Историјски континуитет српске заједнице у Суботици од турског периода до 1918. године
На раскрсници прометних улица Змај Јовине и Арсенија Чарнојевића у Суботици, у самом срцу старог градског језгра, уздиже се храм Светог Вазнесења Господњег – најстарији сачувани верски објекат у овом граду. Подигнут између 1723. и 1726. године, овај храм није само архитектонски споменик. Он је живо сведочанство историје, истрајности и духовне снаге српског народа на северу Бачке.
Црква је подигнута у првој половини XVIII века, у време када се Суботица налазила у саставу Потиско-поморишке војне границе. Срби граничари чинили су значајан део становништва и били ослонац војне и друштвене структуре овог простора. Није случајно што се овај део града и данас назива Српски шор. То није пука топографска одредница – то је сведочанство једног времена, једне заједнице и њеног континуитета.
Улице у непосредној близини храма носе имена великих српских личности – цара Лазара, Милоша Обилића, Арсенија Чарнојевића. Та имена нису новијег датума. Још у XIX веку, приликом првог систематског нумерисања улица, Србима је било дозвољено да сами предложе називе у свом делу града. Изабрали су симболе косовског завета, духовног вођства и националне жртве. Управо тим избором показали су да је памћење било темељ њиховог опстанка.
Историјски трагови указују да је на овом простору већ 1710. године постојала српска школа. У том времену школа је могла постојати искључиво уз храм. То нас наводи на озбиљну могућност да је на месту данашње цркве постојао неки ранији облик храма и пре званичне градње између 1723. и 1726. године.
Још један изузетно значајан податак води нас у 1697. годину, након тријумфалне битке код Сенте. Картограф Евгена Савојског скицирао је ведуту Суботице. Поред доминантне тврђаве, на скици се јасно уочава један црквени торањ. Његова оријентација – западни улаз и источни олтар – указује на православни храм. То отвара могућност да је на овом месту постојала српска црква и знатно раније него што званични подаци говоре.
Битка код Сенте
У данашњем облику, посебну пажњу привлачи монументални торањ у необарокном стилу, обликован, ипак, у духу православне естетике. Подигнут 1909. и 1910. године, он је плод обнове коју је предводио Владислав Манојловић, као председник Српске православне црквене општине. Срби овог краја давали су богате прилоге, а материјал је довожен из Беча и Будимпеште. Стари торањ са сахат-кулом је срушен и замењен новим, у изразито православном стилу – као јасна порука идентитетског самосвести.
У порти храма налази се старо гробље са драгоценим надгробним споменицима који сведоче о вековном присуству Срба у Суботици. Најстарији споменик у граду припада Драгићу Ковачевићу, преминулом 1726. године, исте године када је црква завршена. Тај споменик се данас чува унутар храма ради заштите од временских услова.
Црква је у почетку била скромнијег обима, али је српска заједница кроз деценије настојала да је проширује. Борба за право на звона, за дозволе за проширење, за право на слободан верски живот – све то одвијало се у оквирима Аустријског царства, где је римокатолицизам био државна вера. Ипак, Срби су упорно, стрпљиво и одлучно бранили своје духовно пространство.
Сведочанство из 1804. године говори о боравку епископа бачког Јована Јовановића у Суботици и великој радости поводом обнове и проширења храма. Управо је овај епископ прикупљао прилоге за подршку Првом српском устанку. Новцем Срба са севера купљени су први топови за Карађорђа – топови који су били кључни за почетне победе устанка 1804. године. Тако је ова црква, духовни центар северних Срба, постала и део националног ослободилачког напора.
Данас, у граду са више десетина католичких храмова и само две српске цркве, храм Светог Вазнесења и даље сведочи о дубоком историјском корену српског народа у Суботици.
Историјски извори бележе да су Срби већ 1578. године, према турском попису, чинили већину од 500 становника града. О томе сведоче лична имена, али и чињеница да су им биле дозвољене јавне црквене светковине: Крстовдан, Савиндан, Лазаревдан и Божић. Нарочито је значајно што су посебну пажњу посвећивали празницима Светог Саве и Светог цара Лазара – стубовима духовног и националног идентитета.
Управо на темељима косовског завета, духовне етике и вишевековне истрајности, српски народ је опстајао на овом простору све до коначног ослобођења и уједињења са Краљевином Србијом 1918. године.
Храм Светог Вазнесења у Суботици није само богомоља. Он је историјски документ од камена и звона, сведок граница, царстава, борби, обнова и наде. Он стоји као тихи, али непоколебиви знак српског трајања на северу Србије.
Текст и Фотографија: Д.К.
