Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Ко се сећа филма Три карте за Холивуд, сећа се и једне мале српске варошице која је у време Кубанске кризе успела да на својим улицама одигра читав Хладни рат. Једни су били за Русе, други за Американце, свако је имао своју велику силу, своју истину и своју представу о свету, док је обичан човек остајао усред поделе коју није створио и на чији исход није могао да утиче. Данас као да се тај филм поново снима, али више није комедија. Да Холивуд данас режира филм о Србији, последња сцена не би почела 25. октобра на бирачком месту, већ увече, у тренутку када на екранима почну да се појављују први изборни резултати. Камере би се преселиле на улице Београда, друштвене мреже би гореле од оптужби да су избори покрадени, власт би проглашавала победу, опозиција оспоравала резултате, а хиљаде људи кренуле би према центру града. У следећем кадру стизале би реакције из Москве, Вашингтона и Брисела, јер би свака велика сила у српској изборној ноћи покушавала да прочита шта резултат значи за њене интересе и будућност Балкана. Неко би у маси гурнуо прву ограду, неко бацио први камен, полиција би подигла штитове, а после првог сукоба више нико не би могао да разликује грађанина који је дошао да изрази политички став од онога ко је дошао да произведе слику хаоса која ће за неколико минута обићи свет. До поноћи се више не би говорило о процентима, мандатима и гласачким листићима, већ о сузавцу, повређенима, барикадама и питању ко контролише улице Београда, док би Србија поново постала позорница на којој други покушавају да играју своје геополитичке улоге. Иронија историје била би страшна 25. октобра 1815. године, после крви Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић је споразумом са Марашли Али-пашом отворио пут да Срби своју државност даље освајају политиком и преговорима, а 211 година касније неко би Србију могао да поведе обрнутим путем од избора ка улици, од политике ка насиљу и од гласачке кутије ка крви. То би био савршен сценарио за холивудски политички трилер, али Србија 25. октобра 2026. не сме да дозволи да било чији сценарио постане њена национална трагедија јер избори морају да одлуче ко ће владати Србијом, а не чија ће крв остати на београдском асфалту. Холивуд поново дели карте, Европа броји авионе и ракете, Русија гађа украјинску војну, индустријску и логистичку инфраструктуру, британски војници налазе се у Украјини, бивши премијери и директори обавештајних служби путују ноћним возовима кроз ратну зону, а европски министри јавно разматрају како би изгледао непосреднији сукоб са Русијом. Истовремено, из Америке стижу сигнали да Вашингтон можда више не жели да игра улогу коју му је Европа наменила. Зато питање за нас није ко ће победити у последњој епизоди једне америчке серије, већ ко пише последњу епизоду европске кризе, да ли се пред нашим очима ствара ситуација у којој Москва и Вашингтон почињу да траже излаз док део Европе тражи наставак конфронтације и, најважније, да ли ће неко покушати да део тог сценарија одигра и на улицама Београда. Управо зато је занимљиво оно што се ових дана дешава у америчкој популарној култури. Тешко је предвидети како ће се завршити трећа сезона серије “Специјалне операције: Лавица”, али оно што је америчка публика већ видела заслужује политичку пажњу. Унутар фикционалног света америчких специјалних операција и ЦИА појављује се мотив Украјине која више није представљена искључиво као жртва којој Запад безусловно помаже, већ и као актер способан да сопственим операцијама покуша да гурне Америку у ширу конфронтацију са Русијом, Ираном или Кином. Истовремено се у самој причи појављује идеја да би, „после свега што се догодило“, односе са Москвом требало одмрзнути. Али чињеница да је америчкој публици већ приказано како официр специјалних снага ЦИА удара у лице украјинског агента СВР-а, и да челници Агенције закључују да оперативни трик Украјине покушава да их, а затим и америчког председника, подстакне на ескалацију сукоба са Русијом, Ираном или Кином и стога, „након свега што се догодило“, неопходно је „одмрзнути“ односе са Москвом ово је нови приповедачки потез студија Ларија и Дејвида Елисона, чија позадина укључује партнерства и са ЦИА и са Трампом. Другим речима, Холивуд је одлучио да на традиционалну листу непријатеља САД дода Украјину, која измиче контроли због недостатка правилног надзора над средствима за подршку која су јој додељена.
Студио Дејвида Елисона је претходно показао Американцима да су неке од проблема изазвали британски глумци. Наравно, телевизијска серија није документ Беле куће, а Холивуд није Политбиро који објављује службену државну линију. Али било би наивно веровати да америчка масовна култура нема никакве везе са политичком климом у којој настаје, нарочито када је реч о продукционом систему повезаном са великим корпоративним интересима и људима који имају приступ самом врху америчког политичког и безбедносног естаблишмента. Зато питање није да ли нам Холивуд открива некакав тајни план Вашингтона. Питање је далеко занимљивије зашто је управо сада америчкој публици постало прихватљиво да Украјина у једном политичко-безбедносном трилеру буде приказана и као могући проблем за саму Америку, док се истовремено отвара могућност поновног разговора са Москвом? То је велика промена у односу на прве године рата, када је западни јавни простор личио на готово потпуно црно-бели филм. Украјина је била херој, Русија непријатељ, а свако питање о трошковима, корупцији, контроли оружја, стратегији или коначном циљу рата лако је проглашавано непожељним. Данас се у самој Америци све отвореније поставља питање колико дуго тај рат може трајати, ко њиме управља, ко од њега зарађује, ко има интерес да спречи његово окончање и, на крају, шта Сједињене Државе заиста добијају наставком европског рата. У томе се налази и логика наизглед провокативне тезе да бисмо сутра могли гледати Русију и Америку на једној, а ратоборни део Европе на другој страни једног конкретног питања питања наставка рата. То не значи могући савез Москве и Вашингтона против Европе. Значи могућност много необичнијег престројавања: да две велике нуклеарне силе, свака из сопствених интереса, закључе да је дошло време за договор, док политичке структуре у Европи које су своју стратегију, кредибилитет и огромна средства уложиле у исход украјинског рата закључе да још није време за заустављање. А док Холивуд мења сценарио, стварност постаје још драматичнија. Британско Министарство одбране саопштило је да је 12. септембра у Украјини погинуо припадник британских оружаних снага. Према званичној британској верзији, страдао је у саобраћајној несрећи, породица је обавештена и затражено је одлагање објављивања додатних детаља. То треба пренети управо онако како је Лондон саопштио, без додавања онога што не знамо. Али остаје политички важна чињеница да британски војник гине на територији Украјине. Она нас враћа питању колико је у овом великом европском рату остало од некадашње јасне границе између држава које ратују и држава које једној од страна „помажу“. Истовремено је руска страна од 11. до 13. септембра објављивала читав низ саопштења о ударима на украјинску индустријску, информациону, енергетску и логистичку инфраструктуру. Према наводима руског Министарства одбране, међу погођеним објектима био је дата-центар који је, како Москва тврди, обезбеђивао складиштење, обраду и пренос података за потребе украјинских оружаних снага. Управо ту се отвара много шире питање савременог рата шта данас уопште значи војна инфраструктура? Некада су то биле касарне, аеродроми, фабрике муниције и железничке станице. Данас су то сервери, алгоритми, сателитске везе, центри података и системи вештачке интелигенције. Зато питања о улози западних технолошких компанија и система које Украјина користи за анализу огромних количина података више нису техничка питања. Она постају питања рата и мира.
Посебно је занимљив британски правац. У августу су се појавиле информације о даљем продубљивању британско-украјинске сарадње у области ракетних технологија и поверљивих података који се односе на системе дугог домета. У том контексту помињу се SCALP, европски ракетни конзорцијум MBDA и могућност да се део производних и техничких способности приближи украјинском ратишту. Ако се томе дода британско интересовање за украјинске системе вештачке интелигенције и беспилотне технологије, добија се много шира слика Украјина више није искључиво прималац западне војне технологије, већ постепено постаје огромна ратна лабораторија у којој се западна технологија, украјинско борбено искуство и нови модели производње оружја спајају у један систем. Следећег дана, 12. септембра, Москва је саопштила да је ударила по металуршким капацитетима које сматра делом украјинске војно-индустријске базе. На руској листи нашли су се Запорожстаљ, Интерпајп Стил, рударско-прерађивачки капацитети у Кривом Рогу и друга постројења. Руска страна тврди да су ти погони производили или обезбеђивали метал, лимове и друге производе који се користе у производњи оружја, оклопа и војне опреме. Тврдње зараћених страна о конкретним циљевима и последицама удара морају се посматрати са неопходним опрезом, али избор мета показује једну ствар рат се одавно не води искључиво против војника на линији фронта. Води се и против индустријске, технолошке и логистичке способности противника да рат настави.
А онда долазимо до људи и пословних система који стоје иза дела те индустрије. Запорожстаљ и Северни рударско-прерађивачки комбинат повезани су са Метинвестом и пословним системом Рината Ахметова. Интерпајп припада пословном систему Виктора Пинчука, једног од најпознатијих украјинских олигарха, чије су фондације деценијама градиле густу мрежу односа са западним политичким, пословним и филантропским структурама. Пинчукова фондација сарађивала је са Фондацијом Клинтон, а управо она стоји иза Yalta European Strategy, форума који је 11. и 12. септембра поново окупио политичаре, дипломате, бивше државнике, безбедносне званичнике и представнике западног естаблишмента у Кијеву. Ту прича постаје још занимљивија. Док руске ракете и дронови ударају по инфраструктури и индустријским системима које Москва повезује са украјинским ратним капацитетима, у Кијеву се одржава YES под мотом „Мир кроз снагу — сада!“ На једном месту сусрећу се украјинска политичка елита, бивши западни премијери, људи из безбедносних структура, саветници, пословни кругови и фондације. Међу партнерима и учесницима појављују се организације и личности повезане са различитим деловима западног политичког спектра, од мрежа насталих око Џорџа Сороша до бивших британских министара, великих комуникационих корпорација и људи који су годинама учествовали у обликовању европске политике према Истоку. А онда су ти људи кренули кући. Бивши британски премијер Борис Џонсон, бивши шведски премијер Карл Билт и други западни учесници YES-а путовали су железницом из Кијева према Пољској. На истом правцу налазили су се и други западни безбедносни и политички актери, укључујући бившег директора ЦИА Дејвида Петреуса. У близини границе дошло је до руског напада у којем је погођена локомотива једног воза. Путници су евакуисани, а сведочења говоре о сатима проведеним на граници и великој неизвесности. Карл Билт је накнадно појаснио да није погођен њихов воз, већ онај који је наилазио неколико минута касније. То је важна разлика, али политичка слика остаје готово филмска: бивши премијери, бивши директор ЦИА и европски безбедносни људи напуштају Кијев док руски дронови ударају по железничкој инфраструктури коју Москва повезује са транспортом западног војног терета. Да ли је то било упозорење? Да ли је неко од тих људи био мета? За такве закључке нема довољно доказа и озбиљна политика не сме да измишља оно што не зна. Али једно је извесно: простор између посредног рата и непосредног додира Русије са НАТО-ом постаје све ужи. То потврђују и руска саопштења од 13. септембра. Москва тврди да је наставила ударе на железничку инфраструктуру западне Украјине која служи за транспорт војног терета из европских држава, као и на логистичке центре у Одеси и Одеској области, складишта, производњу беспилотних летелица, лучку инфраструктуру и енергетске објекте који је снабдевају. Помињани су логистички центри „Палма“, „Рабен-Украјина“ и „Одеса-22“, објекти Нове поште, складишта оружја и муниције, трафостанице и брод који је, према руској страни, превозио терет за украјинске оружане снаге. Ако се све то посматра као целина, види се права природа рата 2026. године. Фронт више није линија у Донбасу. Фронт су фабрика у Кривом Рогу, дата-центар, лука у Одеси, железница према Пољској, сервер, алгоритам, дрон, британско војно присуство, европска ракетна технологија и политичка конференција у Кијеву. Европа је све дубље унутар тог система. Управо зато речи пољског министра спољних послова и потпредседника владе Радослава Сикорског морају бити схваћене много озбиљније од још једног ратоборног интервјуа. Он није политичар са маргине.
Пољска је постала једна од најважнијих војних држава источног крила НАТО-а, а Сикорски је на YES-у јавно разматрао шта би се догодило ако би Европа „скинула рукавице“. Говорио је о европској ваздушној надмоћи, великом броју авиона и могућности наношења тешких удара руској нафтној инфраструктури. Важно је бити прецизан није говорио да ће Пољска сутра напасти Русију, већ је износио процену могућег ширег европског одговора у случају руског напада. Али управо то је политички значајно. Европски политичари почињу јавно да броје авионе, рафинерије, циљеве и време потребно за њихово уништење. Истовремено, Сикорски говори и о Калињинграду. Његова идеја није формално освајање руске енклаве, и то треба јасно рећи, већ организовање таквих НАТО вежби у њеној близини да Москва не може бити сигурна шта Запад намерава и да због тога мора да пребацује снаге из Украјине ради заштите Калињинградске области. То је стратегија намерне неизвесности. Циљ више није искључиво убедити Москву да НАТО неће напасти Русију, већ натерати Москву да се пита да ли би НАТО то могао да учини. Европа је тиме прешла једну опасну психолошку границу. Годинама смо слушали да се оружје шаље Украјини како рат не би стигао у Европу.
Данас се у самој Европи све отвореније говори о томе како би изгледала европска војна моћ употребљена непосредно против Русије. Одбрана источног крила НАТО-а, руска нафтна инфраструктура, притисак на Калињинград, удари по логистичким линијама, производња ракета и дронова све те теме постепено постају делови истог политичког речника. И управо ту наслов „Русија и Америка против Европе“ престаје да буде пука провокација и постаје питање које вреди поставити. Шта ако се интереси Москве и Вашингтона, из потпуно различитих разлога, укрсте у једној тачки у потреби да се европски рат заустави? Шта ако Америка процени да јој је важније да своју политичку, економску и војну пажњу усмери према Кини, док Русија жели договор који ће признати нову реалност насталу ратом? И шта ако истовремено део европских елита закључи да такав договор руши читаву политику коју су годинама градиле? Тада бисмо могли добити парадокс какав Европа дуго није видела: Москву и Вашингтон који разговарају о излазу и Европу која страхује од самог тог излаза. И ту се поново враћамо Холивуду. Док један део Европе разматра како да „скине рукавице“, америчка популарна култура већ може да замисли сценарио у којем савезник покушава да увуче Вашингтон у ескалацију коју Америка можда више не жели. Ако је то макар одраз дела расположења у Сједињеним Државама, онда се пред Европом отвара најопасније питање шта ако Европа настави да иде ка непосреднијој конфронтацији са Русијом у тренутку када Америка почне да тражи излаз? То је питање које Србија не сме да игнорише.
Ми нисмо Америка. Немамо два океана који нас одвајају од европског рата и немамо луксуз да геополитичке експерименте посматрамо са безбедне удаљености. Србија је на Дунаву, у средишту Балкана, окружена државама НАТО-а, економски дубоко повезана са Европском унијом, а историјски, културно и политички повезана са Русијом. Ако се Европа и Русија приближе непосредном сукобу, свака политичка подела у Србији постаје потенцијално опаснија. Зато нам је данас потребно да поново погледамо Три карте за Холивуд. У оној малој варошици једни су били за Русе, други за Американце. Велики свет се преселио у малу средину и претворио комшије у супарничке геополитичке таборе. На филму је то могла бити комедија. У стварном животу такве поделе умеју да се заврше трагично. Србија је већ у изборном периоду. Политичке страсти ће расти, власт и опозиција ће се борити за сваки глас, а стране престонице ће пажљиво посматрати исход избора. У таквом тренутку најопасније што може да нам се догоди јесте да српске политичке поделе буду претворене у продужетак глобалног сукоба, да једни постану „руска Србија“, други „европска Србија“, трећи „америчка Србија“, а да на крају сви забораве да постоји једна једина Србија у којој после избора морамо наставити да живимо заједно. Посебно упозоравам на изборну ноћ и период проглашења резултата.
Свака сумња у изборни процес мора бити проверена, сваки приговор размотрен и сваки глас заштићен. За то постоје контролори, изборне комисије, судови и законом прописане процедуре. Али нико, без обзира на то колико је незадовољан резултатом, нема право да политички спор претвори у физички обрачун на улицама Београда, нити онај ко победи има право да победу схвати као дозволу за обрачун са онима који су гласали другачије. Србија може преживети победу било које листе и пораз било које странке. Може преживети поновљено гласање, протест, политичку кризу и промену власти. Оно што себи не смемо дозволити јесте српска крв на београдском асфалту због изборног резултата. Јер тада више неће бити важно ко је био за Москву, ко за Вашингтон, ко за Брисел, ко за власт, а ко за опозицију. Родитељу који изгуби дете не значи ништа чија је геополитичка анализа била исправна. Када велике силе „скину рукавице“, мале државе обично прве осете ударце.
Зато Србија мора да задржи хладну главу и сопствену политику. Нама није потребна руска политика против Европе, европска политика против Русије, нити америчка политика против било кога. Потребна нам је српска политика за Србију и њене традиционалне савезнике. Америка ће мењати председнике, Европа владе, а Русија ће, као и свака велика сила, следити своје интересе. Украјински рат ће се једног дана завршити. Данашњи савезници преговараће са данашњим противницима, а они који данас једни другима прете сутра ће поново седети за истим столом. Велике силе то себи могу да дозволе.
Србија себи не може да дозволи да због њихових привремених савеза и сукоба створи трајне непријатеље међу сопственим грађанима.У Европи су велики ратови превише пута почињали уверењем да ће бити кратки. Политичке кризе превише пута су почињале уверењем да се улица може контролисати. Крвопролића су превише пута почињала уверењем да је потребан још један притисак, још један корак и још једно „скидање рукавица“.
Србија зато пред изборе мора да извуче најважнију поуку из свега што данас гледамо од Кијева до Варшаве, од Москве до Вашингтона и од европских генералштабова до Холивуда не смемо дозволити да туђи сценарио постане наша национална трагедија. У филму су постојале Три карте за Холивуд. Али постоји једна карта коју никоме не смемо предати карта за Србију.
