Пише: Лиса Исак
Стручњак за међународне односе и сарадњу, Државни универзитет Адигеје.
Израелски премијер Бенјамин Нетанијаху покренуо је дуго очекивани рат против Ирана, започевши велику операцију под називом „Уздигнути лав“. Израел је извео координисане нападе на иранске циљеве, ступивши у отворени рат, како у ваздуху тако и кроз безбедносне пробоје на тлу. Тензије су расле од 13. јуна, уз све веће страхове да ће се сукоб ускоро проширити и додатно погоршати регионалну и међународну нестабилност.
Овај тренутак представља кључну прекретницу у историји Блиског истока, која ће се осећати деценијама. Без обзира како се сукоб на крају заврши, неспорно је да ће овај рат неповратно преобликовати политички и геополитички пејзаж, као и баланс моћи у региону, постављајући сцену за нову еру неизвесности и трансформације.
Анализа израелске стратегије против Ирана показује да је Израел извукао кључне поуке из својих претходних регионалних сукоба како би осмислио тренутну војну кампању. Израел је искористио елемент изненађења — и у извршењу и у тајмингу — у промишљеном потезу који је Иран затекао неспремним. Напад је изведен само два дана пре него што је у Оману требало да се одржи пета рунда кључних преговора између Ирана и Сједињених Америчких Држава. Нападом у овом преломном тренутку, Израел је не само пореметио дипломатске напоре већ је искористио значајан безбедносни пропуст међу иранским војним официрима и званичницима. У хаосу првих сати напада, убијено је неколико високопозиционираних личности, што је додатно ослабило способност Ирана да ефикасно одговори. Док су ирански званичници ишчекивали преговоре, премијер Нетанијаху и његов тим већ су се припремали за рат.
Израел је применио софистицирану стратегију обмане како би заблудео Техеран у погледу својих намерa да започне рат, креирајући лажну причу која је требало да успава иранско руководство. У недељама које су претходиле нападу, Израел је организовао низ дезинформационих акција, укључујући измишљени састанак безбедносног кабинета посвећеног преговорима о таоцима, што је скренуло пажњу са праве природе планова. Истовремено, израелски званичници су ширили лажне информације о томе да је премијер Нетанијаху на одмору због предстојећег венчања сина и планираних дипломатских састанака са Сједињеним Државама, све у циљу прикривања предстојеће војне акције. Само уски круг израелских доносилаца одлука био је упућен у пун обим операције, а сви чланови кабинета били су обавезани на строге уговоре о поверљивости како би се спречило цурење информација.
Photo by Emad El Byed on Unsplash
Ова пажљиво осмишљена кампања дезинформација имала је за циљ да успори напредак Ирана ка потенцијалном развоју нуклеарног оружја, купујући Израелу драгоцено време. Тактика подсећа на поступке Израела током Шестодневног рата 1967. године, када је Израел такође примењивао стратегије обмане како би створио лажни утисак нормалности и мира, укључујући наређење министра одбране Мошеа Дајана да се резервистима одобри одмор и објављивање фотографија препуних плажа у Тел Авиву, које су приказивале свакодневни живот. Ове слике, нашироко објављене у медијима, ојачале су илузију да се Израел не припрема за рат. Дајан је такође одржао конференцију за новинаре у којој је представио Израел као нацију која тежи мирном решењу, чиме је додатно заварао стране новинаре и међународне посматраче.
„Ова промишљена манипулација јавношћу била је кључна у напору Израела да прикрије своје стварне војне циљеве, осигуравајући да напад изненађења буде што ефикаснији.“
Осим погрешних тумачења око посете америчког председника Блиском истоку, Трампово избегавање Израела неки су протумачили као знак потенцијалног раскола или недостатка усаглашености између председника Трампа и премијера Нетанијахуа. Перцепција ослабљене америчке подршке Израелу додатно је охрабрила Иран, повећавајући његово самопоуздање у преговарачком процесу. Техеран је, тумачећи одсуство јаке подршке Вашингтона за Нетанијахуа, почео да спекулише да председник Трамп можда неће бити вољан да подржи израелске војне акције против Ирана. Ово уверење утицало је на стратешке калкулације Ирана.
Најзначајнији шок за ирански режим била је безбедносна пробија коју је извела Мосад, када је израелска обавештајна служба смело инфилтрирала иранску територију, употребљавајући беспилотне летелице наоружане ракетама да онемогући кључне радарске системе који су штитили иранске нуклеарне реакторе и неутралише главне батерије ПВО система. Операција је имала више циљева, али најважнији је био уништавање иранских противваздухопловних способности и изазивање шока, сумње и неповерења унутар иранског руководства, јер је операција показала да су локални агенти сарађивали са израелским обавештајцима. Такав безбедносни пробој није само открио слабости у одбрамбеној инфраструктури Ирана већ и унутрашње незадовољство и отпор. Овај сценарио подсећа на израелску „Операцију Пејџер“ која је била усмерена против Хезболаха и која је озбиљно нарушила поверење међу њиховим члановима и изазвала психолошки удар у критичном тренутку. Нетанијаху је изјавио: „Оно што смо урадили елиминацијом иранског безбедносног руководства је као Операција Пејџер на стероидима!“
Истовремено, Израел је извршио серију прецизних удара на високе војне и безбедносне званичнике Ирана, са јасним циљем: осакатити руководство режима. Ирански државни медији су потврдили систематско убијање највиших команданата и старешина Револуционарне гарде. Ове елиминације су тренутно и дубоко утицале на морал иранског руководства и послале снажну поруку јавности — њихова влада губи контролу. Наредног дана уследио је талас аутомобилских бомбашких напада широм Техерана, што је сигнализирало да је режим нападнут са више фронтова — како изнутар иранских граница, тако и од спољних снага.
Ова координисана стратегија имала је за циљ не само да обезглави иранску војну хијерархију већ и да унесе дубоке поделе и неповерење унутар редова Револуционарне гарде, војске и шире популације. Израел је уношењем хаоса и конфузије у кругове доношења одлука покушао да успори способност режима да ефикасно одговори, поремети унутрашње јединство и на крају дестабилизује иранско руководство.
„Суштински, Израел је тежио да искористи спољашње и унутрашње слабости, појачавајући осећај несигурности и дезорганизације унутар Ирана у критичном тренутку сукоба.“
Photo: Photo by Toa Heftiba on Unsplash
Док је иранско руководство журно покушавало да реорганизује и реконструише своје војне структуре након губитка кључних команданата, Израел је већ био неколико корака испред. Док је Иран био фокусиран на прерасподелу руководства и санирање празнина у војном командовању, Израел је усмерио пажњу на психолошки рат, директно циљајући иранско становништво. Израел је издао наређења о евакуацији становника који живе у близини војних локација или објеката за које се сумњало да имају војну функцију, додатно дестабилизујући земљу.
Ове евакуације нису биле само стратегија за стварање страха и конфузије, већ су имале и кључну војну сврху. Принудним исељавањем, Израел је могао да прикупи доказе који потврђују присуство војних средстава на тим локацијама. Масовно кретање цивила служило је као облик обавештајне провере, истовремено повећавајући психолошки притисак на иранску јавност. Овај потез је не само пореметио иранско друштво већ је и показао способност Израела да истовремено контролише и бојно поље и умове иранског народа, доприносећи дестабилизацији режима изнутра.
Кибернетички рат такође је део израелске стратегије. Хакерска група „Предатор Спароу“, повезана са израелским безбедносним службама, преузела је одговорност за сајбер напад који је паралисао податковну инфраструктуру банке повезане са Револуционарном гардом. Циљана банка је била укључена у финансирање иранских прокси операција на Блиском истоку и подршку ракетном и нуклеарном програму режима.
Као одговор на напад, иранска сајбер агенција издала је наређење да је свим државним институцијама, њиховим запосленима и припадницима безбедносних тимова забрањено коришћење мобилних телефона који су повезани на јавну комуникациону мрежу. Ова ситуација показује да се Иран налази у дефанзивном положају у хибридном рату.
Истовремено, Израел је уништио Радио Техеран, „Клуб револуције“ и зграду иранске државне телевизије као део стратегије поткопавања способности режима за пропаганду и психолошки рат. Нападом на ове кључне комуникационе центре, Израел слаби способност Ирана да контролише информације, координише војне акције и мобилише подршку, што нарушава инфраструктуру информационог рата и шаље поруку одвраћања од даље ескалације.
Циљање рафинерије гаса Саут Парс у Кангану, највеће на свету и главног иранског центра за обраду гаса, као и постројења за гас Фаџр Џам и нафтног депоа Шахран у Техерану, представља покушај Израела да осакати иранску економију и војску нападајући њену критичну енергетску инфраструктуру. Како су нафта и гас кључни за иранску економију и војне операције, овакви напади могу озбиљно ослабити способност режима да финансира војне активности и одржи операције.
Такви напади деградирају иранску војну моћ, јер је енергија неопходна за снабдевање војне опреме и система, а истовремено шаљу психолошку поруку о рањивости. Поред тога, гађањем енергетских ресурса, Израел поткопава стратешку отпорност Ирана, отежава његову способност да ефикасно реагује у кризи и врши притисак на владу, потенцијално изазивајући немире. Такви потези не само да дестабилизују Иран изнутра, већ и шаљу поруку целом региону да ниједан сектор, па чак ни витална инфраструктура, није имун на напад, чиме утичу на глобална енергетска тржишта и регионалну геополитичку динамику.
Тако је оно што је првобитно проглашено као главни циљ Израела — заустављање иранског нуклеарног програма — временом еволуирало и обухватило уништавање иранских стратешких ракетних капацитета, а коначно и циљ дестабилизације или промене самог режима.
Нетанијаху је изјавио: „Кир Велики је ослободио Јевреје. Можда ће данас Јевреји ослободити Персијанце.“
Овом изјавом Нетанијаху се позива на Кира Великог, персијског цара који је, према историји и верским текстовима као што је Библија, ослободио Јевреје из вавилонског ропства и дозволио им повратак у домовину. Рекавши: „Можда ће данас Јевреји ослободити Персијанце“, Нетанијаху вероватно изражава симболичку или метафоричку поруку да данас јеврејски народ наводно помаже иранском народу да се ослободи свог режима, слично као што је Кир некада помогао Јеврејима.
Слично томе, Хамнеј је твитовао: „У име Хајдара битка је почела, и Али се вратио у Кајбар са Зулфикаром.“
Твит Хамнеја позива се на наслеђе Алија ибн Аби Талиба и његовог мача Зулфикар као симбола правде у бици код Кајбара против Јевреја. Овим се рат представља као сукоб правде против угњетавања, где су Иран и Хамнејево вођство на страни правде, као што је то био Али у историји ислама. Хамнеј тиме сугерише да је овај рат наставак духовног и историјског наслеђа Алија и да ће победа уследити као резултат божанске правде — као што се то, по веровању, догодило у прошлости. Према предању, пророк Мухамед је Алија називао „Божјим лавом“.
И Нетанијахуова изјава и Хамнејев твит показују како обе стране користе историјске симболе и верску реторику како би обликовале перцепцију рата. Нетанијаху призива Кират Великог да позиционира Израел као ослободиоца, док Хамнеј, референцом на Алија, приказује Иран као бранитеља правде и победника над Јеврејима. Ове изјаве показују дубоко укорењену улогу религије и историје у обликовању иранско-израелског рата.
Да ли је Израел уништио ирански нуклеарни програм?
До дана писања овог чланка, Израел је нанео значајну штету иранском нуклеарном програму, систематски нападајући и онеспособљавајући неколико кључних објеката. Ипак, упркос тим напорима, Израел није успео да у потпуности елиминише иранске нуклеарне капацитете.
Иран управља са 21 нуклеарним локацијом на 12 различитих места, од којих су најстратешкије и најбоље утврђене Натанс, Фордов, Исфахан и Бушер.
Иако је Израел успешно бомбардовао површинске објекте у Натансу, није могао да продре до дубоког подземног центра, који се налази око 80 метара испод земље и заштићен је ојачаним бетоном. Израел нема неопходне капацитете да потпуно неутралише ове објекте, те се широко верује да ће за такав задатак бити потребно ангажовање Сједињених Држава.
Слично, Фордов, који се налази на дубини од 80 до 110 метара унутар планинског подручја, такође је ван домета Израела и захтевао би америчку интервенцију за неутрализацију. Реактор у Бушеру, који оперише Русија и налази се на обали Персијског залива, представља додатни изазов. Израел је избегавао да га гађа због блискости са руским интересима и огромног геополитичког ризика који би произашао из напада на локацију под руском контролом.
Упркос овим ограничењима, Израел је задао велики ударац иранским нуклеарним амбицијама успешним нападом на кључне инсталације као што је фабрика за конверзију у Исфахану, витални део производње иранског нуклеарног наоружања. Ови напади су озбиљно нарушили способност Ирана да производи нови нуклеарни материјал и значајно успорили његове капацитете за обогаћивање.
Ипак, Иран и даље располаже значајним резервама нуклеарног материјала. У свом власништву има око 500 килограма уранијума обогаћеног на 60%, који је безбедно складиштен. Ако Иран повећа стопу обогаћивања на 90%, ове залихе омогућавају му да брзо достигне ниво за нуклеарно оружје, што би му омогућило производњу до 10 нуклеарних бомби и потенцијално спровођење нуклеарног теста, слично Северној Кореји, која је 2006. објавила да је успешно извела први нуклеарни тест, а 2007. године потврдила поседовање нуклеарног оружја.
Упркос израелским напорима, нуклеарна претња из Ирана остаје далеко од неутрализоване, а ризик од нуклеарно способног Ирана и даље је висок.
„То може бити кључна мотивација за Сједињене Државе, Француску, Британију, а потенцијално и НАТО, да се укључе у подршку Израелу ако се сукоб даље ескалира. Алтернатива је да САД Израелу испоруче неопходне бомбе за завршетак уништења.“
Више ресурса, већи улози: Рат никад није једнодимензионалан
Године 2015, демократска администрација на челу са председником Бараком Обамом постигла је историјски споразум са Ираном у вези са његовим нуклеарним програмом. Тај договор био је део шире стратегије САД, усмерене на сузбијање растућег утицаја Кине. Међутим, 2018. председник Доналд Трамп повукао је САД из тог споразума, као део стратешког заокрета ка Истоку и прихватања теорије „двоструког обуздавања“ — политике која је истовремено имала за циљ да регионално заустави Иран, а глобално Кину.
Циљ је био да се наруши све ближа сарадња између Кине и Ирана, чиме би се успорила кинеска иницијатива „Појас и пут“. Та стратегија укључивала је и позиционирање Индије као противтежу Кини и јачање пројекта економског коридора Индија-Блиски исток-Европа (IMEC). У овом контексту може се разумети зашто се Индија дистанцирала од осуде израелских напада на Иран од стране Шангајске организације за сарадњу (SCO).
Супротно томе, подршка Пакистана Ирану против Израела, посебно у светлу недавне ескалације, може се објаснити дугогодишњим непријатељством између ова два нуклеарно наоружана суседа.
Ови развоји додатно наглашавају тежину актуелног сукоба и његове шире међународне импликације.
Извор: eng.globalaffairs.ru
Превод и обрада: Поредак
