Наслеђе између две историје

Мехмед-паша Соколовић, један од најмоћнијих државника Османског царства у 16. веку, убијен је у Цариграду 11. октобра 1579. године, када га је у атентату усмртио дервиш. Његова смрт означила је крај једне изузетне политичке каријере током које је, као велики везир, готово две деценије имао пресудан утицај на управљање царством. Остао је упамћен не само по својој политичкој моћи већ и по бројним задужбинама, међу којима се посебно издваја мост на Дрини у Вишеграду, овековечен у роману „На Дрини ћуприја“ нобеловца Иве Андрића.

Од Баја Ненадића до османског великодостојника

Мехмед-паша Соколовић рођен је око 1505. године у селу Соколовићи, у близини Рудог, као Бајица, односно Бајо Ненадић. Његов отац звао се Димитрије, а према предању, дечак се школовао у манастиру Милешева, једном од значајних духовних средишта српског народа.

Судбина му се из корена променила када је, са око петнаест година, одведен у Османско царство у оквиру система познатог као данак у крви. Дечаци одвођени на овај начин одвајани су од својих породица, превођени у ислам и школовани за службу султану. Иако је тај систем подразумевао присилно одвајање од завичаја и породице, појединцима који су се истакли пружао је могућност да напредују у војној и државној хијерархији Османског царства.

Бајо Ненадић нашао се међу онима који су досегли сам врх царске власти. Образовао се у Једренском сарају, где је провео око тринаест година, стичући знања и вештине неопходне за службу у османском државном апарату. Временом је напредовао кроз различите војне и управне положаје, поставши заповедник царске гарде, адмирал османске флоте, генерални гувернер Румелије, а потом и трећи и други везир.

Учествовао је у значајним војним походима Османског царства. Био је присутан у Мохачкој бици 1526. године, као и током похода на Беч 1529. године. Између 1533. и 1535. учествовао је у рату против Персије и у походу на Багдад. Године 1545. постављен је за заповедника османске флоте, док је 1551. унапређен у положај румелијског беглербега. Исте године предводио је поход на хабзбуршке поседе, а већ наредне године учествовао је у освајању Темишвара.

Велики везир и човек три султана

Највиши положај у Османском царству Соколовић је достигао 28. јуна 1565. године, када га је султан Сулејман I Величанствени именовао за великог везира, односно највишег државног службеника и главног руководиоца царске управе.

Већ наредне године кренуо је са султаном у поход на Угарску. Османска војска опсела је утврђени град Сигет, али се поход претворио у један од најдраматичнијих тренутака Соколовићеве каријере.

У ноћи између 5. и 6. септембра 1566. године, само дан пре пада града, султан Сулејман I изненада је умро. Соколовић се нашао пред тешком одлуком: вест о смрти владара могла је да угрози морал војске, изазове немире и доведе у питање наставак похода. Због тога је султанову смрт држао у тајности све до завршетка војних операција и доласка наследника. Сигет је освојен 7. септембра, а Селим II је у Београду проглашен за новог султана 24. септембра 1566. године.

Овај догађај постао је један од најпознатијих примера Соколовићеве политичке проницљивости и способности да управља кризним ситуацијама. Његово поступање у Сигету касније је добило и књижевну обраду у делу „На Дрини ћуприја“, у коме Иво Андрић приказује сложеност тренутка у којем велики везир, суочен са смрћу свог господара, мора да сачува војску и стабилност царства.

Селим II није показивао велико интересовање за свакодневно управљање државним пословима, па је Соколовићу препустио значајан део власти. Велики везир је тако постао једна од најутицајнијих личности Османског царства, са огромним утицајем на војну, дипломатску и унутрашњу политику.

После Селимове смрти 1574. године, на престо је дошао његов син Мурат III. Нови султан такође није био нарочито заинтересован за непосредно управљање државним пословима, али за разлику од свог оца није имао исто поверење у Соколовића. Утицај великог везира постепено је слабио, иако је задржао свој положај све до смрти.

Обнова Пећке патријаршије

Иако је био један од најмоћнијих људи Османског царства, Мехмед-паша Соколовић није заборавио своје порекло. Његово име посебно је значајно у историји Српске православне цркве због улоге коју је имао у обнови Пећке патријаршије.

Под његовим утицајем, 1557. године издат је султански берат којим је дозвољена обнова Пећке патријаршије, а за патријарха је постављен Макарије Соколовић, његов ближи сродник. Обнова патријаршије имала је велики значај за српски народ, јер је омогућила обнову црквене организације и учврстила улогу православне цркве у верском и културном животу Срба под османском влашћу.

Патријаршија је поново добила могућност да организује црквени живот на широком простору, обнавља манастире и храмове и одржава везе између српских заједница у различитим областима царства. Због тога се Соколовићева улога у овом процесу сматра једним од најзначајнијих делова његовог наслеђа у српској историји.

Мостови и задужбине широм царства

Мехмед-паша Соколовић оставио је дубок траг и као ктитор и добротвор. Током своје каријере подизао је бројне задужбине и вакуфе, односно установе и добра намењена верским, образовним, добротворним и другим јавним потребама. Његове задужбине налазиле су се на различитим деловима Османског царства, а међу најпознатијима су мостови који су повезивали важне путеве и насеља.

Најпознатији међу њима је мост преко Дрине у Вишеграду, изграђен по његовом налогу у другој половини 16. века, чија се градња обично датира од 1571. године. Овај монументални мост са једанаест лукова постао је један од најзначајнијих споменика османске градитељске традиције на Балкану. Његову славу додатно је учврстио роман „На Дрини ћуприја“ Иве Андрића, у коме мост постаје средишњи симбол историјског трајања, сусрета култура и људских судбина.

Соколовићево градитељско наслеђе обухвата и друге мостове на простору Босне и Херцеговине и данашње Црне Горе. Међу њима се наводе мост на ушћу Жепе у Дрину, Козја ћуприја у Сарајеву, Арсланагића мост у Требињу и Везиров мост у Подгорици, мада се порекло и ктиторство појединих грађевина у историјској литератури различито тумаче.

У родним Соколовићима код Рудог подигао је џамију, док је у Београду, на Калемегдану, подигао чесму. Ове задужбине сведоче о његовој тежњи да остави трајан траг у местима са којима је био повезан, али и да обезбеди јавну корист становништву царства.

Током свог великог везирства помогао је и напредовање других способних људи у османској служби. Међу њима се наводи Пијали-паша, адмирал османске флоте српског порекла, рођен у околини Београда око 1520. године.

Атентат у Цариграду

Последње године Соколовићевог живота обележили су слабљење политичког утицаја и све сложенији односи на царском двору. Иако је и даље обављао дужност великог везира, његов положај више није био тако сигуран као у време Сулејмана Величанственог и Селима II.

Увече 11. октобра 1579. године, у Цариграду, Мехмед-паша Соколовић убијен је у атентату. Према традиционалним приказима овог догађаја, напао га је дервиш који је успео да му се приближи и зада му смртоносне ране. Околности атентата и мотиви нападача нису у потпуности разјашњени, али се Соколовићева смрт најчешће наводи као крај његовог дугог и изузетно утицајног политичког деловања.

Сахрањен је у Истанбулу, у турбету поред Ејуп џамије. Маузолеј је пројектовао чувени османски архитекта Мимар Синан, чија су дела обележила архитектуру Османског царства у 16. веку.

Наслеђе између две историје

Живот Мехмед-паше Соколовића представља једну од најнеобичнијих биографија балканске историје. Рођен као Бајо Ненадић у православној породици, одведен је у Османско царство као дечак, а потом се уздигао до највишег положаја у државној управи једне од најмоћнијих сила свога доба.

Његова каријера била је обележена војним походима, дипломатским вештинама и политичким успесима, али и поступцима који су оставили значајне последице за народ из којег је потекао. Посебно место у том наслеђу заузима обнова Пећке патријаршије, док његови мостови и друге задужбине и данас сведоче о градитељском подухвату који је превазишао оквире једног живота.

Соколовићева личност повезује различите верске, културне и политичке светове. У османској историји остао је упамћен као велики везир и један од најмоћнијих државника свог времена, док у српској историји његово име заузима посебно место због порекла, обнове Пећке патријаршије и трајних задужбина.

Од дечака из села Соколовићи до човека који је управљао пословима огромног царства, Мехмед-паша Соколовић оставио је наслеђе које и данас подстиче интересовање историчара и читалаца. Његов живот показује колико су у историји Балкана биле испреплетене личне судбине, велике империје и духовни живот народа.

Извор: Компас инф