Пише: Данијел Кулачин
Судбина Блиског истока у двадесетом веку није се ковала само на бојним пољима, већ и за дипломатским столовима великих сила. Док је Први светски рат разарао старе империје, у позадини су већ повлачане линије будућег поретка. Међу људима који су учествовали у том прекрајању света посебно место припада британском дипломати Марку Сајксу, једном од аутора споразума који ће историја упамтити као Сајкс–Пико.
Књига Човек који је створио Блиски исток (The Man Who Created the Middle East) прати живот Марка Сајкса и историјски тренутак у коме је један дипломатски споразум постао основа политичке карте региона који и данас остаје једно од најбурнијих подручја света.
Почетком двадесетог века Блиски исток је још увек припадао огромном и већ истрошеном империјалном систему Османског царства. Османско царство је током више векова владало простором од Балкана до Персијског залива. Међутим, до почетка XX века оно је већ било дубоко ослабљено, притиснуто унутрашњим кризама, националним покретима и притиском европских сила. Европска дипломатија је већ дуго говорила о „болеснику са Босфора“, како су у Лондону и Паризу називали посрнулу империју.
Када је избио Први светски рат, османска држава стала је на страну Централних сила. За Уједињено Краљевство и Француску то је значило да ће, у случају победе, огроман простор Блиског истока остати без господара. Већ 1915. године у дипломатским круговима у Лондону и Паризу почела је да се поставља суштинска геополитичка дилема: шта ће се десити са тим просторима када Османско царство падне.
У том тренутку на историјску сцену ступа Марк Сајкс. Рођен у британској аристократској породици, био је политичар Конзервативне странке и дипломатски саветник британске владе за питања Блиског истока. Још од младости развио је снажно интересовање за тај простор, путујући кроз Анадолију, Сирију и Месопотамију и бележећи своја запажања о народима и политичким приликама унутар Османског царства. За британске политичке и дипломатске кругове представљао је једног од ретких људи који су регион познавали из непосредног искуства. Управо та репутација познаваоца Блиског истока учинила га је природним избором за учешће у преговорима о будућности тог простора у тренутку када се Османско царство приближавало свом историјском крају.
Сајкс је у Лондону постао један од главних саветника британске владе за блискоисточна питања. Његов задатак био је да са француским представницима постигне договор о подели османских територија након рата. Француска је у тим преговорима имала свог дипломату Франсоа Жорж-Пикоа, човека који је подједнако одлучно бранио интересе Париза у региону.
Тако је 1916. године настао тајни споразум који ће касније постати познат као Сајкс–Пико. Док су милиони војника гинули на фронтовима Европе, у дипломатским салонима већ је била исписивана будућа карта Блиског истока. У тим плановима Британија и Француска су предвиделе поделу огромних османских територија на сфере утицаја. Француска је требало да добије контролу над просторима који ће касније постати Сирија и Либан, док је Британија обезбедила доминацију над регионом Месопотамије, односно будућим Ираком, као и велики утицај у областима које ће касније постати Јордан и Палестина.
На мапи су повучене праве линије које су раздвајале огромне пустињске и племенске просторе. Те линије нису пратиле историјске границе, нити су узимале у обзир сложену етничку и верску структуру региона. Оне су, у суштини, биле резултат империјалне логике великих сила које су на Блиски исток гледале као на простор геополитичког утицаја и стратегијских интереса.
У том тренутку мало ко је могао да наслути колико ће тај договор бити дугорочно значајан. Споразум је био тајан и није био намењен јавности. Бирократски документ између две европске силе изгледао је као један од бројних дипломатских планова који се стварају у време рата.
Међутим, историја је имала другачији ток. Након Руске револуције 1917. године, нова бољшевичка власт у Русији објавила је архиве царске дипломатије. Међу документима који су процурили у јавност налазио се и тајни Сајкс–Пико споразум. Свет је изненада сазнао да су европске силе већ поделиле Блиски исток, у тренутку када су истовремено арапским народима обећавале независност и ослобођење од османске власти.
То откриће изазвало је огроман политички потрес. За многе народе региона Сајкс–Пико постао је симбол западне империјалне политике и доказ да су велике силе гледале на Блиски исток пре свега као на геополитичку таблу за игру.
Временом су границе које су произашле из те логике постале границе нових држава. Иако су каснији мировни уговори донекле мењали првобитни план, основна идеја поделе региона остала је присутна. Тако су постепено настале модерне државе Блиског истока, чије су границе често одражавале договоре европских дипломата више него историјске реалности самог региона.
Многи савремени историчари и политиколози управо у том тренутку виде један од корена нестабилности која ће обележити двадесети и двадесет први век Блиског истока. Простори у којима су вековима постојале сложене племенске, верске и културне структуре нашли су се унутар нових државних граница које нису увек одражавале ту сложеност. Управо због тога се Сајкс–Пико споразум често помиње као геополитичка бомба са одложеним дејством.
Ипак, иронија историје лежи у чињеници да сам Марк Сајкс није доживео да види дугорочне последице свог дела. Умро је 1919. године, убрзо након рата, током мировних преговора у Европи. Његова политичка каријера завршила се пре него што је нови блискоисточни поредак у потпуности ступио на сцену.
Књига „The Man Who Created the Middle East“ приказује више од биографије једног британског дипломате. Она открива начин на који су империјалне силе почетком XX века веровале да дипломатским споразумима и линијама повученим на картама могу трајно уредити простор Блиског истока. Одлуке донете у затвореним дипломатским круговима тада су постале темељ политичке географије региона, чије последице и данас одређују судбину многих народа.
Британска и француска империја одавно су нестале са светске позорнице, али границе које су настале у време њихове моћи остале су да трају. Управо у тим линијама, повученим пре више од једног века, многи историчари и политички аналитичари виде корене нестабилности која и данас потреса Блиски исток. Ратови који се воде у том региону у великој мери одвијају се унутар политичког оквира створеног у време распада Османског царства, када су европске силе одлучиле да на свој начин уреде простор чију сложену историју, народе и вере нису у потпуности разумеле.
Зато се често каже да је део савремене историје Блиског истока започео у тренутку када је, током Првог светског рата, један британски дипломата повукао неколико линија на карти линија чије се последице осећају и у ратовима који и данас потресају тај регион.
