Како је мера од 20% постала доказ како Министарство трговине компромитује добру вољу власти Србије
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Када је Влада Србије у септембру 2025. године донела уредбу којом се ограничавају трговачке марже на 20% за 23 категорије основних животних намирница, јавности је послата снажна политичка порука да држава улази у тржиште и штити Србе од похлепних мешетара. Та мера је важила до марта 2026. године и данас више не важи! Али оно што је кључно јесте да ни током њеног трајања није донела стварне ефекте у корист грађана. Цене нису суштински пале, трошкови живота нису се смањили, а обећано растерећење кућних буџета остало је само на папиру. Управо зато, одговорност за овакав исход има име и презиме и то је Министарство трговине Србије, које је осмислило, предложило и спроводило меру која није дала резултат. После година раста цена, инфлаторног притиска и осећаја да су рафови постали недоступни за просечну породицу, ова мера је деловала као коначно преузимање контроле. Али управо ту почиње проблем. Јер оно што је звучало као економска интервенција, у пракси се показало као политички сигнал без реалне снаге. И још важније као јасан доказ неспособности Министарства трговине Србије да разуме и контролише тржиште које формално надзире. Мера која је требало да снизи цене у суштини је открила колико је држава слаба када се суочи са концентрисаном тржишном моћи, и колико је Министарство трговине неспособно и незаинтересовано да ту моћ стави под контролу. Већ први подаци након увођења уредбе били су алармантни. Цене су пале у просеку за свега 1 до 1,5 одсто. У земљи у којој су цене хране у претходним годинама расле двоцифреним стопама, такав пад није корекција, то је статистичка грешка. Грађани нису осетили олакшање, јер га у суштини није ни било. Оно што је требало да буде удар на инфлацију, претворило се у козметичку измену, а Министарство трговине је остало без одговора зашто њихова кључна мера не даје резултате. Истовремено, Влада Србије је у јавности најављивала и да ће уследити мере за снижавање цена лекова, што је посебно важно у условима када здравствени трошкови све више оптерећују грађане. Међутим, ни по том питању није учињен конкретан корак. Цене лекова нису системски снижене, тржиште фармацеутских производа није стављено под ефикаснију контролу, а обећање је остало још један пример политичке најаве без реализације. И у том сегменту, као и код основних животних намирница, Министарство трговине сноси директну одговорност за изостанак резултата. Разлог за неуспех мере лежи у погрешној дијагнози проблема и у одговорности Министарства трговине које је ту дијагнозу поставило. Држава је, кроз ресорно министарство, претпоставила да су високе цене резултат превисоких трговачких маржи. Али маржа је само један део сложеног механизма формирања цена. Коначна цена на рафу настаје као резултат читавог ланца од произвођача, преко увозника, транспорта, складиштења, па до трговца. Ограничити само једну карикицу у том ланцу, а све остале оставити нетакнутим, значи покушати да се систем контролише делимично што у економији готово никада не даје резултат. Управо је то намерно пропуст Министарства трговине. Трговачки ланци су, формално гледано, поштовали уредбу. Али су је суштински заобишли. И то не кршењем закона, већ његовим „креативним“ тумачењем, што је још један доказ да Министарство трговине намерно није поставило довољно јасне и контролисане механизме примене. Први механизам био је пренос притиска уназад. Ако је маржа ограничена на 20%, онда се повећава набавна цена. Односи са добављачима се мењају, услови се прилагођавају, а цена улаза расте. Формално све је у складу са прописима које је дефинисало Министарство трговине. Реално цена за потрошача остаје иста или чак расте.
Министарство није контролисало овај сегмент, и тиме је оставило кључни простор за заобилажење мере. Други механизам био је пребацивање профита. Производи који су обухваћени уредбом добијају нижу маржу, али се зато повећавају цене у другим сегментима. Нерегулисани производи, брендови, „премијум“ линије ту се надокнађује изгубљено. Потрошач, који купује разноврсну корпу, на крају плаћа исто или више. Систем се није променио само је прерасподељен. Министарство трговине није намерно предвидело овај сценарио, нити је понудило механизам да га спречи. Трећи механизам био је психолошки. Акције, попусти, привид снижења. Производ који је јуче коштао 200 динара данас је „на акцији“ 189, али је недељу дана пре тога подигнут са 170. Потрошач има осећај да штеди, док у стварности плаћа више него раније. То није економија, то је маркетинг. А Министарство трговине, које би требало да штити потрошаче од оваквих пракси, остало је намерно немо. Четврти, и најважнији фактор, јесте структура тржишта. Србија нема слободно тржиште у класичном смислу те речи. Неколико великих трговачких ланаца контролише већину малопродаје. У таквом систему нема правог ценовног ривалитета. Нема агресивног обарања цена да би се освојио купац. Напротив постоји тиха координација интереса. Не нужно формални договор, већ свест да никоме не одговара да руши цене. Управо ту Министарство трговине има највећу одговорност јер намерно није реаговало на концентрацију тржишта, нити је створило услове за стварну конкуренцију.
Управо зато мера није могла да успе. Јер није намерно погодила суштину а суштина није у маржи, већ у моћи коју Министарство трговине није ни покушало да ограничи. Посебно је индикативно шта се догодило након укидања мере у марту 2026. године. Да је уредба заиста ограничавала цене, њено укидање би морало да доведе до наглог раста. Али то се није десило. Цене су остале релативно стабилне. Зашто? Зато што током трајања мере нису ни биле стварно ограничене. Трговци су већ пронашли начин да задрже свој профит. Укидање мере није променило ништа, јер суштинска контрола намерно никада није ни постојала, а Министарство трговине намерни није имало механизам да је успостави. Ово нас доводи до кључног питања шта је заправо била сврха ове мере и каква је улога Министарства трговине у њеној реализацији? Ако је циљ био да се заштите грађани, онда је мера била недовољна и лоше спроведена. Ако је циљ био да се пошаље политичка порука, онда је успела, али на штету поверења у институције. Али проблем је што економија не функционише на основу порука, већ на основу механизама, а Министарство трговине је намерно показало да тим механизмима не влада.
Држава која жели да контролише цене мора да контролише услове у којима се оне формирају. То значи да мора да има увид у цео ланац снабдевања. Да мора да спречи концентрацију тржишне моћи. Да мора да јача домаћу производњу, како би смањила зависност од увоза. Да мора да уведе транспарентност, где ће сваки динар бити праћен, од њиве до полице. Управо су то задаци Министарства трговине које их у овом случају није намерни испунило. Без тога, свака мера остаје површна. Србија се данас налази у парадоксалној ситуацији. Са једне стране, држава формално интервенише. Са друге стране, тржиште функционише по сопственим правилима. Тај раскорак производи осећај намерне штете за Србе и неправде код грађана. Јер они виде да постоје мере али не виде резултате. И то није само економски проблем то је последица институционалне слабости Министарства трговине. И ту се руши поверење. Најопаснији аспект ове ситуације није економски, већ политички. Када грађани изгубе поверење да држава, односно Министарство трговине, може да их заштити у најосновнијој ствари у цени хране и лекова, онда свака наредна мера губи кредибилитет. Зато је ова уредба, уместо да буде пример снаге државе, постала доказ слабости Министарства трговине. Она је показала да у Србији није довољно донети одлуку. Потребно је имати капацитет да се она спроведе у пракси. А то подразумева суочавање са стварним центрима моћи економским, а не само административним. Управо ту је Министарство трговине подбацило. Јер истина је једноставна и непријатна. Трговачки ланци нису прекршили закон.
Они су га применили тако да га обесмисле. А Министарство трговине им је то омогућило. И управо у томе лежи суштина проблема. Док се тај однос не промени, свака будућа мера ће имати исту судбину, добру намеру, снажан наслов и слаб резултат. А грађани ће и даље стајати испред рафова и апотека, питајући се исто питање, ако је држава ограничила цене, зашто је све и даље скупо?
