“Много је лакше изградити снажан политички систем него обезбедити његов континуитет. Управо зато питање наследства није кадровско питање. Оно је питање будућности државе.”
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Смрт Сергеја Иванова није само одлазак једног истакнутог руског политичара. Она представља симболичан крај генерације државника која је, заједно са председником Владимиром Путином, почетком овог века преузела одговорност за земљу која се налазила у једном од најтежих периода своје модерне историје.
Русија деведесетих година није била она држава коју данас познајемо. Била је земља економског слома, институционалне кризе, пада међународног угледа и озбиљно нарушене националне безбедности. Управо у таквом тренутку појавила се генерација људи која је сматрала да држава мора поново постати најважнија национална вредност. Међу њима је једно од најзначајнијих места заузимао Сергеј Иванов. Он није био политичар који је градио популарност у медијима, већ човек система. Као официр државне безбедности, секретар Савета безбедности, министар одбране, први потпредседник Владе и шеф Председничке администрације, готово три деценије био је присутан на свим најважнијим местима на којима су се доносиле одлуке од пресудног значаја за Руску Федерацију.
Био је један од ретких људи којима је Владимир Путин безрезервно веровао, један од оних који су са њим делили не само политичку визију већ и разумевање државе као највише вредности. У једном периоду био је чак и најозбиљнији кандидат да наследи Владимира Путина на месту председника Русије. Многи аналитичари су 2007. и 2008. године сматрали да ће управо Сергеј Иванов бити човек који ће наставити пут којим је Русија кренула почетком двехиљадитих. На крају је избор пао на Дмитрија Медведева, али то ни на који начин није умањило Ивановљев ауторитет. Он је наставио да буде један од најважнијих људи руске државе, тихи стуб система који није тражио личну славу већ стабилност институција. Последњих година његов политички утицај био је мањи него раније. Повукао се из најужег круга оперативног управљања државом, али је остао човек чије је искуство представљало део институционалног памћења руске власти.
Управо зато његова смрт није само биографска вест, већ политички догађај који поставља далеко важније питање од питања ко ће наследити једну функцију. Питање је ко ће наследити читаву једну генерацију државника. То није питање само за Русију. То је питање са којим ће се пре или касније суочити свака велика сила. Велике државе не почивају само на снажним лидерима. Оне трају онда када успеју да створе нову генерацију људи који ће наставити исту државотворну мисао, исту институционалну дисциплину и исту свест о националним интересима.
Управо ту лежи највећи изазов данашње Русије. Путинова генерација није створила само нову спољну политику и обновљену војну снагу. Она је створила читав један модел управљања државом који је Русији вратио политичку стабилност, економску самосталност и статус светске силе. Данас се, међутим, природно поставља питање да ли постоји довољно људи који ће тај модел наставити када генерација која га је створила буде постепено одлазила са политичке сцене. Историја показује да су највеће кризе великих држава често почињале управо онда када није постојала припремљена смена генерација. Много је лакше изградити снажан политички систем него обезбедити његов континуитет. Управо зато питање наследства није кадровско питање. Оно је питање будућности државе.
Данас у руском државном врху делује нова генерација искусних функционера који руководе најважнијим институцијама безбедности, дипломатије, одбране и државне управе. Али нико од њих није припадао оној историјској групи људи која је заједно са Владимиром Путином преузела одговорност за Русију почетком двехиљадитих година и изнела најтеже реформе. Управо због тога одлазак сваког припадника те генерације има далеко већи значај од смене једног функционера. За Србију је ова тема више од анализе кадровских промена у једној великој сили.
Србија и Русија су током савремене историје изградиле односе засноване на међусобном разумевању, а Сергеј Иванов је припадао кругу руских државника који су Србију посматрали као традиционалног пријатеља и поузданог партнера. Као један од најближих сарадника Владимира Путина, био је део државне политике која је у најважнијим тренуцима штитила интересе Србије, доследно подржавала поштовање међународног права и није прихватала решења која би била на штету српског народа и државних интереса. Зато је наслеђе Сергеја Иванова важно и из српске перспективе. Оно се не огледа само у функцијама које је обављао, већ у државотворној идеји да су континуитет институција, национални интерес, суверенитет и историјско памћење темељи сваке озбиљне државе. То су вредности које су од значаја и за Србију, која и сама настоји да води самосталну и одговорну државну политику, чувајући своје националне интересе и традиционална пријатељства. Управо зато ће бити од великог значаја да нова генерација руских државника настави политику стратешког партнерства са Србијом и очува континуитет односа који су грађени деценијама.
Снага српско-руских односа никада није почивала искључиво на појединцима, већ на дубоким историјским, духовним и културним везама два народа. Али исто тако, историја показује да су велики државници они који умеју да те везе препознају, сачувају и пренесу генерацијама које долазе. Сергеј Иванов остаће упамћен као човек који није био најгласнији, али је био међу најутицајнијим државницима савремене Русије. Као сарадник Владимира Путина од највећег поверења, као један од стубова руског државног система и као човек који је свој рад посветио јачању државе, њених институција, суверенитета и националне снаге. Његов одлазак зато није само крај једне велике политичке биографије. Он представља почетак нове етапе у којој ће Русија морати да покаже оно што разликује велике цивилизације од пролазних политичких творевина – способност да без потреса изнедри нову генерацију државника, која ће чувати институције, националне интересе и континуитет државне политике.
Одлазак Сергеја Иванова означава крај једне генерације која је обновила руску државу, али и почетак новог историјског испита – да ли ће Русија успети да сачува континуитет своје државотворне политике. За Србију је то питање од изузетног значаја, јер стабилна и снажна Русија остаје један од најважнијих ослонаца очувања равнотеже у свету и доследне одбране принципа међународног права, на којима почивају и српски национални и државни интереси. Ако генерације које долазе буду наставиле пут којим су ишли Владимир Путин, Сергеј Иванов и њихови најближи сарадници, онда ће и српско-руско пријатељство имати чврст ослонац у времену које долази.
Управо у томе лежи највеће политичко наслеђе Сергеја Иванова – не само у функцијама које је обављао, већ у идеји да се држава гради тако да надживи сваког појединца. Велике силе трају онда када успеју да очувају континуитет својих институција, своје државотворне мисли и националне свести. Управо зато ће питање ко ће наследити генерацију која је обновила Русију бити једно од најважнијих политичких питања не само за Москву, већ и за будући геополитички поредак света.
