Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Турска и Азербејџан су блиски Лондону, али Анкара истовремено разговара са Москвом, Техераном, Багдадом и Дамаском. Јерменија се приближава Француској, а оружје купује од Индије. Турска покушава да поправи односе са Ираком и Сиријом и да их окупи насупрот Израелу, док би Лондон, по старој навици Империје која никада није сасвим престала да црта туђе границе, радо видео Турску, Сирију и Иран увучене у међусобне сукобе из којих би Израел изашао сигурнији. Вашингтон захтева да Европљани троше више на оружје, али су Европљани, на ужас америчких произвођача, открили да и они имају фабрике и улажу у сопствени војно-индустријски комплекс. Лондон би радо видео Вашингтон у још једном обрачуну са Ираном. Иран, пак, каже да није гађао саудијски „Арамко“. Врло добро, господо. Ако није Техеран ко је? Израел? Лондон? Вашингтон? Неко четврти? И док свако сумња у свакога, готово цела та весела дружина заједно снабдева Украјину оружјем, новцем, технологијом и обавештајним подацима.
Човеку се од оволиког савезништва заврти у глави, а још нисмо ни стигли до Африке. Некада су овакве ствари биле лакше за разумевање. Британски дипломата би имао карту, лењир, чашу вискија и врло јасну представу ко треба да ратује са ким, по могућности што даље од Британије. Данас имамо „стратешка партнерства“, „заједничке вредности“, „поредак заснован на правилима“, НАТО саопштења и бриселске документе од по четири стотине страна, али је суштина остала запрепашћујуће слична, свако гледа себе. Турска је то схватила боље од већине. Са Азербејџаном има готово братски стратешки однос, са Русијом истовремено тргује и такмичи се, са Ираном сарађује тамо где може и супротставља му се тамо где мора, разговара са Багдадом и Дамаском, оштро се сукобљава са Израелом, а све време остаје друга по величини армија НАТО-а. Само неко васпитан на балканским телевизијским дебатама у томе види противречност. Државе се, наиме, не венчавају. Не заклињу се на вечну љубав. Оне праве послове, купују време, граде равнотежу и остављају себи отворена врата за петак ако се савезништво заврши у четвртак. А колико брзо може доћи тај петак најбоље се види у Украјини, где се пред нашим очима не мења само линија фронта него сама природа рата. Овог лета Украјина је представила амерички „Хорнет“ као једно од нових чудотворних средстава бојишта.
Али „Хорнет“ није занимљив само као беспилотна летелица. Иза њега стоји читав систем у којем се софтвер, комуникације, извиђање, ударни капацитети, сервери, алгоритми, мапе и облаци спајају у једно дигитално коло. Русија се, у том смислу, више не бори само против украјинске државе, па чак ни само против држава НАТО-а. Она се судара са технолошком инфраструктуром транснационалних корпорација, са серверима, сателитским подацима, алгоритмима, дигиталним картама и капиталом компанија величине „Гугла“. Држава формализује и војно употребљава оно што је корпоративна машина већ направила. То је можда најважнија промена модерног ратовања, више није увек лако рећи где престаје цивилна технологија, где почиње војна инфраструктура, где престаје корпорација, а почиње држава. Руски одговор је, међутим, подједнако занимљив. После тешких удара по логистици, инфраструктури и дубини своје територије, Русија је простор напунила мобилним ватреним тимовима за лов на беспилотне летелице, а затим према Украјини усмерила нову генерацију система дугог домета млазне „Геран-5“, „Дан-Т“ и „Парселс“. Ту се пред нашим очима брише граница између крстареће ракете и паметног дрона. То више није само питање шта ће погодити циљ, него колико кошта средство напада, колико средство одбране и колико противника кошта сама претња да напад може доћи. Управо је украјински министар Кравченко признао „Оно што нисмо у потпуности предвидели је колико брзо ће Русија развити ове дронове на млазни погон и почети да их користи за напад на све.“ Та реченица вреди више од десет конференција о будућности ратовања.
А онда долази број који показује шта то практично значи 45 милиона долара. Толико, према украјинској процени, економију кошта један сат ваздушне узбуне. Само један сат. Цена једне беспилотне летелице „Љути“ износи око 150.000 долара. Дакле, један сат парализе економских активности кошта колико 300 „Љутих“ који би могли да полете према Москви. Триста дронова за један сат сирене. А то је само индиректни трошак. Кравченко процењује да су руски напади ове године направили приближно 10 милијарди долара штете, ударајући металуршке погоне, складишта, логистику и центре података, док су украјинске црноморске луке под огромним притиском. Рат градова, који смо у једном облику гледали између Ирака и Ирана осамдесетих, вратио се у дигиталном издању. Само сада ракета не мора ни да погоди фабрику да би фабрика престала да ради. Понекад је довољно да натера шест милиона људи да чекају да сирена престане. И ту долазимо до нечега што је Америка помало заборавила током деценија технолошке надмоћи, квалитет без количине није стратегија за дуг рат. Најбоља ракета на свету није довољна ако можете да их направите педесет, а противник својих пет хиљада. Најсавременији систем противваздушне одбране постаје економски проблем ако ракетом од неколико милиона долара обара средство које кошта сто или двеста хиљада. Најмодернија војна база није много модерна када остане без струје, горива или комуникација. А технолошки најнапреднија војска на планети има врло старомодан проблем ако јој недостају челик, експлозив, ретки метали, полупроводници и производне линије. Зато „тврђава Америка“ није само питање граница и носача авиона. Она значи енергетску отпорност, стратешке резерве, индустријску производњу и способност да се губици надокнаде.
Пентагон је у Украјини поново научио правило које су генерали знали пре сто година, није важно само ко има најбоље оружје првог дана рата, него ко га још производи хиљадитог дана. Европа је до истог закључка стигла нешто касније и, како доликује Бриселу, уз знатно више састанака. После деценија затварања фабрика, смањивања војних залиха и ослањања на Американце, сада се говори о стотинама милијарди евра за европску одбрану, новим производним линијама, критичним сировинама и „стратешкој аутономији“. Трамп жели да Европљани троше више на оружје. Европљани су, међутим, показали једну врло европску врсту непослушности и прихватили су да троше више, али су се запитали зашто би сав тај новац морао да оде америчким компанијама.
Вашингтон хоће јачу Европу. Париз и Берлин такође хоће јачу Европу. Само се господа не слажу сасвим око тога у чијој ће фабрици бити направљена ракета. Савезништво је, као и вечера у добром клубу, изузетно пријатно све док не стигне фактура. Управо ту треба читати и реченицу француске политичарке Марион Марешал „Кина обучава огроман број висококвалификованих инжењера, ми дипломирамо читаве хорде социолога који ће у будућности остати без посла.“ Наравно да није проблем у социолозима. Озбиљној држави требају и историчари, правници, филозофи и социолози. Проблем је што вам, када почне велика криза, неко ипак мора направити реактор, турбину, трансформатор, радар, ракетни мотор, локомотиву, брод, полупроводник и машину која производи другу машину. Кина није постала велика сила зато што је написала најбољу студију о индустријализацији. Направила је луке, фабрике, железнице, електране, бродоградилишта и огромну масу инжењера способних да све то умноже. Европа је, насупрот томе, годинама била фасцинирана светом у којем ће неко други производити јефтино, Русија испоручивати енергију, Америка безбедност, а Европљани писати правила. Била је то дивна замисао. Имала је само један недостатак, остали учесници нису били обавештени да је историја завршена.
Немачка нам је дала готово комичан пример колико брзо идеологија нестаје када је угрожена енергија. После раскида са руским гасом, држава је преузела оно што је остало од некадашње „Гаспром Германије“ када је било густо, а сада размишља како да то поново врати приватном капиталу. Професор економије би ту могао сатима да говори о граници тржишта и државне интервенције. Наш човек би то рекао у четири речи кад загусте, свако своје. Америка може бити огроман нето извозник нафтних производа и истовремено увозити одређене врсте сирове нафте које су потребне њеним рафинеријама. Русија може имати огромне резерве нафте, а да напад на рафинерију или железничку логистику ипак направи проблем снабдевању удаљеног региона. Европа може имати милијарде евра, али милијарда евра не покреће тенк ако у резервоару нема дизела. Зато Лондон и Вашингтон могу једног дана разговарати о притиску на Техеран, другог о преговорима, трећег о војним опцијама, а четвртог се питати ко је заправо погодио шта. Озбиљне државе не бирају један инструмент и онда му се заклињу на верност. Држе дипломатију, новац, санкције, војску, енергију и обавештајне службе на истом столу. После тога бирају нож који им је тог дана потребан.
Ако неко мисли да је енергија сувише старомодна тема за XXI век, нека погледа храну. Када се истовремено поремете црноморски извоз, временски услови, транспорт и геополитика, пшеница, кукуруз, соја, палмино уље и какао престају да буду роба из досадне берзанске рубрике и постају питање националне безбедности. То је можда највећа иронија нашег века што нам технологија постаје софистициранија, то нас ратови упорније враћају хлебу, води, струји, дизелу, челику и путевима. Велике силе се надмећу у вештачкој интелигенцији, али војник и даље мора да једе. Сервер мора да има струју. Дрон мора да буде произведен. Камион мора да има гориво. Сва наша дигитална магија на крају стоји на нечему што се копа из земље, расте на њиви или пролази кроз цев.
А ако желите савршену слику повратка географије, онда погледајте француска острва Сен Пјер и Микелон. На први поглед, готово ништа. Сен Пјер има око 26 квадратних километара, Микелон око 110, Ланглад око 91, уз још неколико ситних острва. На читавом архипелагу живи око 6.000 људи. Пет пута више људи може радним даном да дође да гледа Матвеја Сафонова на утакмици ПСЖ-а. Пољопривреда је безначајна, масовног туризма нема, минерална богатства углавном постоје на папиру, а бакалар је једна од ретких очигледних економских вредности. То је последњи микроскопски остатак некадашње Нове Француске, империјалног пространства које је обухватало огромне делове Северне Америке. Француска је изгубила Канаду, Луизијану, Нову Шкотску и Њуфаундленд, али се за ова острва вековима спорила са Британијом, касније и са Канадом, и никада их није третирала као безвредну тачку усред Атлантика. Зашто? Зато што озбиљне државе не гледају карту само онакву каква је данас. Француска се последњих година представља као „поларна нација“ и жели место у будућој расподели арктичких ресурса, технологија и трговинских путева.
Пошто нема праву арктичку територију, Сен Пјер и Микелон постају њен прозор према северу. Разматрају се чак идеје о арктичкој бази беспилотних система, специјализованом финансијском центру и технолошком кластеру за поларне стартапове. Сада долази британски део приче Сен Пјер и Микелон нису на Арктику. Нису чак ни нарочито близу. Јужни врх Гренланда удаљен је око 1.500 километара, а улаз у Северозападни пролаз више од 3.000 километара. Русија има милионе квадратних километара Арктика, флоту ледоломаца, луке и Северни морски пут. Америка има Аљаску. Канада има огроман север. А Француска има неколико стотина квадратних километара острва, шест хиљада становника и израз лица човека који је управо стигао на седницу управног одбора Арктика. Само што бих сја, за разлику од многих, Французима честитао. Јер иза те претензије постоји нешто што поштујем државни рефлекс да се карта гледа сто година унапред. Данашња Француска није империја која је некада држала огроман део Северне Америке, али није заборавила да квадратни километар који данас не вреди много сутра може да контролише море, ресурс, комуникацију или технологију. А ми седимо на Дунаву, на плодном земљишту, рудним богатствима, раскрсници Коридора 10, између Средње Европе, Црног мора, Јадрана и Блиског истока, и слушамо како нам неко објашњава да географија више није важна. И зато све ово има непосредне везе са Србијом.
Не треба Србија да копира Турску, Русију, Америку, Кину или Француску. Треба да научи њихову заједничку лекцију ниједна озбиљна држава није вернија савезу него сопственој држави. Ако Турска може да буде у НАТО-у и истовремено разговара са Москвом, Техераном, Багдадом и Дамаском ако Јерменија може да тражи Француску, а купује оружје у Индији ако Француска може да буде амерички савезник и истовремено захтева европску стратешку аутономију ако Немачка може да брани слободно тржиште, национализује када јој затреба и приватизује када јој поново одговара ако Вашингтон може да захтева европско наоружавање, а Париз да захтева да се оно производи у Европи зашто би баш Србија била једина држава која своју спољну политику схвата као монашки завет? Украјина нас учи колико брзо могу нестати фабрике, електране, мостови, људи и индустријска дубина стварана генерацијама. Русија нас учи да огромна територија и ресурси нису довољни ако логистика није отпорна. Америка нас учи да ни најсофистицираније оружје није довољно без индустрије способне да га масовно производи. Кина нас учи зашто су инжењери, електране, железнице, луке и фабрике и даље темељ моћи. Турска нас учи да савезништво није синоним за послушност.
Француска нас учи да држава мора да има амбицију како не би изгледала као држава која је амбицију изгубила. Немачка нас учи да економске догме трају тачно до тренутка када угрозе немачку индустрију. А Блиски исток нас учи да један мореуз, једна рафинерија и једна ракета понекад значе више од педесет декларација о међународном поретку. Свет, дакле, није полудео. Свет се отрезнио. Велики су после тридесет година свечаног сахрањивања историје поново извадили карте, отворили руднике, пребројали бареле, измерили залихе граната, пребројали инжењере, погледали луке, пруге, рафинерије, њиве и демографију. И открили су нешто запањујуће старомодно државна моћ и даље почива на способности да произведете, превезете, нахраните, загрејете, одбраните и замените оно што изгубите. Сви су они и даље савезници. Наравно. Само нико више није сасвим сигуран до ког четвртка. А Србија зато не сме да гради политику за четвртак. Мора да гради државу за петак. Државу која има храну, воду, енергију, руднике, фабрике, железницу, Дунав, војску, инжењере, технологију и довољно политичке памети да разговара са свима без потребе да припада било коме. Јер када се у петак Вашингтон сети Америке, Лондон Британије, Париз Француске, Анкара Турске, Москва Русије и Пекинг Кине, сви ће од Србије тражити да изабере страну.
Наш циљ мора бити нешто много амбициозније да направимо Србију коју ће сви желети на својој страни, али која ће бити довољно снажна да сама одлучи где ће стајати. У свету савезника до четвртка, суверенитет је право да у петак ујутру још увек имаш избор.
