Пише: Фјодор А. Лукјанов
главни уредник часописа Russia in Global Affairs;
Национални истраживачки универзитет „Висока школа економије“, Москва, Русија — Факултет за светску економију и међународне односе, научни саветник (професор истраживач);
Валдајски дискусиони клуб — научни директор.
Овог маја ће се много говорити о такозваном „стратешком троуглу“ Русије, Кине и Сједињених Америчких Држава. Очекује се да председник САД Доналд Трамп најпре посети Пекинг, након чега следи посета руског председника Владимира Путина кинеском председнику Си Ђинпингу. Када се лидери три најмоћније силе састају, спекулације су неизбежне. Шта ако постигну неки велики договор? Шта ако свет одједном постане уређенији?
Таква очекивања су погрешна. Реструктурирање глобалног система већ је у току и није процес који се може зауставити или преокренути самитском дипломатијом. Ипак, историјске прекретнице могу се одвијати на различите начине — пажљиво вођене или хаотично убрзане. Управо зато предстојећи сусрети имају значај.
И Русија и Сједињене Државе данас су дубоко укључене у велике војне конфронтације. Значај ових сукоба није само у њиховом обиму, већ и у ширим последицама по међународни систем. Кина је, за разлику од њих, традиционално избегавала директно уплитање у такве сукобе. Међутим, у Пекингу постаје све јасније да се од њихових последица не може изоловати. Разговори на недавној конференцији Валдај клуба у Шангају указују на то да Кина преиспитује своју позицију.
У средишту тог преиспитивања налази се једноставно питање: шта је, ако ишта, још могуће у односима са Вашингтоном?
Деценијама је успон Кине био тесно повезан са њеним економским односом са Сједињеним Државама. Тај однос, често описиван као „Чимерика“, представљао је спој америчког капитала и технологије са кинеском радном снагом и производњом — окосницу глобализације.
То није било равноправно партнерство, али је било обострано корисно. Дуго се веровало да ће елементарни економски интерес спречити обе стране да га угрозе.
Та претпоставка се сада распала.
Још крајем 2000-их година, незадовољство у Вашингтону било је све израженије. Сједињене Државе су све више овај однос посматрале не као извор заједничке добити, већ као структурну неравнотежу. Временом су се економске и стратешке тензије нагомилале до тачке у којој постепене корекције више нису биле довољне. Уследила је квалитативна промена самог система.
Током више деценија, глобални поредак функционисао је углавном у интересу Сједињених Држава као лидера западног блока. Његово постепено урушавање сада доводи у питање те предности. Одговор Вашингтона био је да искористи овај прелазни период како би обезбедио што већу предност за будућност.
Доналд Трамп постао је највидљивије оличење тог приступа. Његова реторика, отворено трансакциона и често хвалисава, може деловати неконвенционално, али логика која стоји иза ње постојала је и пре њега. Циљ је јасан: максимизовати краткорочну добит и што брже ојачати националне капацитете, а затим ту акумулирану снагу искористити за доминацију у наредној фази глобалне конкуренције.
То представља оштар заокрет у односу на ранију америчку стратегију, која је давала предност дугорочним улагањима у међународни систем. Та улагања нису увек доносила тренутну корист, али су јачала оквир који је на крају највише користио Сједињеним Државама. Данас је фокус померен ка краткорочној предности, чак и по цену дугорочне нестабилности.
Да ли ће ова стратегија успети остаје неизвесно. Прва фаза већ је донела одређене неуспехе. Ипак, општи правац вероватно се неће мењати. Будуће администрације могу променити тон, али ће деловати у истим ограничењима. Либерални међународни поредак неће се вратити — не због Трампове личности, већ зато што услови који су га одржавали више не постоје.
За друге велике силе, укључујући Кину, ово има дубоке последице. Идеја о свеобухватном „великом договору“ са Сједињеним Државама, који би стабилизовао глобални систем на дуже стазе, постаје нереална.
Трампова честа употреба речи „договор“ је индикативна. У његовом речнику то није само стратешки, већ и комерцијални појам. Договор је „велики“ не зато што је трајан или свеобухватан, већ зато што доноси значајну тренутну корист. Као и свака комерцијална трансакција, може бити напуштен ако се појави повољнија прилика.
У таквим условима, дугорочни споразуми о структури светског поретка постају немогући. Вашингтон неће пристати на аранжман који ограничава његову слободу деловања пре него што обезбеди довољну предност.
То није нужно последица злонамерности или ароганције, већ рационалан одговор на период екстремне неизвесности. Сједињене Државе настоје да очувају темеље будуће доминације одлучним деловањем у садашњости.
Али рационалност једне стране приморава друге на прилагођавање.
Ако кључни актери закључе да стабилни договори са Вашингтоном нису могући, њихово понашање се мења. Војна моћ постаје важнија као заштита од притиска. Истовремено расте интерес за алтернативне облике сарадње — оне који функционишу независно од Сједињених Држава.
Ова логика није нова, али добија на хитности. Русија већ годинама заступа такве аранжмане. Кина је до сада била опрезнија, настојећи да сачува неки облик обострано корисног односа са САД. Та нада сада слаби.
Предстојеће посете Пекингу показаће докле је овај процес стигао.
Сусрет Трампа и Сија вероватно ће дефинисати границе привременог компромиса између две силе које су економски повезане, али све више неповерљиве једна према другој. Питање више није да ли је могућ свеобухватан договор, већ какви се ограничени, краткорочни аранжмани могу постићи и колико ће трајати.
Путинови разговори са Сијем бавиће се другим питањем: у којој мери су Русија и Кина спремне да развијају механизме сарадње који заобилазе Сједињене Државе. Москва се већ креће у том правцу. Пекинг сада разматра да ли мора да следи тај пут.
Мај неће донети велики договор. Али ће можда јасније него до сада показати како се свет прилагођава његовом одсуству.
