Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Сајт за упознавање довео је тројицу Руса са Крима не до љубави, него до оптужби за издају и могућности да остатак живота проведу иза решетака. Почело је онако како данас почињу милиони односа широм света фотографијом жене, профилом на интернету, поруком и дописивањем. Она им је говорила да је рођена на Криму, да је била приморана да оде у Украјину и постепено је градила оно без чега ниједна озбиљна обавештајна операција не може да успе а то је поверење. Према саопштењу руског ФСБ-а, иза више женских профила под различитим именима налазила се Марина Кучерак, коју руска служба идентификује као припадницу Главне обавештајне управе украјинског Министарства одбране. Када је успостављена веза, стигли су и задаци и то подаци о локацијама руских система противваздушне одбране, складиштима нафте и другим објектима од војног значаја. Људи који су мислили да разговарају са женом која им се допада, према тврдњама руских власти, постали су извори стране обавештајне службе. Сва тројица су ухапшена.
То је готово савршена слика рата XXI века. У њему више није неопходно пробити државну границу ако можете пробити психолошку границу једног човека. Не морате најпре уништити радар ако можете да пронађете некога ко ће вам послати његову локацију. Не морате човека силом натерати да ради за вас ако знате шта му недостаје, чега се плаши, чему се нада, кога жели да упозна и коме је спреман да верује. Некадашњи обавештајни рад захтевао је дуготрајно праћење потенцијалног извора, агенте, тајне сусрете и велики ризик. Данас је огроман део прве фазе тог посла сам човек добровољно преселио на интернет да своје фотографије, пријатеље, посао, кретање, интересовања, политичке ставове, породичне односе, емоције, страхове, навике и слабости. Никада човек није остављао толико података о себи, а никада није постојала технологија способнија да те податке повеже, анализира и претвори у употребљиво знање. Зато ова прича није само прича о тројици наивних Руса и једној наводној украјинској обавештајној операцији. Она показује шта настаје спајањем информационих технологија, друштвених мрежа, вештачке интелигенције, класичне психологије и вековима старог обавештајног заната. Друштвене мреже су човечанство претвориле у највећу добровољно створену базу података о људском понашању у историји. Вештачка интелигенција омогућава да се количина података коју ни армија аналитичара не би могла ручно да обради претражује, повезује и анализира огромном брзином. То, наравно, не значи да је у конкретном случају са Крима коришћена вештачка интелигенција за такву тврдњу немамо доказ али метод који видимо савршено одговара времену у којем алгоритми могу да помогну у откривању образаца понашања, интересовања, контаката и потенцијалних слабости огромног броја људи. Човек је одувек био најслабија тачка сваког безбедносног система дигитално доба је само омогућило да се та тачка проналази брже, прецизније и на много већој скали. Колико далеко тај механизам може да иде показује други случај који су објавиле руске власти. Двадесетједногодишњи молдавски држављанин Николаје Коцију приведен је због сумње да је покушао да убије руског војника код Енгелса. Према наводима ФСБ-а и руског Истражног комитета, он је још 2025. године, док се налазио у Молдавији и преко стране друштвене мреже тражио посао, ступио у контакт са украјинским обавештајним оперативцем. Руски органи тврде да је потом у марту 2026. године у Кијеву прошао обуку за руковање минама, експлозивним средствима и ватреним оружјем, да је преко других земаља стигао у Русију и да му је за убиство понуђено 70.000 долара. Према истој верзији догађаја, 3. септембра у близини села Пробужденије у Енгелском округу испалио је најмање шест хитаца у руског војника, који је преживео захваљујући брзој медицинској помоћи, а осумњичени је касније ухапшен док је покушавао да напусти Русију. У једном случају улазна тачка је потреба за блискошћу, у другом потреба за послом и новцем. Механизам који описују руске власти је исти: пронађи потребу, откриј слабост, успостави контакт, изгради поверење, постепено повећавај захтев и на крају претвори обичног човека у инструмент много већег геополитичког сукоба. У том контексту речи Алекса Карпа добијају посебну тежину. Карп није професор који са академске дистанце посматра дигиталну револуцију. Он је суоснивач и генерални директор Palantir Technologies, једне од најзначајнијих америчких технолошких компанија на пресеку анализе великих количина података, вештачке интелигенције, одбране и националне безбедности. Palantir сарађује са западним државним и безбедносним структурама и активно је укључен у технолошку подршку Украјини.
Зато је занимљиво када човек из самог средишта нове индустрије података, алгоритама и вештачке интелигенције у разговору са Матијасом Депфнером, генералним директором немачке медијске групе Axel Springer, са технологије прелази на социјалну психологију и изговара реченицу коју би европске политичке елите морале пажљиво да анализирају успон AfD-а у Немачкој био је, по њему, потпуно предвидљив. Карп не подржава AfD. То је важно нагласити управо зато што његова анализа тада постаје занимљивија. Изричито каже да за ту странку не би гласао, критикује њен однос према Русији и Кини и одбија да прихвати њене спољнополитичке позиције. Али истовремено одбија да игнорише питање зашто милиони Немаца за њу гласају. Његова теза је једноставна да не можете у Немачкој спровести масовну миграцију таквих размера без сагласности немачког народа и без искрене расправе о последицама, а онда се чудити политичким последицама. Карп говори чак и о јеврејском пореклу сопствене породице и Холокаусту како би показао да разуме зашто су питања нације, идентитета и миграције у Немачкој историјски изузетно осетљива. Али управо из те позиције тврди да у Европи, а нарочито у Немачкој, постоји болна неспособност да се отворено разговара о очигледним чињеницама са којима просечан човек живи свакога дана. Још је занимљивија његова оцена дубине тог политичког померања. Карп говори о људима које лично познаје, укључујући социјалдемократе, који су му пре пет година говорили да никада неће гласати за AfD, а данас то чине. Он чак сматра да је стварни простор подршке политици коју AfD артикулише шири од формалног изборног резултата те странке, јер постоје људи који деле део њених ставова, али због самог имена и политичке стигме не желе да гласају за њу. Карп зато прави разлику коју европски политички центар често не жели да направи: разумети зашто неко гласа за AfD није исто што и подржавати AfD. Његова дијагноза може да се сведе на један узрочно-последични ланац масовна миграција без довољне сагласности становништва, избегавање отворене расправе о последицама, губитак поверења у традиционалне странке, протестни глас и раст политичких снага које је систем претходно прогласио неприхватљивим. Ту се обавештајна психологија појединца и социјална психологија читавог друштва додирују у једној важној тачки моћ припада ономе ко боље разуме човека. Обавештајна служба тражи психолошку тачку појединца, политика психолошку тачку друштва, друштвене мреже бележе реакције милиона људи, алгоритми откривају шта привлачи пажњу и шта производи страх, бес, жељу или осећање припадности, политичке организације покушавају да та осећања претворе у гласове, компаније у новац, а државе у моћ.
Територија више није једино бојно поље. Бојно поље постаје и људска свест. Али савремена моћ није само способност да разумете људску психологију. Она подразумева и нешто много старије способност државе да хладно препозна сопствени национални интерес. Управо Немачка, о којој Карп говори, ових дана даје изузетно поучан пример. Немачки министар спољних послова Јохан Вадефул затражио је од Кијева да приликом коришћења немачке помоћи више узме у обзир интересе Берлина и повећа куповину од немачких одбрамбених компанија. Његова порука је лишена романтике: Немачка је један од највећих финансијских и војних подржавалаца Украјине и немачка одбрамбена индустрија треба од тога да има користи. Вадефул је рекао да то мора да објасни немачким пореским обвезницима и да је најмање што Кијев може да учини да немачке произвођаче укључи у своје набавке. Берлин, како је рекао, није у потпуности задовољан садашњим обимом украјинских поруџбина из Немачке. То је национални интерес изговорен без маске. Немачка може да говори о европској солидарности и истовремено да пита колико ће немачких фабрика добити посао. Једно друго не искључује. Озбиљна држава управо тако размишља. Исти Вадефул отворио је и питање украјинских мушкараца регрутног узраста који живе у Немачкој, указујући да немачке власти знају ко је регистрован, ко прима социјалну помоћ и ко има дозволу боравка и да би украјинска влада на основу тих података могла да позива своје држављане да се врате, уз његово наглашавање да повратак не би требало да буде принудан. Иза великих геополитичких декларација тако се поново појављују врло конкретна питања ко плаћа рат, ко производи оружје, ко га купује и ко ће се борити. Турска нам истовремено показује другу школу државног реализма.
Као једна од најважнијих чланица НАТО-а, због проблема са снабдевањем из Персијског залива ради на повећању увоза руских азотних ђубрива, укључујући уреу, а турски и руски званичници припремају одговарајући меморандум у Москви. Анкара не пита да ли ће куповина руског ђубрива идеолошки лепо изгледати. Пита шта је потребно турској пољопривреди и турској економији. Истовремено остаје укључена у разговоре о Црном мору, цивилној пловидби и могућим аранжманима који би омогућили сигурнији транспорт. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров одбацио је предлог мораторијума на руске и украјинске нападе на бродове са цивилним теретом као неприхватљив и практично неконтролисан, али сама чињеница да се о таквим моделима разговара показује природу стварног света: можете водити рат, трговати, преговарати и тражити заједнички интерес истовремено. То је нешто што Србија мора веома добро да разуме. Свет није подељен на таборе у којима је једини доказ лојалности спремност да нанесете штету самом себи. Немачка помаже Украјини и тражи послове за немачку индустрију. Турска је у НАТО-у и купује оно што јој је потребно од Русије. Велике силе могу бити противници у једном питању, партнери у другом и преговарачи у трећем. Само се малим народима понекад продаје идеја да морају да бирају између сопственог интереса и туђег одобравања. Из свега овога Србија мора да извуче неколико веома озбиљних поука. Прва је безбедносна. Контраобавештајна заштита више не може да се своди на класичне методе из прошлог века. Ако страна служба може потенцијалном извору да приђе преко сајта за упознавање, огласа за посао или друштвене мреже, онда људи у Војсци Србије, полицији, државној управи, енергетици, телекомуникацијама, наменској индустрији и критичној инфраструктури морају да буду обучени за такав свет. Србији је потребна нова безбедносна култура која спаја контраобавештајни рад, сајбер безбедност, вештачку интелигенцију, медијску писменост, психологију и разумевање информационих операција. Порука непознате жене, пословна понуда, ново интернет пријатељство или наизглед безазлено питање данас могу бити прва карика много озбиљније операције. Друга поука је политичка. Карпово упозорење Немачкој морамо читати и као упозорење свакој европској држави, па и Србији. Држава не сме да ствара провалију између стварности коју живе њени грађани и стварности коју описују њене институције.
О миграцијама, демографији, Косову и Метохији, Републици Српској, положају Срба у региону, националном идентитету, економској сигурности и безбедносним претњама мора се разговарати отворено. Ако институције годинама говоре човеку да проблем који он види не постоји, неће променити његово искуство промениће његов однос према институцијама. Ако држава не чује страхове и незадовољство сопственог народа, чуће их неко други и покушати да их употреби. Трећа поука је економска и спољнополитичка. Ако Немачка без комплекса пита колико њена индустрија добија од милијарди које улаже у Украјину, Србија мора да научи да сваку велику међународну одлуку пропусти кроз исто питање шта конкретно добија Србија? Шта добија наша привреда, пољопривреда, енергетика, одбрамбена индустрија, дипломатија и безбедност? Ако Турска може да буде чланица НАТО-а и истовремено да са Москвом склапа посао који јој је потребан, онда Србија нема разлога да се извињава зато што жели добре односе и са Истоком и са Западом. Војна неутралност не сме бити пасивност она мора бити активна политика максимизирања српског интереса. Најважнија поука, међутим, обједињује све претходне. У XXI веку суверенитет више није само питање ко контролише границу. Суверена је држава која контролише своје податке и критичну инфраструктуру, разуме технологије које мењају рат и политику, познаје психологију информационих операција, уме да заштити своје грађане од страног утицаја, али истовремено довољно добро познаје сопствени народ да његове страхове, потребе и незадовољство не морају да јој објашњавају страни центри моћи, политички конкуренти или алгоритми великих технолошких платформи.
Србија зато не треба да копира ни Америку, ни Русију, ни Немачку, ни Турску. Треба да научи оно што све озбиљне државе већ знају технологија је средство, информација је оружје, психологија је бојно поље, а национални интерес је компас. Треба разговарати са свима, учити од свакога, никоме слепо не веровати и сваку велику одлуку мерити једним питањем шта тиме добијају Србија и српски народ? Јер некада су се ратови добијали тако што сте знали где непријатељ држи војску. Данас се све више добијају тако што знате шта човек са друге стране има у телефону, шта има у глави, чега се плаши и чему се нада. Србија, ако жели да остане слободна у свету који долази, мора бити способна да брани и своју територију и своју технологију, и своје податке и свест свог народа. Држава која не разуме човека којег брани, технологију од које зависи и интерес због којег постоји, пре или касније постаје предмет туђе политике. Србија себи то више не сме да дозволи.
