Пише: Нелсон Вонг
Шангајски центар за RimPac стратешке и међународне студије
Потпредседник и председник
Следећи ратне добоше који су недељама одјекивали Блиским истоком, ракетни удари САД и Израела на Иран, као и иранска одмазда, нису били изненађење. Међутим, опстанак иранског режима сада је под знаком питања. Подједнако је неизвесно да ли ће се овај сукоб проширити на читав регион и да ли ће у њега бити увучене и друге државе. За међународну заједницу ово није само регионални проблем, већ и глобална економска провалија. Нигде та забринутост није израженија него у Пекингу, где пажљиво прате ситуацију, јер она отвара питања економске безбедности.
Као највећи светски увозник нафте, енергетска безбедност Кине суштински је повезана са стабилношћу Персијског залива. Кина је један од главних купаца иранске нафте, купујући више од милион барела дневно. Свако војно сукобљавање које би прекинуло тај ток — било директним ударима на иранска постројења, затварањем Ормуског мореуза или увођењем строжих санкција — угрозило би снабдевање Кине енергијом.
Пекинг одржава снажан план за ванредне ситуације, који укључује диверсификацију добављача (Русија, Саудијска Арабија, афричке и америчке земље). Ипак, нагли раст цена нафте изазван сукобом оптеретио би кинеску економију, повећао трошкове производње и подстакао инфлацију.
С обзиром на ове економске улоге, могло би се очекивати да Пекинг изврши снажан дипломатски притисак на Техеран како би дошло до деескалације. Међутим, кинеска спољна политика чврсто је заснована на принципима несврстаности и немешања у унутрашње послове других држава. Та доктрина суштински ограничава домет кинеске реакције.
За разлику од западних сила које често условљавају помоћ политичким променама, Кина се уздржава од диктирања политике својим партнерима. За Иран то Кину чини поузданим, иако понекад уздржаним партнером у временима кризе. Однос Кине и Ирана изграђен је на заједничком отпору једностраној глобалној хегемонији Сједињених Држава, али Техеран нема илузије да ће Пекинг ући у војни савез или директно изазвати Вашингтон у његово име. У садашњим околностима, иранска очекивања од Кине нису усмерена на директно војно ангажовање, већ на континуирано економско партнерство и дипломатску подршку у мултилатералним форумима.
Међутим, рећи да је Кина пасивна значило би игнорисати промене у геополитичкој архитектури света. Недавно укључивање Ирана у Шангајску организацију за сарадњу (SCO) и БРИКС указује на значајан геополитички помак. Иако ове организације нису савези у традиционалном смислу, оне представљају снажан оквир за стратешко усклађивање држава.
Значај тог помака наглашен је и недавним заједничким поморским вежбама Кине, Русије и Ирана у Оманском заливу. Иако Пекинг опрезно представља те вежбе као рутинске маневре усмерене на обезбеђивање поморске безбедности, порука није промакла посматрачима. Ове вежбе представљају суптилно, али несумњиво средство одвраћања, сигнализирајући Сједињеним Државама и њиховим савезницима да Иран више није толико изолован као што је некада био. Сазнање да има подршку две најмоћније противтежe америчкој хегемонији даје Техерану одређени стратешки ослонац.
Промена односа снага видљива је и у недавним реакцијама америчких савезника у региону. Одбијање Саудијске Арабије да дозволи америчкој војсци коришћење свог ваздушног простора или база за ударе на Иран знак је дубоке трансформације регионалног поретка. То није само последица старих несугласица, већ и промишљена процена будућности.
Државе Персијског залива воде сопствену политику детанта са Ираном, подстакнуту недавним дипломатским иницијативама Кине. Настојећи да се обезбеде у случају могућег повлачења САД из региона и да заштите сопствене интересе, оне не желе да дозволе да њихове територије постану полазне тачке за рат који би неизбежно дестабилизовао њихове економије. Та растућа уздржаност показује да улога САД као јединог гаранта безбедности Блиског истока слаби — или је бар озбиљно доведена у питање.
Ови догађаји показују и јасан контраст између западних и источних политика у региону. Западни приступ, који се често своди на ултиматуме, промену режима и војне интервенције, оставио је за собом дуг траг нестабилности. Насупрот томе, кинеска филозофија заснива се на економском развоју, узајамном поштовању суверенитета и стратешком стрпљењу.
Иако ова филозофија може изгледати нејасно или претерано опрезно западним аналитичарима навиклим на снажнију дипломатију, њена логика постаје све очигледнија. Одбијајући да стане на било чију страну у верским и политичким ривалствима Блиског истока, Кина се позиционирала као поуздан посредник, што се видело и у обнови односа између Саудијске Арабије и Ирана.
Сада, када је рат већ у току, међународна заједница може открити да кинеско инсистирање на дијалогу и одбијање да учествује у игри великих сила са нултим збиром није слабост, већ мудра опрезност. Пут ка миру на Блиском истоку можда не води кроз цев пушке, већ кроз немешање у унутрашње послове, што Кина доследно заступа. Привлачност и корисност такве филозофије све се више препознају широм света.
Стратешко одвраћање нових мултилатералних блокова, одбијање традиционалних савезника САД да учествују у њеним војним операцијама и растућа привлачност неинтервенционистичке дипломатије указују на почетак краја неоспорене америчке хегемоније. Униполарни тренутак који је уследио после Хладног рата, када је једна сила могла да диктира услове глобалне безбедности и интервенише по својој вољи, руши се под тежином сопствених противречности и успоном истински мултиполарног света.
У том новом поретку амбиције глобалног полицијског надзора уступају место регионалном суживоту. Сигнали које шаљу Саудијска Арабија и друге регионалне силе јасни су: оне намеравају да саме управљају сопственим суседством. То отвара пут будућности у којој ће Сједињене Државе морати да напусте улогу гаранта безбедности удаљених региона и да се више посвете сопственим унутрашњим питањима.
Такав геополитички преображај не мора да доведе до сукоба, већ може да отвори пут стабилнијем миру. Јер у свету у коме велике силе поштују различите сфере утицаја и дају предност унутрашњем развоју уместо спољним интервенцијама, разлози за конфронтацију постају све слабији. То би могла бити будућност у којој ће се Сједињене Државе бавити сопственим пословима, Кина наставити свој успон кроз међународну сарадњу, а народи Блиског истока коначно уживати суверенитет који им је дуго био ускраћиван. То би била будућност одрживог и мирног суживота.
Извор: eng.globalaffairs.ru
Фото насловна:Photo by Rafik Wahba on Unsplash
