У америчком листу „The American Postliberal“ објављен је текст о 30 година од мировног споразума у Дејтону. Уз дозволу аутора Филипа Гашпара објављени текст преносимо у целости:
Босна и Херцеговина (БиХ) никада није поседовала јединствени национални идентитет у модерном смислу. Основана у споразуму који је зауставио рат у Босни и Херцеговини, земља остаје усидрена у уставној равнотежи која одражава плуралитет уместо јединства. Она остаје заједнички политички простор Бошњака, Хрвата и Срба, три историјске заједнице чија се сећања, страхови и тежње разилазе много чешће него што се подударају. Дејтон није измислио ову структуру. Он ју је само формализовао. Политички поредак БиХ почива на признавању три конститутивна народа чији идентитети обликују структуру државе.
Три конститутивна народа
Бошњаци, углавном муслимани, чине демографску језгру земље. Хрвати, углавном католици, културно гледају према Западу. Срби, углавном православни, историјски и институционално повезани су са Србијом. Дејтон је кодификовао њихов уставни статус и изградио политичку архитектуру око њиховог суживота.
Међународна дипломатија често говори о „Босанцима“ као да они чине уједињени политички народ, али Босна и Херцеговина нема такав демос. Њен Устав признаје три конститутивна народа као темељне субјекте државе, сваки са својим мандатом, својим оданостима и својим разумевањем онога шта суверенитет треба да значи. Земља функционише не кроз националну кохезију, већ кроз преговарачки суживот.
Ова полазна тачка је кључна. Без ње, БиХ изгледа хаотично, њене институције непрозирне, њени сукоби ирационални. Са њом, логика постаје јасна: БиХ није национална држава, већ политички аранжман дизајниран за управљање разликама. Систем изграђен да спречи доминацију, али који се мучи да произведе истинску самоуправу.
Мир опстаје, али истински суверенитет недостаје. Укорењена у споразуму који је зауставио најкрвавији европски сукоб од 1945. године до краја века, Босна и Херцеговина наставља да буде земља која управља, бира и преговара, али не врши истинску самоуправу. То је једино место на континенту где је стабилност пажљиво инжењерисана док политичка зрелост остаје структурно немогућа. Земља суспендована између мира и аутономије, вођена својим институцијама, али надзирана силама изнад њих.
Тежина облетнице Дејтона не може се разумети без подсећања на рат који јој је претходио, не као низ војних операција већ као моралну катастрофу која је разбила европско уверење да је постхладноратовски поредак учинио велико насиље застарелим. То је био сукоб који је открио крхкост европског моралног самопоимања: рат који се одигравао на континенту управо у тренутку када је Европа замишљала себе изнад таквог варварства. Опсада градова, уништење заједница и колапс обичног живота открили су колико брзо обећања нове ере могу уступити место окрутностима старе.
Рат престао, политичке борбе настављене
Када је Дејтонски споразум потписан у Паризу 14. децембра 1995, борбе су престале, али политичка борба око облика државе тек је започела.
Рат који је раздеро Босну између 1992. и 1995. није био грађански рат у конвенционалном смислу. Био је то најкрвавији европски сукоб од 1945, готово сто хиљада мртвих, више од половине становништва расељено, цели градови избрисани као да никада нису постојали.
Европа, опијена „крајем историје“, открила је да њено тло још увек може да пије крв у индустријским количинама. Дејтон је зауставио убијање, али није вратио суверенитет. Замрзнуо је рат у институције и назвао резултат миром.
Три деценије касније, Босна и Херцеговина остаје последњи западни протекторат на континенту. Стварна моћ не пребива у њеним парламентима, њена три председника или њених четрнаест скупштина. Она пребива у рукама једног неизабраног страног дужносника, Високог представника, који може да законодавствује декретом, смењује изабране вође, поништава судске пресуде и преписује кривични закон по вољи.
Ово није прелазни аранжман који је пошао по злу. Ово је управљани суверенитет, живи реликт либерално-империјалних деведесетих који је некако преживео у добу које више не верује у његове премисе. Запад је посматрао овај колапс са фасцинацијом, кривицом и парализом. Европска дипломатија била је заробљена између своје моралне реторике и стратешке опрезности. Сједињене Америчке Државе оклевале су да одлучно интервенишу до последње године. Када је мир коначно дошао, стигао је не кроз доследну моралну визију већ кроз исцрпљеност и признање да ће неуспех у окончању сукоба подрити морално самопоимање које је Запад изградио после Хладног рата. Рат је постао морални дуг који је требало платити кроз изградњу поретка који ће спречити његово понављање.
Дејтон није био само мировни споразум. Био је то гест покајања. Изразио је уверење да се стабилност може инжењерски створити ако међународна заједница преузме одговорност за политички живот земље чије су институције биле уништене.
Дејтон више од примирја
Ово уверење обликовало је посебан карактер послератног решења. Запад није само желео да оконча рат; желео је да управља моралним последицама допуштања да Европа поново падне у окрутност. Дејтон је стога постао више од примирја. Постао је темељ педагошког пројекта: Босна није само требало да буде стабилизована, она је требало да буде научена како да функционише. Оно што је започело као хитан одговор на моралну кризу отврднуло је у владајућу филозофију, уверење да рањена друштва могу бити исцељена само ако њихова политичка зрелост буде на неодређено одложена.
То уверење произвело је јединствену политичку архитектуру састављену од три конститутивна народа (Бошњаци, Хрвати, Срби), два готово суверена ентитета, десет кантона, четрнаест парламената, тројно председништво и лавиринт права вета који су намерно дизајнирани да замрзну политику уместо да је омогуће. Рат је завршен, али је политика стављена у криостазу: мир кроз парализу. На врху ове замрзнуте структуре стоји уред који никада није био намењен да преживи овако дуго. Замишљен 1995. као привремено стабилизујуће присуство, Високи представник је трансформисан у Бону две године касније у неизабраног извршног дужносника наоружаног моћима без премца у савременој Европи. Такозване Бонске овласти омогућиле су дела која ниједна босанска институција не може да преиспита и ниједно бирачко тело не може да поништи.
Уставни суд Босне и Херцеговине свечано је прогласио себе неспособним да суди о делима свог страног надзорника. Суверенитет не пребива у Сарајеву, Бањој Луци или Мостару, већ у рукама европског цивилног службеника који не одговара никоме унутар земље којом управља.
Оно што је дизајнирано као привремена овласт постало је структурно неопходно. Што је више Високи представник интервенисао, то су се домаћи актери више прилагођавали његовом присуству. Компромис је постао ирационалан када је коначна арбитража увек долазила одозго; политичка одговорност је атрофирала јер више није била потребна. Генерација вођа научила је да влада са очекивањем спољне корекције. Уред који је требало да негује аутономију постао је њена примарна препрека.
Тако је механизам створен да исцељује трауматизовано друштво тихо еволуирао у експеримент у постнационалном управљању, лабораторију за западно уверење да административни надзор може трајно да замени политичку одговорност, да демократски облици могу да опстану чак и када је демократска агенција суспендована, да држава може да остане мирна али не и суверена, функционална али не и слободна.
Пробуђени парадокс
БиХ данас је живи доказ да стабилност инжењерисана одозго може бити запањујуће издржљива и да је цена такве издржљивости неодређено одлагање самоуправе. Парадокс се продубио када је сам уред скренуо изван међународног правног оквира који га је некада усидривао.
Тренутни Високи представник, Кристијан Шмит, никада није био потврђен од стране Савета безбедности Уједињених нација. Русија и Кина одбиле су да потврде његово именовање. Западне владе одговориле су не тражећи обновљени легитимитет већ проглашавајући легитимитет непотребним.
Шмит, бивши члан немачког Бундестага и савезни министар из Хришћанско-социјалне уније, тако врши дужност у уреду чија се овласт сада у потпуности ослања на западно признање уместо на универзални мандат замишљен 1995. Босна је стога вођена страним дужносником чија је овласт међународно оспорена али унутар земље извршива.
Шмит влада у лику колонијалног управитеља који проглашава демократију док врши апсолутизам. То је ситуација у којој формална архитектура суверенитета противречи материјалном вршењу моћи. Овај модел нема аналога нигде другде. Други протекторати постоје, али ниједан са овим степеном уставне испреплетености. Окупације се догађају, али никада са овим слојем демократске институционализације. Међународна старатељства су покушавана, али никада уграђена у оно што је номинално функционишућа уставна демократија.
Ни колонија, ни демократија
БиХ није ни колонија ни демократија, ни суверена држава ни управљано подручје. Она је вођена аранжманом који се не може категоризовати јер никада није био дизајниран да опстане изван свог прелазног тренутка. Њено континуирано постојање није знак стратешког дизајна већ политичке исцрпљености. Оно опстаје јер је Европа постала неспособна да замисли балканску државу која се сама управља без надзора. Оно што изгледа као подела овлашћења је, уистину, ланац командовања. Модерни Запад управља послушношћу под именом консензуса. Уставни суд заузима слично двосмислено положај. Изгледа да отеловљује коначну овласт владавине права, али тројица његових судија су страни држављани које не именују грађани већ међународни актери. Током година суд се померио од уставног арбитра до надзорног инструмента, тумачећи кључне одредбе на начине који се усклађују не са преговарачким равнотежама већ са административном логиком међународног присуства.
У пракси је постао продужетак међународног надзора, институција чија јуриспруденција одражава не трење домаћег плурализма већ приоритете поретка одржаваног одозго.
Последице овог система постале су непогрешиве 2025, када је Милорад Додик, изабрани председник Републике Српске, осуђен према кривичном члану који није постојао све док га Високи представник Кристијан Шмит није сам створио. Епизода је открила не институционални квар већ логику поретка изграђеног на делегираној овлашћености уместо на демократском мандату. У било ком уставном систему законодавство потиче из парламента, спроводи га извршна власт и преиспитује судска власт. Ове три функције су одвојене не из процедурне педантности већ да би се спречила управо она концентрација моћи која претвара легалност у инструмент дисциплине.
Супротстављање Шмиту
У БиХ је Високи представник постепено дошао у положај да функционише као све три. Он пише закон, он спроводи закон и он стоји изван судског надзора. Апсурдност се у потпуности открила те године. Када је Додик одбио да објави декрет који је издао Шмит, Високи представник није тражио политичке преговоре или судско појашњење. Уместо тога, изменио је кривични закон ex post facto да криминализује непоштовање својих наредби.
Истражни органи затим су покренули поступке не према закону о коме је расправљало и усвојило изабрано законодавно тело, већ према одредби која је постојала искључиво зато што ју је Високи представник саставио, донео и прогласио.
Додик је процесуиран, суђен и осуђен према правном инструменту који је овластио управо онај дужносник чији је ауторитет довео у питање, поступак који би осрамотио чак и војни суд у „банана републици“. На суђењу је суд побожно приметио да му недостаје надлежност да испитује легалност дела Високог представника. Третирао је декрете ОХР-а не као административне мере подложне судском преиспитивању већ као спољну нормативну моћ изван домашаја самог Устава. Изабрани председник је тако уклоњен од стране страног управитеља користећи статут који је управитељ сам створио, спроведен кроз институције које он у коначници контролише, и заштићен од преиспитивања судском формулом која признаје сопствену подређеност.
Ништа у овој секвенци није представљало одступање. То је савршено јасно одражавало уставну структуру постдејтонске Босне. Ово није био неуспех владавине права. То је била владавина права која функционише тачно онако како је дизајнирана, под страном окупацијом.
Одлука је преобликовала политички пејзаж. Централна изборна комисија поништила је његов мандат, а привремени вршилац дужности преузео је председничку функцију. Нови избори у Републици Српској били су заказани кроз ланац одлука који није зависио од унутрашњих уставних процеса већ од спољне овлашћености чији је закон покренуо целу секвенцу.
Суђење се растопило
Гласање је постало референдум о легитимности целе надзорне структуре. Чак су и Додикови противници разумели да је суђење растопило границу између домаћег управљања и међународне администрације.
Међународне реакције откриле су дубље контрадикције. Западни дипломати описали су случај као тријумф владавине права док су се ослањали на правну одредбу створену изван уставног оквира земље. Европски дужносници говорили су о судској независности док су бранили институцију која стоји изван судског преиспитивања. Вашингтон је одржавао опрезан тон, али је тихо преиспитивао ефикасност присилних алата, на крају укидајући санкције у признању њихове смањене стратешке вредности.
У Сарајеву су политичке елите тврдиле да пресуда потврђује државни ауторитет, док је у Бањој Луци она доживљена као потврда да централне институције функционишу само док спољни гарант спроводи њихове одлуке.
Њена значајка лежи не у судбини једног политичара већ у разоткривању система у којем је моћ дистрибуисана, али се овлашћење конвергира у рукама страног дужносника. Показала је да се политички сукоб у Босни не одвија унутар сувереног уставног поретка, већ унутар слојевите хијерархије у којој крајња принудна сила остаје међународна. Показала је да механизам створен да осигура мир сада генерише политичко отуђење и продубљује неповерење између група чија је сарадња кључна за било какву истинску демократску стабилност.
Вашингтон није укинуо Уред Високог представника, али је прешао од активног подржавања ка стратешком ограничењу. Он тихо блокира ескпансивне интервенције и сигнализира да архитектура надзора не може надживети свој геополитички тренутак. Америчка дипломатија сада говори о одговорној транзицији, управљаном повлачењу и контролисаном изласку у оквиру предстојећег политичког циклуса.
Морални остатак сукоба
Промена у вашингтонској позицији према БиХ 2025. означила је прекретницу не само за земљу већ и за целу послератну филозофију која је управљала америчким ангажманом на Балкану. Готово три деценије Сједињене Америчке Државе третирале су БиХ као морални остатак сукоба који су споро зауставиле и за који су се стога осећале обавезним да њиме управљају. Босна је била место где је Запад вежбао идеју да се послератна друштва могу стабилизовати кроз комбинацију међународног надзора, уставног инжењеринга и спољне дисциплине. То уверење, међутим, ослањало се на униполарни свет, на геополитичко окружење у којем је америчка моћ могла да се шири готово неограничено, без стратешког трошка.
До 2025. тај свет се растопио. Вашингтонска пажња се одлучно померила према источној Европи и Индо-пацифичком подручју. Рат у Украјини, успон Кине и ерозија америчке војне надмоћи оставили су мало простора за балкански протекторат замишљен у моралном језику деведесетих.
Тиха одлука о укидању санкција Додику одражавала је ову трансформацију. Она није представљала подршку било ком локалном политичком актеру. Била је признање да су казнени алати престали да производе резултате и да архитектура присиле изграђена после Дејтона више није усклађена са америчким стратешким приоритетима.
Вашингтонски потез сигнализирао је да Сједињене Америчке Државе више не намеравају да спроводе свакодневне механизме уставног система који је Европа инсистирала да сачува. То је био раскид са претпоставком да БиХ захтева вечно старатељство. Уместо моралне условљености, Вашингтон је прихватио прагматичну стабилност. Уместо управљања босанском политичком класом, почео је да се припрема за корак уназад и да дозволи политичким силама унутар земље да се суоче једна с другом под сопственим условима.
Неспособност европске политике
Европа није била припремљена за ову промену јер се Европска унија навикла да третира америчко присуство као окосницу своје балканске стратегије. Европска политика према БиХ никада није била потпуно аутономна. Она је била калибрисана према уверењу да ће Вашингтон у коначници гарантовати стабилност ако европско управљање посрне.
Када су Сједињене Америчке Државе почеле да се повлаче из ове улоге, то је открило неспособност ЕУ да преузме стратешку одговорност.
Брисел је изградио свој утицај на процедури, а не на моћи. Знао је како да координише дијалоге, дизајнира мапе пута и издаје саопштења, али му је недостајало политичко јединство и геополитичка тежина да замени амерички ауторитет.
Немачко инсистирање на очувању Високог представника није одражавало стратешку јасноћу већ стратешку зависност. Маскирало је одсуство европске алтернативе продужењем механизма створеног када Европа није могла да делује без америчке иницијативе.
За европске доносиоце одлука, посебно у Берлину, ова зависност створила је дубљу везаност за морални речник деведесетих. Он третира Високог представника не као привремени механизам већ као чувара стабилности. Оно што је дизајнирано да заустави рат постало је, у европској машти, предуслов самог политичког поретка. То је светоназор замрзнут у времену: морализам без суверенитета, надзор без краја.
Година 2025. означила је дубљи раскол јер је постало јасно да Босна више није централно позориште западног моралног идентитета. У деведесетим, америчка интервенција на Балкану била је уоквирена као морални тест постхладноратовског поретка. Босна је била место где је Запад веровао да може да демонстрира да се окрутност неће вратити у Европу.
Променљиви ветрови стратешког света 2025. више не дозвољавају такве експерименте. Сједињене Америчке Државе суочавају се са истовременим кризама и силама у успону. Више немају луксуз да одржавају разрађене надзорне структуре у регионима где су њихови фундаментални интереси ограничени.
Мултиполарни свет
БиХ, некада симболички централна за западни наратив, сада припада категорији наследних обавеза које више не оправдавају пажњу или ресурсе. Ова рекалибрација није била повлачење, већ расподела стратешког фокуса. Одражавала је логику мултиполарног света у којем чак и велике силе морају да приоритизују. Вашингтон је својим делима јасно ставио до знања да ће стабилност Босне сада зависити пре свега од локалне одговорности и регионалне дипломатије, а не од америчког спровођења.
Порука је била да је ера споља одржаване равнотеже истекла. Ако Босна треба да функционише као држава, мораће да искуси последице сопствених политичких одлука, како конструктивних тако и деструктивних. Сједињене Америчке Државе више не траже да обликују исходе већ да избегну поновно уплитање.
Европа је, међутим, ту америчку промену протумачила не као структурно прилагођавање већ као вакуум. Њен инстинкт био је да удвостручи административну контролу, да инсистира да Високи представник остане осовина око које се цео систем окреће, да Босну третира као крхког штићеника који не може да буде остављен без надзора. Ово разилажење између америчког реализма и европског старатељства разоткрило је филозофску пукотину у срцу западног савезништва. Вашингтон види суверенитет као нешто што на крају мора да буде вршено. Европа види суверенитет као нешто што је превише опасно да би било допуштено. Вашингтон се креће ка свету дефинисаном моћи, конкуренцијом и тешким изборима.
Европа се држи уверења да се сукоби могу управљати кроз бесконачан надзор. Амерички заокрет је стога поново претворио БиХ у геополитички симбол, а не хуманитарни експеримент.
Fenix-magazin/SIM/The American Postliberal
Филип Гашпар је политички саветник и есејиста хрватског порекла из Босне и Херцеговине. Специјализован је за стратешку комуникацију, међународно позиционирање и изградњу конзервативних мрежа широм Европе. Његови радови редовно се појављују у немачким и међународним медијима, као и у медијима широм бивше Југославије. Мишљења и ставови изражени у овом чланку припадају аутору и не морају се нужно подударати са мишљењима и ставовима The American Postliberal и портала који преносе објаву.
