Јосип Руф (Ruff József), рођен 4. марта 1895. године у Сенти, био је оснивач једне од најпознатијих фабрика бомбона и чоколаде у предратној Југославији – претече данашњег „Пионира“. По подацима из уверења о држављанству, био је висок 180 центиметара, плаве косе и плавих очију. На тржишту се прославио својим карамелама, док су бомбоне под именом „Негро“ опстале у производњи све до данас.
Породични почеци
Јосипов отац, Мавро Руф (Ruff Mór, 1861–1902), Јеврејин и путујући трговац кожом, дуваном и вуном, стекао је капитал који је уложио у производњу сирћета у Сенти. После његове смрти 1902. године, породични посао преузима супруга Серена, рођена Шрајбер из Суботице (умрла 1929). Она се 1909. са децом сели у Суботицу и почиње трговину бомбонама и артиклима од шећера, продајући и робу свог шурака Јулија Брумера, оснивача „Прве суботичке творнице бомбона и чоколаде“.
Серена Руф добија дозволу за производњу бомбона 1916. године, а већ следеће, њени синови Јосип и Адолф (1890–1921) добијају дозволу за израду и продају производа од шећера. Тако је настала мала мануфактура која ће временом прерасти у озбиљну фабрику.
iz publikacije: „65 godina „Pionira“ (1917-1982), Novi Sad 1982.
Развој фабрике
Јосип Руф се усавршавао у Немачкој са својим тетком Брумером, пратећи развој технологије у индустрији слаткиша. После братове смрти 1921, Јосип преузима фирму „Браћа Руф“ и већ 1922. године постаје једини власник. Предузеће је пролазило различите правне облике — од јавног трговачког друштва до деоничког, а у посао су били укључени и његови зетови, адвокат др Мирко Телч и шпедитер Карло Бајнхауер.
Пословање је брзо напредовало. Од мале радионице са пет радника, Руф је до 1931. године подигао модерну двоспратну фабрику у Штосовој улици број 6. Изградњу је финансирао миразом своје супруге Мици (Марије) Аугенсфелд, у износу од 500.000 динара. Тиме је фабрика добила 1.712 квадратних метара пословног простора и постала један од најмодернијих погона у региону.
Власник Руф са радницима на излету, 1925.
Техничка опремљеност и производња
Већ 1927. године фабрика је запошљавала 55 радника и производила 15 вагона чоколаде и шећерних производа годишње. Руф је стално унапређивао технолошку опрему — од половних аустријских машина до савремених уређаја из Немачке и Швајцарске. Године 1928. набављена је швајцарска „ваљарица“ вредна 7.125 франака и немачка машина марке „Хенкел“ вредна 4.250 рајхсмарака.
Убрзо је фирма запошљавала до 100 радника, а годишња производња достигла је 200–350 тона. Производи су се продавали у Београду, Новом Саду, Великом Бечкереку, Панчеву и Осијеку.
Руф као индустријалац и земљопоседник
Јосип Руф је 1932. године купио 132 катастарска јутра земље на Верушићу, где је подигао модерно газдинство са воћњаком, млечном фармом и узгојем шећерне репе. Млеко са имања користила је и фабрика, што је подигло квалитет чоколаде.
Поседовао је и палате у Суботици (позната „Руфова палата“ у Манојловићевој улици) и у Београду, као и средства на страним рачунима. У периоду од 1929. до 1933. године возио је аутомобиле „Ситроен“, „Опел“ и „Форд“ — у време када је у целом граду било мање од 200 аутомобила.
Рат и национализација
Пред Други светски рат производња је смањена због несташице сировина, а под мађарском окупацијом 1942. године фабрика је престала са радом. Јосип Руф је, као и већина суботичких Јевреја, интерниран упркос томе што је прешао у католичку веру покушавајући да избегне прогон.
После рата, децембра 1946. године, фабрика и сва имовина породице Руф национализоване су Законом о национализацији приватних предузећа. Објекти су обновљени, а фабрика је 1. новембра 1948. добила ново име — „Творница чоколаде и бомбона Пионир“.
Јосип Руф је 1947. именован за техничког руководиоца, али је убрзо смењен. Као и многи други некадашњи индустријалци, ни он није имао места у новом систему. Породица Руф се 1950. године иселила у Израел, где су живели кратко, да би потом емигрирали у Бразил.
Последњи покушај повратка
У априлу 1952. године Јосип Руф из Сао Паула овлашћује адвоката Ивана Малагурског да покрене поступак за његов повратак у Југославију. У молби је написао:
„Не могу се навићи на нови завичај, на начин живота и овдашњу климу. Осећам праву болест и чежњу за својом домовином… уверен сам да бих својим знањем и искуством могао допринети развоју производње чоколаде и бомбона.“
Међутим, из „Пионира“ стиже хладан одговор — фабрика више нема потребу за његовим ангажовањем, јер већ производи преко 60 врста производа. Тај догађај сведочи о арогантности нових управљача, али и о дубокој емотивној везаности Руха за фабрику коју је створио.
Породица Руф се затим трајно настанила у Бразилу.
Извор: subotickaistorija.wordpress.com
На основу: Stevan Mačković, Industrija i industrijalci Subotice (1918-1941), Istorijski arhivSubotica, Subotica 2004, st. 48, 142-145.
