Да ли ће модерна Турска на челу са Ердоганом репризирати судбину Османског царства и после успешних ратних похода и уласка у рат над свим ратовима- прогласити смрт султана?
Пише: Џевад Галијашевић
Извор: Eagle Eye Explore
Неке ствари се циклично понављају и овде није реч тек о повратку Републиканаца у Белу кућу, већ чињеници да се по други пут заредом, у размаку од пет година, турски председник оглушио о договор са Доналдом Трампом. У оба случаја реч је о Сирији. Подсетимо да је 2019. Ердоган олако прешао преко Трампове сугестије упућене Турској да одустане од напада на Сирију. Сутрадан, по пријему писма у којем доминира реченица „Хајде да направимо добар споразум о миру у Сирији“, Ердоган је покренуо офанзиву. Израз дрскости или резултат чињенице да је иза овог потеза стао део дубоке америчке државе, са немалим бројем републиканских сенатора и конгресмена?
ПАД АСАДА И ПРИПРЕМА ЗА РАТ СВИХ РАТОВА
Пет година касније, турски председник изнова игнорише Трампову иницијативу за мирно решење проблема на Блиском истоку. Заједно са израелским и француским специјалцима – значајним пешадијским јединицама Исламске државе и Ал каиде, окупљене у коалицију Хајат Тахрир ел Шхам, и наравно са обавештајним подацима одлазеће, америчке администрације, Турска масовним ударима и класичном инвазијом улази у Алеп. Следе напади на Хам и Хомс а затим окупација Дамаска. Знаковит је снимак на којем у Алепу, наводно протурски побуњеници газе и цепају палестинске заставе.
Династија Асад одлази у историјске читанке, али не само она. У Либији је, не заборавимо, свргавањем Гадафија држава уступила место рафинеријама чију нафту међу собом деле Турци и Французи, док је, слично, падом Садама Хусеина, земља подељена на интересне сфере Америке, Турске и Ирана. Пад Сирије увод је у њено распарчавање – Американци ће задржати нафтом богата подручја и наставити старање о курдском ентитету, Израел ће потврдити и проширити окупацију Голанске висоравни и пресећи комуникацију Ирана са његовим прокси снагама у Либану док ће Русија бити приморана да напусти медитеранску обалу са окрњеном геополитичком моћи и снагом да заштити партнерске државе и народе.
Турска ће уништити трагове Хезболаха у Сирији и припремити се за нови рат свих ратова у којем само муслиманска земља може да учини оно што је немогуће и Америци и Израелу – да освоји најсветија муслиманска места у Меки и Медини. Наравно главна мета је пребогата Саудијска Арабија која ће бити суочена са турским планом уништења „посланиковог народа“.
ТУРСКИМ СОРОШОМ НА НЕПОУЗДАНОГ ЕРДОГАНА
Невесела стварност је оваква: Арапска лига је мртва, арапски свет разбијен а кључне арапске државе попут Египта ослабљене, неке окупиране и разорене ратовима. И док Турска циља енергетске ресурсе, Израел се задовољава сектором безбедности. Резиме је да су Турска и Израел под менторством Америке успешно поцепали Блиски Исток. Некада, док је Турска држава радила у оквирима спољне америчке политике на Блиском Истоку и у односима са Русијом, Ердоган је важио за корисну геополитичку фигуру. Колико је моћ била варљива показао је покушај државног удара који су иницирали Американци; њихова обавештајна заједница уз подршку владе и недавно преминулог Фетулаха Гулена, имама из Пенсилваније кога су не без разлога називали „Турским Сорошем“.
Акције пучиста имале су јасан циљ: потпуну ликвидацију непоузданог Ердогана, чишћење њему оданих кадрова, умиривање АКП-а и демонтажу целокупног политичког система изграђеног у неколико протеклих година. Разлог за то биле су геополитичке прекомпозиције- САД су исцртавале нове линије фронта са Русијом и Кином, уз помоћ НАТО и ЕУ, инсталирани су ракетни штитови по Европи, требало је усмеравати рат у Украјини и на Блиском Истоку, кризу у Пацифику око Тајванског мореуза и Јужно-кинеског мора, те гомилати војску и ратну технику у Балтичке земље, Пољску, Румунију, Бугарску и Украјину. У таквим констелацијама, Ердоган је препознат као сметња плановима увођења Европе и Азије у кризу новог, великог рата.
ОД БОРБЕ ЗА ГОЛИ ЖИВОТ ДО ЈАЧАЊА НЕООСМАНИЗМА
Ердоган је одлично разумео да војска није чувар демократије у Турској нити било где у свету, а још мање чувар Ататурковог секуларног наслеђа. АКП, војска и целокупно друштво су активно исламизирани у задњој деценији а неоосманске амбиције постаку лајт мотив нове политике и идеја у којој се чак и обични грађани Турске радо огледају. Но, оно што је војска покушала одбранити и сачувати има своје име и зове се „Евроатлантско наслеђе“ . Реч је о деструктивној улози Турске на Блиском Истоку, Балкану и односима са Русијом, а у интересу НАТО алијансе.
Након покушаја државног удара, Турска улази у нову фазу. Ердоган се није само борио против Гулена већ против америчког присуства и утицаја у турском друштву и држави – са нагласком на турску војску. Бранећи своју политичку моћ, инфраструктуру и голи живот, Ердоган ће у годинама које следе бити фокусиран на ублажавање унутрашњих сукоба у дубоко подељеном друштву, на односе са Курдима док ће на спољнополитичком плану променити целокупну стратегију и уз привидну агенду регионалне сарадње, најснажније артикулисати неоосманске идеје и амбиције изазивајући нестабилност далеко од својих граница. Ердоганов избор постаје Балкан, затим Јерменија где изазива кризе и рат у Нагорно Карабаху и учвршћује своје везе на Кавказу. Повратак под америчко окриље Турска користи за реализацију неоосманске акције.
ОПАСНЕ АВАНТУРЕ
Неоосманизам је у основи сан о обнови или бар проширењу турског утицаја на бивше територије Османског Царства које се протезало од Алжира до Египта и Сомалије, од Јемена до Сирије и Ирака, обухватало Анадолију и Балкан, као и већи део обале Црног мора, укључујући Крим. Спољна политика Турске у југоисточној Еуропи -и на Блиском истоку се може назвати неоосманском – подрива темеље међународног права као и територијални суверенитет и интегритет бројних држава – од Сирије до Босне и Херцеговине.
Пре око сто година, турски „отац домовине“, Мустафа Кемал Ататурк основао је Републику Турску на начелима секуларизма. Ататурк је избацио религију из политике, забранио арапске позиве на молитву, дао једнака права мушкарцима и женама, увео бројне политичке, економске и културне реформе како би Турску окренуо вредностима хуманизма и западног света. Ердоган је учинио све супротно. Реформација Турске у аутократску и теократску државу, као и Ердоганова жеља да постане лидер муслиманског света најављивали су опасне спољнополитичке авантуре које угрожавају мир и сигурност на просторима југоистока Европе и Блиског истока. Премда Европска унија и САД и даље сматрају Иран највећом „темпираном бомбом“ у регији, за околне државе највећа пријетња не долази из Техерана већ из Анкаре.
РЕХАБИЛИТАЦИЈА ОТОМАНА
Оптужбе страних политичара да Ердоган спроводи неоосманску политику додатно су оснажиле његов положај код турске деснице. Носталгија националистичко-верских кругова за османским временима уосталом никада није јењавала међу турским народом иако, за разлику од других европских земаља које се задржале политичко уређење уставне монархије и својим краљевским породицама дале симболична овлашћења (Уједињено Краљевство, Шведска, Шпанија), савремена Турска, правна наследница Османског Царства, породицу Османоглу је прогласила издајником турског народа. Мастило на уговору из Лаусане 1924. још се није ни осушило а чланови династије Османоглу, која је Османским Царством владала шест векова, били су депортовани из турских земаља. Тек 1974. одобрен им је повратак у Турску иако многи из страха нису искористили ову могућност.
Данас чланови краљевске обитељи могу живети спокојно. Док су политичари и историчари у кемалистичкој Турској умањивали значај и домете Турске, остварене под османским барјаком, доласком на власт Реџепа Ердогана ствари се драстично мењају. Ердоган признаје важност националне историје у доба Турака Селџука и Османлија.
ГРАНИЦЕ СУ ПРОМЕЊЕНЕ, АЛИ ДУША…
Неки стручњаци заправо тврде како је цела Турска „отворени музеј“ својих предака. Архитектура и обичаји сведоче да је османско наслеђе увек било нераскидиво повезано с турском нацијом. Као одговор на оптужбе да Ердоганова Турска жели постати регионална сила по узору на Османлије, што је посебно постало актуелно у време Арапског пролећа, турски вођа је изјавио:
„Република Турска, попут наших претходних држава које су наследница једна друге, такође је наставак Османлија. Наравно, границе су се промениле. Облици власти су се променили… Али суштина је иста, душа је иста, чак су и многе институције исте.“
Тиме је заправо Ердоган и јавно поделио своје мишљење да је Турска суштински, духовно а делимично и институционални наставак Османског Царства. И најскривеније националистичке страсти не само код Турака него и народа који су били део Османског Царства почеле су да излазе на видело. Ердоганова спољна политика доводи у духовну екстазу не само турске него и арапске, азерске, бошњачке националисте. Последњих година све је већа популарност турских сапуница, тв драма (Ертугрул), књига, филмова и других манифестацијапосвећених османској историји… Међутим, неоосманска политика резултира и дипломатским сукобима с муслиманским земљама као што су Саудијска Арабија или Иран које никако не желе бити део неког Османског Царства.
ДВЕ ДРЖАВЕ-ЈЕДНА НАЦИЈА
Широм Средоземља, турска експанзионистичка политика преокренула је политичке токове. Турско уплитање је омогућило свргавање Гадафија 2011. а касније је помогло либијској Влади националног јединства са седиштем у Триполију да сломи побуњенике под вођством Кхалифе Хафтара у Либији, омогућивши Турској стицање упоришта у северној Африци и блокирање ривала попут Египта. Иза реке Арас на источном крилу Турске, Ердоганова спољна политика је резултирала – јерменско-азербејџанским сукобом у Нагорно-Карабаху који је завршен у корист турског савезника, а захваљујући програму беспилотних летелица Анкаре. У сукобу на јужном Кавказу Пакистан се придружио Турској и дао потпору влади Илхама Алиyева.
Савез Турске и Азербајџана такође је посебан. „Две државе, једна нација“ је став који не деле само турски ултранационалисти него и Ердоган и Алиyев. Ради се о пантуркизму – уверењу да говорници турског језика у западној Кини, Средњој Азији, Сибиру, Кавказу, Криму, Кипру, Балкану, Анадолији и на подручју Блиског истока, чине јединствену нацију.
ПАНТУРКИЗАМ НА КАВКАЗУ
Циљ Турске с Азербајџаном је директно прометно повезивање „туркијских држава“ због транзита нафте и плина с Каспијског језера према Егејском мору. Једину препреку представља Јерменија, тј њена покрајина Сјуник која прекида комуникацију између азербајџанске енклаве Нахичеван и остатка Азербајџана. Мировним споразумом из 2020. између Азербајџана и Јерменије предвиђена је изградња цесте од Нахичевана преко Сјуника до остатка Азербајџана али постоје планови према којима би Азербајџан заузео све те крајеве. Ердоган у томе помаже Алиyеву. Охрабрен напретком пантуркизма на Кавказу, челник кипарских Турака Ерсин Татар рекао је прошле године да Турска, Азербајџан и непризната Турска Република Северни Кипар чине „Једну нацију, три државе“. Окупација северног дела Кипра супротна је УН-овим резолуцијама 550 и 789.
ПРАДОМОВИНА БОШЊАКА?
Ширење турског утиаја у Босни и Херцеговини захтева посебну анализу, али треба приметити да је политика неоосманизма у протеклих 10, 15 година оставила забрињавајуће трагове, додатно отежавајући односе Бошњака са Хрватима и Србима. Везивање за идеју неоосманизма, Бошњаке је утврђивало у уверењу да је Турска стара историјска и будућа домовина. Наравно, они игноришу то да је Османско Царство окупирало БиХ и уништило средњовековну босанску државу и босански идентитет. Нешто слично би се могло догодити и данас. Ову опасност су препознали одређени бошњачки интелектуалци, ограђујући се од турског туторства.
Иако је Ердоган опрезан на Балкану због поделе сфера утицаја између Велике Британије и Немачке, ипак, он никад није престао са културним, војно-политичким позиционирањем. Није илузорно претпоставити да се турском разигравању ближи крај. Модеран султан би могао да изнова засмета САД. Шта уколико га срећа овај пут не послужи?
