања камена темељца седишта ЦИА, објаснио специфичну природу тог посла речима да се успех не може рекламирати, а неуспех не може објаснити. Оба државника говорила су о обавештајном раду као једном од најважнијих инструмената националне безбедности. Али постоји нешто што ниједан обавештајни апарат не може да надокнади. То је одсуство професионалне храбрости. Америка може имати осамнаест обавештајних структура, десетине нових центара, најсавременије сателите, врхунске научнике и системе вештачке интелигенције чије могућности далеко превазилазе све што су раније генерације могле да замисле. Може знати много о противницима, њиховим војним плановима, политичким намерама и технолошким способностима. Али све то не гарантује да ће њено руководство увек добити праву информацију у правом тренутку. Јер најопаснија обавештајна слабост није нужно у томе што непријатељ успешно чува своје тајне.
Понекад је много опасније када држава почне да чува сопствене заблуде. Велике силе ретко пропадају зато што нису имале довољно људи који су знали истину. Много чешће западају у кризу када више нема довољно људи спремних да је изговоре или државника спремних да је саслушају. И зато најважније питање које је отворио Ројтерс није колико обавештајних служби Америка има, колико новца троши на њих и колико информација свакодневно прикупља. Право питање је много једноставније и много непријатније: ако најмоћнија држава света има људе који знају истину, али се неки од њих плаше да је напишу, колико ће је коштати први извештај који никада није стигао на сто председника САД или председника Србије?
