Још од свог оснивања од стране Грка у III веку пре нове ере, Ница је имала кључну међународну улогу на Медитерану.
Као грчки и римски град, касније је припадала Краљевини Сардинији и вековима била културно италијанска, пре него што је 1860. године припојена Француској.
Она утеловљује грчко-латинске корене Европе, комбинујући их са утицајима из северне Европе: у XVIII и XIX веку Ница је постала омиљена зимска дестинација европских аристократија, посебно британске, руске и немачке.
Две су главне европске оријентације Француске: француско-немачка и континентална, проистекла из заједничке историје која сеже до Карла Великог, чији је симбол Стразбур; друга је медитеранска, отворена ка културном и географском простору који превазилази саму Европу, а чији су симболи Ница и Марсељ.
Након стицања независности Алжира, генерал де Гол је јасно одлучио да Европу гради на француско-немачким основама.
Та стратегија се показала прикладном све до поновног уједињења Немачке.
Од тог тренутка, Савезна Република Немачка се постепено еманциповала од сарадње са Француском, све више следећи сопствене интересе, често на штету европске солидарности, иако и даље ужива предности Европске уније, а нарочито евра.
Дуги низ година Немачка је своју одбрану поверавала Сједињеним Државама, снабдевање енергијом Русији, а економски раст Кини.
Иако је данас тај модел застарео, након првих тензија између Берлина и Москве у последњем периоду Меркелове ере, додатно погоршаних ратом у Украјини и поновним избором Доналда Трампа, Немачка и даље следи сопствене интересе на штету европских партнера, посебно Француске.
С друге стране, у последње време Италија и Француска су се постепено приближиле.
То потврђује Квириналски споразум, који су потписали председник Француске Емануел Макрон и тадашњи председник италијанске владе Марио Драги 26. новембра 2021. у Риму, са јасном амбицијом да се покрене процес сличан ономе који је својевремено започет Јелисејским споразумом између генерала де Гола и канцелара Аденауера.
Квириналски споразум је потписан, не случајно, две године након Ахенског споразума (22. јануар 2019), који је имао за циљ да прилагоди Јелисејски споразум контексту XXI века.
Мора се признати да то ажурирање није зауставило опадање такозваног „француско-немачког партнерства“, израза који користе искључиво Французи и који, узгред, моји немачки пријатељи сматрају прилично забавним.
Данас Француска и Италија заједно представљају готово половину буџета Европске уније, исто колико и француско-немачки тандем.
То значи да би Рим и Париз, заједно са другим партнерима из ЕУ, посебно из централне Европе, могли — уколико то желе — да имају одлучујући утицај на стратешки правац Европе, нарочито уколико би након председничких избора у Француској 2027. године обе земље водиле политички сродне владе.
Снажна Европа, Европа као сила, у духу „Европе нација“ коју је заговарао генерал де Гол, представља могућ и, усуђујем се рећи, пожељан сценарио.
Бернар Асо, професор јавног права у Ници, након избора за општинског одборника у већини Ерика Сиотија, добио је надлежност за управљање CUM-ом, Медитеранским универзитетским центром.
Тиме је постао наследник Пола Валерија на челу институције која представља регионални еквивалент Collège de France, способне да споји академску и књижевну изврсност са приступачношћу широкој публици.
Бернар Асо има амбициозан програм за CUM, са циљем да врати Ницу у центар медитеранске политичко-културне дебате.
Ница је често играла одлучујућу, али дискретну, па чак и тајну улогу на међународној сцени.
Под Римом је постала стратешки важна за контролу комуникационих праваца између Италије и Галије. Cemenelum (данашњи Cimiez, кварт у којем се и данас промишља стратешка улога Нице) постао је главни град провинције Приморске Алпе, обезбеђујући везу између Рима, Медитерана и Алпа.
Када је Француска помогла Пијемонту да протера Аустријанце са Апенинског полуострва, на основу тајног споразума који су 1858. склопили Наполеон III и гроф Кавур, у замену за уступање Нице Француској 1860. године, град је парадоксално омогућио уједињење Италије.
Током тридесетих година XX века, испоруке оружја суседној Италији пролазиле су кроз Ницу.
Од марта 2026. нови градоначелник Ерик Сиоти, чији је отац пореклом из Тревиза, нагласио је значај јачања економских и логистичких веза између метрополитанског подручја Нице и Лигурије.
На националном нивоу, он се залаже и за стварање чврстог стратешког савеза између Париза и Рима.
Француско-италијанско приближавање, започето од стране Емануела Макрона и Марија Драгија, није партијски пројекат, већ дубинска тенденција природне геополитичке еволуције Европе, коју треба подржати јер је у најбољем интересу Француске, Италије и Европе у целини.
Ница има све предуслове да постане њен концептуални и оперативни центар.
Аутор: Henri De Grossouvre
Превод на италијански: Alessandro Sansoni
Превод на српски: Поредак
Извор: www.lecronache.info/
