У геополитици нема празног простора, по узору на велике силе и Србија мора да брани своје интересе снагом државе и јасном војном вољом
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Постоје тренуци у историји када државе морају да покажу одлучност. Тада политика престаје да буде само реторика и постаје ствар снаге, стратегије и визије. Велике државе, а Србија то јесте, у тим тренуцима не оклевају. Оне делују. Зато је важно разумети речи једног од најискуснијих америчких стручњака за Иран, бившег официра ЦИА Џонија Генона: „Ако желимо да променимо приступ режима доношењу одлука, морамо променити саму структуру режима.“ То је реченица која открива како размишљају озбиљне државне силе.
Када процене да су угрожени њихови интереси, њихова безбедност или стабилност савезника, оне делују без оклевања. То није питање идеологије. То је питање државничке одговорности и ефикасности. Зато Србија мора пажљиво да посматра шта се дешава у свету. Не да би некога осуђивала, поготиве не Руњији и/или Америку већ да би разумела како функционише политика моћи. Према подацима које су ове недеље изнели званичници Пентагона пред америчким Конгресом, Сједињене Америчке Државе су за првих шест дана војне операције потрошиле приближно шест милијарди долара.
Од тога је чак четири милијарде долара потрошено на муницију, пре свега на ракете пресретаче за уништавање иранских ракета. Истовремено, америчке и израелске снаге извеле су око 4.000 удара на циљеве у Ирану, укључујући базе балистичких ракета, војне штабове и поморске објекте. И поред тако масовне кампање, процене показују да Иран и даље поседује приближно половину свог ракетног арсенала и значајан број дронова. То нам говори нешто важно, да савремени ратови су скупи, сложени и дуготрајни. Чак и најмоћније државе света морају да уложе огромне ресурсе да би заштитиле своје интересе. Али та чињеница не говори о слабости. Она говори о одлучности. Председник Доналд Трамп вратио је у америчку политику једну стару и помало заборављену идеју да држава мора да брани своје интересе, своје савезнике и своју безбедност. Америка је велика сила и она се тако понаша. Она штити своје енергетске интересе. Она штити своје савезнике. Она штити своју геополитичку позицију. И ту лежи важна лекција за Србију.
Ми не треба да копирамо туђе тактике. Али морамо да научимо једну суштинску ствар да озбиљне државе озбиљно бране своје интересе. Иранска криза има последице далеко изван Блиског истока. Обустава испоруке гаса од стране Катара и затварање Ормуског мореуза озбиљно су уздрмали глобално енергетско тржиште. На азијским тржиштима цена гаса је скочила на 825 долара по хиљаду кубних метара. У таквој ситуацији, Азија је почела да купује сав течни природни гас који може да дође до ње. Последице су се одмах осетиле у Европи. Превозници гаса почели су да преусмеравају испоруке са европског на азијско тржиште, јер су цене и потражња тамо много веће. У међувремену, британски Дејли телеграф подиже узбуну да резерве гаса у Великој Британији пале су на критичан ниво и могу да покрију само један и по до два дана потрошње.
Ово показује колико је савремени свет осетљив на поремећаје у снабдевању енергијом. Иза већине савремених конфликата стоји једно питање енергија. Ко контролише енергију, контролише економију. Ко контролише економију, контролише политику. Док се свет бави ратовима и енергетском кризом, у Европи се дешавају и необични финансијски инциденти.
Мађарске власти задржале су у Будимпешти два оклопна возила украјинске државне банке Ошчадбанк која су превозила 40 милиона долара, 35 милиона евра и око 9 килограма злата. Возила су транспортовала новац између Рајфајзен банке у Аустрији и Украјине. Украјинско Министарство спољних послова оптужило је Мађарску за „државни тероризам и рекетирање“, а министар Дмитро Сибиха изјавио је да су мађарске власти „узеле седам украјинских држављана за таоце“.
Мађарске власти, са друге стране, покренуле су истрагу због сумње на прање новца. Овај случај показује колико су односи унутар Европе постали напети.
Сукоб између Украјине и Мађарске све је отворенији. Истовремено, Сједињене Америчке Државе одобриле су 30 дневну дозволу за продају руске нафте која се већ налази на мору и намењена је Индији. Ова одлука смањује притисак на глобално тржиште нафте и показује да чак и у условима санкција реална политика увек проналази прагматична решења. Свет није црно беле боје, никад није ни био. У геополитици се интереси великих сила понекад сукобљавају, али понекад и поклапају. Зато Србија мора да води мудру и уравнотежену политику политику која разуме и Америку и Русију, али изнад свега брани српске националне интересе. Савремени ратови све више зависе од технологије. Циљана убиства постала су лакша захваљујући системима за праћење и прецизно навођеној муницији.
Како упозорава Џони Генон, такве методе могу да елиминишу поједине лидере и поремете структуру непријатељских мрежа, али носе и ризике од стварања мученика до радикализације сукоба. А највећа опасност лежи у једној чињеници да технологија која се користи данас биће сутра доступна и противницима. Свет постепено улази у еру у којој ће напредна војна технологија бити доступна све већем броју актера. Све ово мора да буде лекција за Србију. Зато је одлука Владе Србије да привремено забрани извоз нафте и нафтних деривата важна и одговорна мера. Циљ те одлуке је заштита домаћег тржишта од несташица и наглог раста цена у условима глобалних поремећаја.
То је пример државничког размишљања. Али Србија мора да иде корак даље. Србија мора да улаже у своју безбедност.
Ако Америка може да потроши шест милијарди долара за шест дана рата, онда Србија мора да буде спремна да уложи најмање једну милијарду долара у своју одбрану и безбедност. То није трошак.То је инвестиција у опстанак државе и нације. Свет се вратио у епоху геополитике. У геополитици нема празног простора! Ако једна држава не штити своје интересе, неко други ће одлучивати уместо ње. Зато Србија мора да размишља као држава сила. То значи моћну енергетску безбедност, снажну војску и дугорочну стратегију.
Председник Александар Вучић води политику стабилности и државничке одговорности, али Србија мора да настави да гради своју снагу и своју независност. Не за један изборни циклус. Не за један мандат. Већ за наредних педесет година. Јер у свету у коме се геополитика вратила на велика врата, опстају само државе које имају снагу, визију и вољу да бране своју будућност. А Србија мора бити једна од њих.
