Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Србија 25. октобра излази на изборе, али је пре првог пребројаног гласа отворено питање које је за једну државу непријатније од питања ко ће победити, ко би све, осим грађана Србије, желео да учествује у одређивању политичког исхода? Мило Ломпар и Дејан Мировић, сваки својим речником и из различитих политичких позиција, последњих недеља показују прстом према Немачкој. Ломпар говори о Deutsche Welle-у, Frankfurter Allgemeine Zeitung-у, Михаелу Мартенсу и тврди да се западни, односно немачки чиниоци могу препознати „на оба краја нашег политичког ланца“.
Мировић говори о „немачкој струји“, о утицају на пленуме и политички карактер студентске листе. Ниједна од тих тврдњи сама по себи није доказ да Берлин саставља српске изборне листе и било би неодговорно тако их представљати. Али је још неодговорније правити се да питање не постоји, поготово када је и председник Србије Александар Вучић, расписујући изборе за 25. октобар, говорио о „значајном мешању страних сила“ у политичку кризу у Србији. А онда историја, која понекад има више смисла за иронију од политичких сатиричара, приреди необичну сцену док Срби расправљају колико Немачка утиче на њихове изборе, Немци су изашли на своје и показали да ни сама Немачка више није сигурна којим путем жели да иде. Берлин је снажно гласао улево, источна Немачка удесно, АфД је у Мекленбург-Западној Померанији постао најјача странка, док је CDU канцелара Фридриха Мерца остао испод изборног прага. Нема ту никакве противречности Берлин и немачки исток дали су различите одговоре на исто питање. Бивше народне странке престале су да буду сигурне да још представљају народ.
За Србију зато нису најзанимљивији немачки изборни проценти, него Немачка која после њих остаје. То је држава чији се политички центар круни, чији се економски модел мења, која убрзано размишља о сопственој војној снази и која је истовремено ушла у најдубљу конфронтацију са Русијом од краја Хладног рата. И баш у таквој Немачкој Михаел фон дер Шуленбург, немачки посланик Европског парламента и човек са вишедеценијским искуством у Уједињеним нацијама, ових дана отвара фиоку коју је Берлин вероватно желео заувек да остави закључаном. Шуленбург подсећа на такозване клаузуле о непријатељским државама у члановима 53, 77 и 107 Повеље УН, настале после Другог светског рата и усмерене на поражене силе Осовине. Генерална скупштина УН их је још 1995. оценила као застареле, Немачка сматра да више немају практично правно дејство, али оне никада нису формално избрисане из Повеље. Шуленбург зато поставља питање које је далеко озбиљније од правничке расправе да ако се Немачка све непосредније укључује у производњу и испоруку далекометних система Украјини, може ли Москва једног дана покушати да те старе одредбе употреби као аргумент за војну акцију против постројења на немачкој територији?
Он не тврди да Русија тиме има неспорно право да нападне Немачку, напротив, реч је о спорној правној конструкцији. Али Шуленбургово упозорење је политички узнемирујуће управо зато што га изговара Немац осамдесет једну годину после капитулације Трећег рајха, Немачка је поново стигла до тачке на којој један њен европски посланик чита правне остатке 1945. и пита да ли би његову земљу могла да стигне сопствена историја. Још је занимљивије што се то догађа у тренутку када Русија показује да рат не води само против украјинске војске него и против економске способности Украјине да рат настави. Последњи руски удари усмерени су на енергетику, железницу, логистичке центре и преостале оперативне челичане Financial Times описује кампању чија је логика слабљење саме економске основе украјинског отпора. То је важно за разумевање начина на који Москва посматра сукоб фабрика, пруга, електрана и складиште нису само економија ако производе способност противника да настави рат. Управо ту Шуленбургово упозорење добија тежину. Ако Берлин један немачки производни погон посматра као фабрику која помаже савезнику, а Москва исти погон почне да посматра као део непријатељске војне инфраструктуре, проблем више није само у различитом тумачењу међународног права. Проблем је у различитом тумачењу стварности.
А ту долазимо до једне готово школске обавештајне грешке коју Англосаксонци називају mirror-imaging, уверења да противник мора да размишља приближно онако како размишљамо ми. Мајкл Мекфол, бивши амерички амбасадор у Москви, оставио је изванредну сцену са састанка Владимира Путина и тадашњег америчког потпредседника Џозефа Бајдена 2011. године. Путин се, према Мекфоловом сећању, нагнуо према Бајдену и поручио му гледате нас, видите да изгледамо као ви и зато мислите да мислимо као ви али ми не мислимо као ви, ми смо другачији. Мекфол је касније управо ту сцену користио као упозорење против пресликавања западних претпоставки на руско руководство. За обавештајца је то готово банална лекција, а за политичара понекад недостижна мудрост. Није најопасније погрешно избројати противникове тенкове. Опасније је погрешно проценити шта он сматра претњом, колико је спреман да плати и у којем тренутку ће закључити да му је ескалација јефтинија од повлачења. Зато је толико заводљиво Герингово нирнбершко признање да је напад на Совјетски Савез био „фатална грешка“, јер Немци „нису знали и нису разумели Русе“ и само су поновили Наполеонову грешку. „Да ли признајете да сте вероломним нападом на Совјетски Савез, који је резултирао поразом Немачке, починили највећи злочин?“, питао је совјетски тужилац Роман Руденко Геринга. „То није злочин, то је фатална грешка“, одговорио је Геринг тупо, намрштено спуштених очију.
Могу само да признам да смо поступили непромишљено, јер је, како је рат открио, било много тога што нисмо знали, а много тога нисмо могли ни да посумњамо. Главно је да нисмо знали и нисмо разумели Русе. Они су били и остаће мистерија. Ниједна обавештајна агенција, ма колико добра била, не може да разоткрије прави војни потенцијал Руса. Не говорим о броју топова, авиона и тенкова. То смо отприлике знали. Не говорим о моћи и мобилности индустрије. Говорим о људима, а руски народ је увек био мистерија за странце. Ни Наполеон то није разумео. Само смо поновили Наполеонову грешку.” И ту се, после свих савремених експерата, европских посланика, амбасадора, дронова и правних тумачења, појављује један стари Немац који је целу ствар умео да објасни без презентације. Ото фон Бизмарк је 5. децембра 1888. показао мапу Европе и рекао „Овде је Русија, овде је Француска, а ми смо у средини — то је моја карта Африке.“ Цитат је документован у Бизмарковим сабраним разговорима и данас га наводи и фондација која носи његово име. У тих неколико речи налази се готово цела геополитика Другог рајха, Немачка не сме себи дозволити да истовремено остане непријатељ Русије на истоку и Француске на западу. Зато је Бизмарк могао да напише и нешто што данас звучи непријатно савремено „Неразумно је и погубно рушити, због личне озлојеђености, мост који нам омогућава приближавање Русији.“ Још важније, у истом пасусу објашњава да немачка политика не сме зависити од симпатије или озлојеђености, него од „објективног разматрања националних интереса“, а одмах затим помиње Дунав, Балкан и Црно море као простор искушења средњоевропске политике. Бизмарк, дакле, није био русофил. Био је Немац који је довољно озбиљно схватао немачки интерес да му није било потребно да воли Русију како би знао да је опасно претворити је у трајног непријатеља. А када се Бизмарк спусти са велике европске карте на нашу реку, његова анализа постаје још занимљивија за Србију. У Рајхстагу 1878. руски положај после Руско-турског рата описује као „непрекинут положај од Дунава до Мраморног мора“, са дунавским тврђавама као његовом основом, а затим немачки интерес на Истоку дефинише готово трговачки хладно да је Немачкој важно да водени путеви, и мореузи и „Дунав од Црног мора узводно“, остану слободни. Девет година касније, у тајном Споразуму о реосигурању, Берлин признаје „историјски стечена права Русије на Балканском полуострву“ и њен преовлађујући утицај у Бугарској и Источној Румелији, док се у тајном протоколу говори о руским мерама потребним да „кључ свога царства“ прилаз Црном мору и мореузима задржи у сопственим рукама.
То је Бизмаркова карта без романтике. Средња Европа, Дунав, Балкан, Црно море, Босфор и Дарданели. Србија се налази усред тог правца. Налазила се ту када је Бизмарк цртао европску равнотежу, налази се ту док Европска унија гради инфраструктурне коридоре и налазиће се ту када данашњи канцелари, председници и комесари одавно буду фусноте у уџбеницима. Географија има ту непристојну особину да надживи идеологије. Зато немачки интерес у Србији сам по себи није ни скандал ни завера. Немачка би била прилично необична велика сила када не би имала економски, инфраструктурни, политички и безбедносни интерес у земљи која лежи на централном делу дунавског правца према југоистоку Европе. Немачки капитал има своје интересе, немачка индустрија своје, Берлин своје, Европска унија своје. Озбиљно питање почиње тек када интерес једне стране покуша да се претвори у право да одређује политички избор друге. Зато тврдње Ломпара и Мировића заслужују проверу, али не и пресуду пре доказа, зато и тврдње власти о страном мешању заслужују институционалне чињенице, а не само политичку употребу. За Србију је далеко важније нешто друго да ли она уме свој положај да претвори у сопствену предност?
Српски национални интерес не мора да буде ни антинемачки ни антируски да би био српски. Највреднија српска карта можда је управо она коју ми најчешће посматрамо као пејзаж, Дунав. Ако га је Бизмарк 1878. видео као комуникациону артерију од средње Европе према Црном мору, онда би било необично да Србија 2026. у њему види само сплавове, насипе и водостај. И зато се пред изборе 25. октобра вреди сетити једног Енглеза. Гари Линекер је после пораза Енглеске од Западне Немачке 1990. рекао да је фудбал једноставна игра двадесет двојица мушкараца деведесет минута јуре за лоптом, а на крају Немци увек победе. Линекер је говорио о фудбалу, али британски цинизам је најбољи када шала остави довољно непријатно питање после смеха. Немачку не треба потцењивати, треба разумети њену способност да индустрију, капитал, инфраструктуру, стандарде и институције претвара у дугорочни утицај. Русију такође не треба потцењивати нити читати западним очима, Путин је још 2011. упозорио Американце да Руси не мисле као они.
А Србија, смештена на Дунаву између тих великих система интереса, нема луксуз да било кога посматра сентиментално. Бизмарк је знао зашто Немачкој треба мост према Русији, знао је зашто јој је важан слободан Дунав и знао је оно најважније за коју државу води политику. Пред српске изборе зато није пресудно питање да ли Немачка има интерес у Србији. Има га, и било би чудно да га нема. Није питање ни да ли Русија, Америка или Брисел имају своје интересе. Имају их. Питање је да ли Србија уме да свој положај на Дунаву, своје односе са Истоком и Западом и интересовање великих сила за њу претвори у сопствени државни капитал, уместо да постане капитал у туђим рукама. Јер Линекерова утакмица траје деведесет минута, велике силе играју много дуже, а Немце никада није паметно процењивати према резултату после првих двадесет. Нарочито када се игра за Дунав.
