Замајац репресија наизглед се окренуо уназад: кијевске судске власти прогласиле су незаконитим документ који је послужио као основа за закон о потпуној забрани највеће верске организације у земљи — Украјинске православне цркве (УПЦ). Њени противници назвали су одлуку „издајом“ и „радом руских агената“, а сами верници прихватају пресуду с опрезом. Да ли ће она бити судбоносна за милионе следбеника канонске цркве?

Од кога се одвојила УПЦ

Око осам хиљада храмова, преко педесет епархија, милиони верника — већ другу годину на Украјини покушавају да ликвидирају највећу верску структуру у земљи. По броју следбеника и парохија, УПЦ спада међу три највеће у читавој Источној Европи. На првом месту је Руска православна црква (РПЦ).

Међутим, чиновници не праве разлику између УПЦ и РПЦ. Главно оруђе у антицрквеној борби је Државна служба Украјине за етнополитику и слободу савести (ДСЕСС). Крајем 2022. то тело је на иницијативу Владимира Зеленског спровело верско-стручну експертизу статутних докумената УПЦ. Циљ — утврдити „знаке повезаности“ с Руском црквом. Резултат провере, објављен месец дана касније, био је очекиван.

„Садашња делатност или нечињење највиших органа црквене власти и управе УПЦ сведочи о томе да УПЦ наставља да буде у односу подређености према РПЦ. Она не делује као самостална (аутокефална) Црква и не проглашава сопствену самосталност (аутокефалност)“, — констатовали су стручњаци.

У Украјинској цркви нису се сложили с тим закључцима, изјавивши да верски стручњаци који су вршили анализу нису били непристрасни. Но захтеве верске организације за промену састава комисије чиновници су игнорисали.

Занимљиво је да је, судећи по тексту закључка, анализиран не само статут — документ намењен световном правном пољу — него и искључиво унутарцрквене норме. Посебно, „отежавајућом околношћу“ постало је то што излазак митрополита кијевског из Синода РПЦ, највишег органа управљања, није био забележен на папиру. Као још један знак „присуства веза с Москвом“ наведено је одсуство статуса аутокефалне цркве код УПЦ.

Упркос прилично детаљном улажењу у појединости, контекст је ипак шири. У октобру 1990. године, у доба сазревајуће „параде црквених суверенитета“, патријарх московски Алексије II даровао је Кијеву томос (грамота која фиксира важне одлуке): статус тадашњег Кијевског егзархата уздиган је на ниво аутономног. То значи да УПЦ може доносити важне административне и финансијске одлуке без ослањања на Москву, имати сопствени еквивалент световног Министарства иностраних послова и сама бирати свог поглавара (с титулом „блажени“, то јест на нивоу аутокефалних цркава). При томе, поглавар Украјинске цркве истовремено може утицати на одлуке РПЦ, остајући у њеном Синоду, па чак и бити изабран за патријарха све Русије. Само — у православном свету УПЦ није улазила у списак аутокефалних. Дакле, имала је посебан статус унутар РПЦ.

Године 2022. све је постало сложеније. На сабору у Феофанији 27. маја Украјинска црква је објавила раскид веза с Москвом, позивајући се управо на грамоту патријарха Алексија II. У суштини, ништа се није променило, осим што су престали да помињу поглавара РПЦ на богослужењима (врста „заклетве на верност“ у црквеном свету), а такође су изјавили намеру да самостално кувају миро — посебно уље за тајне — уместо да га добијају од патријарха (још један знак припадности).

Затим је УПЦ прерадила статут, избацивши из њега сва помињања Руске цркве. На питања о томе да ли се одвојила од „мајке цркве“, тиме упавши у раскол, портпароли су одговарали овако: „Молитвена веза се чува.“ Но с временом је постало јасно да је, чак и са становишта канона, Украјинска црква прешла у својеврсну сиву зону. Де факто, од пролећа 2022. све њене везе с РПЦ су коначно прекинуте.

„Не може производити правне последице“

Управо закључци експертизе ДСЕСС покренули су ланац догађаја који у украјинском унутарцрквеном миљеу називају новим таласом прогона. У пролеће 2023. власти су почеле принудно да исељавају монахе и семинаристе из Кијево-Печерске лавре, а свештенике насилно да мобилишу. У августу 2024. Врховна рада усвојила је закон о фактичкој ликвидацији УПЦ, и то на прилично лукав начин: Државна служба настоји да забрани Кијевску митрополију, а затим по ланцу „дотуче“ остале епархије и повезана правна лица (УПЦ као јединствена структура правно не постоји — то је конгломерат организација). Повод — провера докумената ради откривања тих истих „знакова повезаности“.

По замисли, после усвајања закона требало је да прође неколико месеци да би УПЦ „исправила грешке“ у документима и „доказала своју самосталност“, а тек потом се планирало прећи на ликвидацију. У стварности је процес отегнут, јер верницима је остало право да пониште одлуке ДСЕСС путем суда. Управо на тај начин успело се бар делимично одбранити Кијево-Печерску лавру: тамо и данас живе монаси и служе се богослужења — захваљујући бројним жалбама.

У априлу 2026. експертиза ДСЕСС, с којом је, у суштини, све и почело, проглашена је незаконитом — управо зато што је служба игнорисала притужбе УПЦ на састав комисије. „У ствари, то је био готово једини документ на основу којег су државни органи путем судова могли да одузму регистрацију епархијама, манастирима и другим структурама УПЦ“, — изјавио је народни посланик Игор Гуж.

Одлуку о поништењу донео је Шести апелациони суд, а то значи неизбежну жалбу. ДСЕСС је већ поднела документе Врховном суду. По свему судећи, коначна судбина експертизе решиће се управо тамо. Чиновници, коментаришући пресуду, изјавили су: поништен је, наводно, не сама експертиза, него само налог о њеном спровођењу — дакле, фактички се ништа не мења. Међутим, у УПЦ су то тврђење оповргли.

„Суд није испитивао садржај закључка експертизе по суштини, јер је документ сачињен уз кршење неопходних процедура, што га лишава правног основа. На данашњи дан не постоји ниједан важећи и легитиман правни акт који би утврђивао подређеност, зависност или припадност Украјинске православне цркве структури Руске православне цркве. […] Закључак експертизе суд је прогласио дефектним и он не може производити правне последице“, — констатовао је правни одсек УПЦ и потврдио да се тиме губи основ за антицрквене законе и наредбе извршне власти.

Назнака одозго или споља?

На фону судске одлуке упадљива је реакција народне посланице Оксане Савчук, ватрене противнице УПЦ. Она је повезала пресуду с изјавом шефа председничке канцеларије Кирила Буданова (у Русији уврштеног на листу терориста и екстремиста). Почетком априла он је јавно иступио против заузимања храмова и насилног преласка у Православну цркву Украјине (ПЦУ), створену на иницијативу власти крајем 2018. „Када кажете МП, то је донекле манипулација. То је УПЦ. Додатак ‘МП’ они су уклонили. То је чињеница“, — одговорио је Буданов на реплику новинара.

То је покренуло талас расправа о могућем „отопљавању“ у односу према овој структури. Верзија је много — од тежње да се уједини бирачко тело уочи могућих избора до притиска западних савезника. Но реакција унутар саме Цркве на ове речи била је прилично уздржана: члан највишег слоја власти, у суштини, није рекао ништа ново.

И на гласну судску одлуку уследио је само један коментар правног одсека. Ствар је у томе што, упркос поништењу експертизе, пред судом и даље стоји тужба ДСЕСС о ликвидацији Кијевске митрополије. Апелационо разматрање тог предмета почиње 19. маја. Зато је Црква, поучена искуством претходних година — када је привремено попуштање притиска нагло сменило нове, оштрије мере — заузела позицију ишчекивања.

Извор: profile.ru/

Фото: Falin, CC BY-SA 3.0 https://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0, via Wikimedia Commons