Пише: Данијел Кулачин
Бивши директор немачке обавештајне службе Аугуст Ханинг ухапшен је због сумње да је годинама прибављао државне тајне и користио их у приватном консултантском послу. Међу пронађеним документима наводно су били осетљиви извештаји о руској војсци и иранском нуклеарном програму.
Немачке власти ухапсиле су 6. октобра Аугуста Ханинга, некадашњег председника Савезне обавештајне службе БНД, и његовог бившег шефа кабинета Манфреда Д. Ханинг је осумњичен за прибављање државних тајни, покушај издаје државе и обавештајно деловање за страну службу, док се његов сарадник терети за помагање у делу тих активности.
Двојица осумњичених наводно су у пролеће 2010. договорила сарадњу: Манфред Д. требало је да за новац прибавља информације БНД-а, које би Ханинг користио у приватном саветничком послу. До јуна 2022. наводно му је доставио приближно 2.000 докумената, међу којима је било много поверљивих материјала.
Посебну тежину случају даје чињеница да је Манфред Д. од марта 2012. до марта 2026. радио као шеф кабинета више председника БНД-а. Тако је имао приступ новим обавештајним подацима дуго након Ханинговог одласка из службе.
Истражитељи сумњају да је Ханинг поверљиве информације користио за анализу намењену припаднику страног обавештајно-безбедносног апарата. Засад није утврђено да ли је анализа стигла до примаоца. Истражује се и његова вишегодишња размена политичких информација са припадником друге државне обавештајне службе. Идентитет тих држава није објављен.
Афера је откривена током претреса Ханингових просторија у септембру 2025, у оквиру одвојеног кривичног поступка повезаног са случајем отмице деце Кристине Блок. Пронађени материјали отворили су питање неовлашћеног поседовања докумената БНД-а, а Савезно тужилаштво преузело је предмет почетком маја 2026.
На електронском носачу података наводно су се налазили веома осетљиви извештаји о руској војсци и иранском нуклеарном програму. Међу њима су биле и информације партнерских страних служби.
Ипак, садржај докумената не потврђује коме су информације евентуално прослеђиване. Веза конкретног предмета са Русијом није јавно потврђена, а према досад објављеним информацијама немачких истраживачких медија, случај није повезан са Москвом.
Ханинг је БНД водио од децембра 1998. до новембра 2005, а потом је до новембра 2009. био државни секретар у Савезном министарству унутрашњих послова. После одласка из државне службе бавио се приватним безбедносним саветовањем.
Наводи против њега и Манфреда Д. засад представљају сумње, а не правоснажно утврђену кривицу.
Зашто афера избија баш сада?
Хапшење бившег шефа БНД-а долази дан после упозорења његовог наследника на опасност од насилног сукоба Немачке и Русије. Та временска близина даје афери додатну политичку тежину, али не доказује да је Москва разлог хапшења.
Једног дана шеф немачке обавештајне службе упозорава на опасност од сукоба са Русијом. Следећег дана полиција хапси човека који је годинама руководио истом службом.
Мартин Јегер је 5. октобра пред парламентарним контролним телом Бундестага упозорио да Немачкој прети увлачење у насилни сукоб са Русијом. Дан касније ухапшен је његов претходник Аугуст Ханинг, осумњичен да је државне тајне користио у приватном послу и сарађивао са страним обавештајним актерима.
Такав след догађаја намеће питање: зашто баш сада?
Одговор захтева раздвајање две ствари — тока кривичне истраге и политичког тренутка у којем она постаје јавна. Спорни материјали пронађени су још у септембру 2025, а Савезно тужилаштво преузело је предмет у мају 2026. Хапшење, дакле, има вишемесечну истражну предисторију. Нема јавно доступних доказа да је термин акције изабран због заоштравања односа са Москвом.
Али Русија јесте важан део политичког контекста у којем се афера отвара. Немачки безбедносни врх упозорава на све опаснију конфронтацију, а Јегер говори о руском „рату у сенци“ против Немачке. Истовремено, БНД тренутно не види показатеље припреме великог руског напада на територију НАТО-а — разлика коју не треба изгубити у драматичним насловима.
Тајне о руској војсци
Управо у том тренутку јавност сазнаје да је бивши шеф службе наводно располагао документима о руској војсци, иранском нуклеарном програму и информацијама партнерских страних служби.
Значај тих материјала превазилази питање незаконитог поседовања докумената. Њихова евентуална злоупотреба могла би да угрози поверљивост немачких безбедносних процена, али и поверење држава које са Берлином деле обавештајне податке. Колика је стварна штета и коме су информације стигле, тек треба утврдити.
Важно је, међутим, не направити погрешан корак: документ о руској војсци није доказ да је његов прималац била Русија. Стране службе могу бити заинтересоване за исте податке из сасвим различитих разлога. У овом предмету идентитет страних држава није званично објављен, а досадашње информације немачких истраживачких медија не упућују на Москву као актера конкретне афере.
Ханингове раније пословне везе додатно подстичу интересовање. Његов консултантски рад обухватао је Русију и Кину, а у компанији Г3 био је ангажован и за Русију и бивше совјетске републике. То јесте разлог за пажљиво истраживање, али није доказ шпијунаже у корист Кремља.
Слабост унутар система
Најозбиљније питање можда зато није ко је страни прималац, већ како је наводни канал достављања тајни могао да траје годинама. Истражитељи сумњају да је Ханингу прослеђено приближно 2.000 докумената преко сарадника који је остао у кабинетима наредних председника БНД-а. Ако се то потврди, афера ће указати на дуготрајан пропуст у заштити државних информација.
Заоштравање односа са Русијом није доказано објашњење разлога хапшења, али помаже да се разуме његов политички одјек. Док руководство БНД-а упозорава на спољне претње, истрага отвара питање рањивости унутар саме службе.
У томе лежи политичка тежина случаја: држава која говори о све опаснијој конфронтацији мора истовремено да утврди да ли су њене тајне годинама коришћене као приватна пословна роба.
