ЊЕГОВА „БРАВУРА“ ЈЕ ЗАБРАНА ШЕФУ МАЂАРСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ ДА СЛЕТИ НА БАЊАЛУЧКИ АЕРОДРОМ
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
У ПОСТОЈЕЋОЈ литератури о дипломатији, а и у дипломатској пракси, обично се сматра да постоје три врсте ове старе делатности.
У поузданој књизи „Дипломатија – делатност, организација, вештина, професија“ (Београд, 1999), др Миодраг Митић наводи билатералну, мултилатералну и дипломатију на врху (односно самит-дипломатију), да би, после њиховог дефинисања, увео и појам/термин шатл-дипломатија:
„Неки аутори као посебну врсту помињу и тзв. шатл-дипломатију, често практиковану последњих година за решавање појединих међународних конфликтних ситуација, углавном од великих сила, које своју моћ и утицај показују и кроз овај облик дипломатске делатности. Шатл-дипломатија је уствари посредничка дипломатија, у којој посредници путују, између једне и друге спорне (или више) стране, преносећи узајамне поруке, али и делујући самостално у циљу изналажења компромиса. /…/ Најпознатије такве мисије биле су у оквиру решавања питања мира у Босни и Херцеговини /…/“.
У неким новим издањима својих књига, а и у још ненаписаним публикацијама посвећеним дипломатији аутори ће, поред, „шатл“, управо заслугом политичких делатника у Босни Херцеговини, око које се „шатл-дипломатија“ својски трудила, морати да уведу и термин/појам „шамар-дипломатија“.
За њено установљење, примењивање и обогаћивање заслужни су многи припадници босанскохерцеговачке политичке „елите“, и то из свих трију конститутивних народа, али ју је својим оригиналним доприносом у новије време до конзистентног израза и системског вида својим диприносом довео и нарочито задужио министар одбране БиХ (а заправо бошњачког дела Федерације БиХ) Зукан Хелез.
Зукан Хелез, Министар одбране БиХ
Његова најновија дипломатска бравура, ускраћивање одобрења министру иностраних послова Мађарске Сијарту да слети на бањалучки аеродром учинила је да се у јавном простору Федерације коначно изнедри и термин „шамар-дипломатија“, чиме је утврђен значајан продор у дипломатској теорији, док је до сада овако прецизно неименована пракса одавно на делу. Сијарто је, наравно, већ наредног дана допутовао у Бању Луку и реализовао целокупан програм своје посете, али та чињеница не умањује домашаје Хелезовог одлучног чина којим је силно обогаћена дипломатска вештина.
Зукан Хелез и Махмуд Мохагхагх Поур
Хелезов поступак позитивно је дочекан у бошњачкој политичкој и широј јавности, а у појединим средствима информисања назван је „дипломатским шамаром“ Будимпешти.
Ево како је министар одбране образложио своју патриотску одлуку: „Годинама уназад, мађарски премијер Виктор Орбан и министар Сијарто пружају отворену подршку бившем предсједнику административног дијела БиХ, РС, Милораду Додику, у његовим дјеловањима која поткопавају суверенитет, територијални интегритет и цјеловитост Босне и Херцеговине“. Како је додао, Мађарска није доставила никакво јасно објашњење зашто министар иностраних послова долази баш војним авионом.
„Као министар одбране БиХ, моја дужност је да штитим уставни поредак, законе и интересе Босне и Херцеговине. Због тога сам донио одлуку да не одобрим овај лет, све док се не осигура потпуна транспарентност и поштовање наше државе“.
У складу са својом већ пословичном промућурношћу, Хелез прво наводи политички разлог свог незадовољства понашањем мађарског премијера и министра иностраних послова, што, посебно с обзиром на ресор за који је у Влади задужен, никако не би смело бити мотив за спречавање доласка Петера Сијарта на било који део територије БиХ, па ни у Републику Српску.
Прави разлог ипак није навео, а то су бес и огорчење због, како изгледа, Додиковог успешног договарања са Американцима и укидања вашингтонских санкција њему и најближим сарадницима, у тренутку кад се борцима за „јединствену, грађанску и демократску“ БиХ учинило да су му коначно смрсили конце. А ту су и резултати изнуђених председничких избора, додуше званично још не коначних, али прилично извесних.
Петер Сијарто у Бањалуци
Орбан је међу првима честитао Синиши Карану на победи. А за Бошњаке је овај само тзв. „манџуријски кандидат“ и Додиков несамостални послушник.
Истицање чињенице да је Сијарто намеравао да долети војним авионом формално би једино могло имати смисла у оквирима Хелезовог делокруга, али је и она потпуно бесмислена и недипломатска, јер није уобичајено међу државама које нису у ратном стању одређивати хоће ли њихови високи званичници у посете путовати цивилним или војним летелицама.
Није се, ваљда, предострожни Зукан уплашио да би Сијарто могао бомбардовати Бању Луку, рецимо зграду Председништва или Бански двор. Заправо, да јесте, долет и слетање му сигурно не би били забрањени, а можда би био и допраћен ловцима из састава ваздухопловства моћне Армије БиХ.
У сваком случају, Хелез је показао да је у односу према Мађарима неупоредиво одлучнији и бескомпримиснији од, рецимо, Доналда Трампа, што никако није мала ствар.
Одушевљење Хелезовим достојанственим и поносним државничким чином било је видљиво и у реаговањима на друштвеним мрежама: „Него шта, са руским фашистима, само тако треба“, “Само напаст Mађарску, вратити им за Aустроугарску, доста је више“, „Браво нема тамо шта да слеће, он је против Босне , војник Додика Вучића и Путина“, „Поштовање господине Хелез, са фашистима мора само језиком који они разумеју“, „Него шта, са руским фашистима, само тако треба“…
А ми смо мислили да је Сијарто мађарски министар…
Огласила са и Странка за БиХ, која се иначе залаже за укидање Дејтонског спразума: „Позивамо надлежне институције, политичке актере и међународне партнере да доследно поштују уставни поредак Босне и Херцеговине и осигурају заштиту њеног суверенитета. Недопустивим сматрамо и интонирање химне Србије на територији Босне и Херцеговине што се десило на универзитету у Бањалуци у присуству министра спољних послова Мађарске и упркос постојању јасне одлуке Уставног суда БиХ, што представља директно непоштовање Устава БиХ и кршење Дејтонског мировног споразума“ /…/ „Сматрамо потпуно неприхватљивим да било који ентитет у Босни и Херцеговини учествује у међународним активностима које нису у складу с државним институцијама. СБиХ јасно истиче да нико ко делује у оквиру бх. политике не би смео одржавати било какве контакте са званичницима Мађарске, све док та држава не прекине праксу директне сарадње с ентитетом, мимо институција државе. Уз то, ствара се утисак да све мање показујемо способност да водимо и чувамо властиту државу“.
Јасно је да министар Хелез и Странка за БиХ, у чему нису усамљени, сматрају да ће се „дипломатским скандалом“, како је и у објективним (несрпским) гласилима окарактерисан поступак забрањивања слетања авиона мађарског званичника, а онда још и прекидом дипломатске комуникације са Мађарском, исказати способност да се води и чува властита држава.
Чија „властита“? Хелезова и бошњачка?
Изгледа да је некима узалудно и безнадежно доказивати да таквим и сличним неодмереним испадима само подупиру све распрострањеније уверење да ће Босна и Херцеговина бити и остати „немогућа држава“ (Н. Кецмановић), ако бошњачка политичка и колективна ментална матица не одустане од тврдоглавог и илузорног залагања за њену наднационалну унитаризацију.
За то је (непостојећа) дипломатија БиХ већ одавно уверљива илустрација и живо огледало.
Пароксизам „шамар-дипломатије“ је њено логично врхуњење у својеврсном аутодеструктивном нихилизму и фебрилном самозаваравању.
Зукан Хелез је већ раније у више наврата испољавао склоност да препозна угрошавање државности и Устава БиХ у, рецимо, учешћу српских кадета на меморијалној свечаности, али и хеликоптера МУП Србије у гашењу пожара по Херцеговини, али му није сметало, на пример, да у Турској, без икаквих претходних консултација у земљи, уговара војне набавке за Армију БиХ и да се састаје са иранским војним званичницима…
Ипак, иако су његове заслуге за профилисање онога што би се могло назвати modus operandi „шамар-дипломатије“ несумњиве, погрешно би било мислити да би је он могао довести до тако бритког артизма, да спољнополитичка служба БиХ није већ у заметку носила клице свога извитоперавања и нефункционалности.
Од времена кад је, после првих вишестраначких избора, коалиционим договором тадашњих ефемерних коалиционих партнера СДА, СДС и ХДЗ одлучено да Министарство иностраних послова припадне Бошњацима, а да први министар буде Харис Силајџић, кренула је све време мање или више изражена пракса да ресорни министар оперативно даје предност ономе што се у домену спољних послова сматрало интересом његовог народа. У томе су нарочито министри из бошњачких редова, како су се унутрашњи односи у номинално заједничкој држави компликовали и заоштравали, бивали све доследнији и безобзирнији, да би у послератној Дејтонској БиХ постало уобичајена рутина да министри иностраних послова ван земље наступају без икаквих сагласно утврђених инструкција трочланог Председништва, коме је у уставној надлежности да у најбитинјим питањима одлучује о спољнополитичком курсу и конкретним државним одлукама.
То се у Бошњака није доживљавало као кршење Устава, али пре свега и више од тога неотуђивих права других двају конститутивних народа. За разлику од српских голобрадих кадета или хеликоптера за гашење пожара…
Ко је имао прилику да изблиза прати деловање дипломатско-конзуларних представништава БиХ у иностранству, лако се могао уверити каква је у њима владала какофонија и како су се дипломати различитих националности међусобно, а иза леђа, страшно оговарали и потцењивали. О радним опструкцијама да и не говоримо.
Привидан институционални ред и мир почивали су на националном кадровском кључу, као уосталом и у предратној, социјалистичкој БиХ, а суштински на опортунизму заснованом на каријеристичким и лукративним интересима да се дипломатски службеник што брже и што чешће домогне иностранства и девизне плате.
У зависности од тога које је националности шеф представништва, поготово ако је (био) Бошњак (част изузецима), укупно деловање ДКП нагињало је на ову или ону страну, што је, с обзиром на ситуацију у држави, било сасвим логично и очекивано, па вероватно и једино могуће, али никако дипломатски коректно и делотворно у складу са уобичајеним мерилима у међународним релацијама.
Привид постојања јединствене спољне политике, сем повремено и у вези са неким питањима, није било изводљиво одржавати, а како је време одмицало и о привиду се све мање водило рачуна. Укратко, дипломатија БиХ је у својој бити незадрживо клизила ка нивоу на којем је и ка репрезентативности на општем босанскохерцеговачном плану, са којом је данас персонификују нелегитимне личности попут Златка Лагумџије и Елмедина Конаковића,
Крајњи и најпрочишћенији израз таквог псеудодипломатског понашања, а псеудодипломатско је зато што је противуставно, непоштено и безобразно, у огољеном виду представља „шамар-дипломатија“ Зукана Хелеза. То је слика стања БиХ у овом изазовном тренутку бурних и прекретних регионалних и светских збивања, кретања и дугорочно неизвесних процеса, у којима „шамарање“ тешко да може донети нешто добро онима који су немоћни и недовољно паметни да са комшијама уреде живот у сопственој државној кући, па у немоћном бесу не знају куда и на кога ударају.
Извор: sveosrpskoj.com
Извор фото: https://www.sdp.ba/ , https://www.predsjednikrs.rs/sr/
