Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Понекад је довољно погледати шта се дешава у суседној држави да бисмо добили упозорење шта би једног дана могло да се догоди код нас. Зато данас пажљиво гледам Будимпешту. Не зато што тврдим да су Мађарска и Србија исте, него управо зато што нису. Мађарска је чланица Европске уније и НАТО-а, Србија није. Мађарска има своју институционалну архитектуру, Србија своју. Али политичка смена власти у Мађарској већ је отворила питање које би у Србији могло бити далеко драматичније шта се дешава са читавим политичким, институционалним, медијским и интелектуалним екосистемом који је годинама био близак претходној власти када та власт једном изгуби државну моћ?
Мађарска полиција је 23. септембра ушла у просторије фирме повезане са Alapjogokért Központ, једним од најпознатијих конзервативних интелектуалних центара блиских Фидесу и Доналду Трампу. Полицијска верзија је конкретна истрага се води због сумње на несавесно управљање средствима и испитује се ангажман бившег страног функционера плаћеног са више од 3,5 милиона форинти месечно, за кога истражитељи тврде да је обављао минималан стварни рад. Фидес, са друге стране, тврди да је реч о политички мотивисаном поступку против једног од интелектуалних центара мађарске деснице. Сам Центар одговара да је радио законито и да ће сарађивати са органима.
То су за сада чињенице и супротстављене интерпретације; исход поступка тек треба да покаже шта је од тога правно одрживо. Али мене не занима само кривични предмет у Будимпешти. Интересује ме политички образац који Србија мора да избегне. Када се власт промени, да ли се мења само влада или почиње демонтажа читавог претходног политичког поретка? Да ли ће се испитивати индивидуална одговорност за конкретна кривична дела, што је нормално у свакој правној држави, или ће се одговорност проширивати по принципу политичке, медијске, пословне и интелектуалне припадности? Између те две ствари лежи граница између владавине права и политичке освете. И управо због тога Србија треба да гледа Будимпешту али да не мисли да ће се сваки мађарски сценарио код нас завршити мађарским интензитетом. Јер у Србији се већ ствара атмосфера крви у којој се више не расправља само о томе ко ће владати, него ко ће преживети и шта ће бити са државом после смене власти. Полемика Александра Вучића и Данице Грујичић због тога је далеко занимљивија од једне предизборне свађе. Архива нема амнезију. Даница Грујичић је 2022. била прва на листи „Александар Вучић — Заједно можемо све“.
Вучић је говорио „Мој предлог је био да то буде Дана“ и називао њену енергију чудесном. Она је говорила да Србија иде добрим путем и да је њена обавеза да помогне држави која тим путем иде. Потом је постала министар здравља. Данас говори да је погрешила, да је схватила да „Влада ни о чему не одлучује и да ту за мене нема места“, говори о неформалним центрима моћи и упозорава да Србије до 2050. можда неће бити ако се политика не промени. Вучић јој одговара да би са њеним идејама Србија нестала још брже.
И ту долазимо до питања које је важније од обоје шта уопште производи политичку експлозију једног друштва? Сиромаштво? Пад стандарда? Институционална криза? Осећај неправде? Спољни притисак? Рат? Поларизација? Или комбинација свега тога? Ту је корисно вратити се више од једног века уназад. Морис Беринг, енглески писац који је годинама боравио у Русији и добро познавао царску Русију, у пролеће 1914. записао је „Вероватно никада није постојао период када је Русија била материјално просперитетнија него у садашњем тренутку, или када је велика већина људи изгледала као да има мање разлога за незадовољство.“ А посматрајући расположење руског друштва додао је „Случајан посматрач би могао бити у искушењу да узвикне: ‘Шта би више руски народ могао пожелети?’“ И затим бележи да су „широке масе, сељаштво, у бољем економском положају него икада раније… оно што важи за сељаштво важи, донекле, и за остатак становништва. Тренутно цвета, а узроци његовог незадовољства нису толико акутни и јаки, нису толико обилни, да је температура овог незадовољства порасла до тачке кључања.“
Ове речи не доказују да је царска Русија била земља без сиромаштва, неједнакости и дубоких политичких проблема, нити да материјални услови нису играли улогу у догађајима који су уследили. Између пролећа 1914. и револуција 1917. догодио се и Први светски рат, са огромним људским губицима, несташицама и разарањем државних капацитета. Али Берингова опаска јесте корисно упозорење против једне примитивне политичке формуле људи живе лоше, дакле долази револуција, људи живе боље, дакле револуција је немогућа. Историја је много сложенија. Управо због тога је српска расправа о реченици „никада се боље није живело“ погрешно постављена ако се сведе само на једну статистичку табелу. Бројке показују стварне економске напретке. Просечна нето плата у јуну 2026. била је 120.401 динар, а реална нето зарада у првих шест месеци године порасла је 8,4 одсто.
Али медијална зарада била је 94.281 динар, што значи да је половина запослених примала тај износ или мање. Стопа ризика од сиромаштва спуштена је са 21,4 одсто 2021. на 19,6 одсто 2025, а ризик од сиромаштва или социјалне искључености са 28,9 на 23,2 одсто. Али регионалне разлике остају огромне 8,4 одсто у Београдском региону наспрам 27,7 одсто у Јужној и Источној Србији. И онда долази најтежи број: 59.483 рођених и 95.247 умрлих током 2025. године. Минус 35.764 људи за годину дана. Од 2016. до 2025. Србија је само природним кретањем изгубила 434.948 становника. Зато је могуће да две наизглед противречне реченице буду истините истовремено, Србија може економски да напредује, а демографски да назадује. Можемо направити аутопут али питање је ко ће њиме возити 2050. Можемо направити школу али ко ће седети у клупама? Можемо направити болницу али ко ће у њој бити лекар? Можемо повећавати БДП али држава није биланс. Држава су људи.
И управо ту Берингова Русија постаје занимљива за Србију, али не као механичка историјска паралела. Револуционарна ситуација не настаје само онда када људи немају хлеба. Политички систем може ући у кризу и у периоду економског раста ако се истовремено урушава поверење, ако политички противници једни друге престану да доживљавају као легитимне конкуренте, ако институције постану предмет борбе, ако се друштво подели на таборе који више не признају заједничка правила и ако се сваки следећи избор доживљава не као смена администрације него као борба за опстанак. То је опасност о којој желим да говорим. Не тврдим да је грађански сукоб у Србији неизбежан нити би било одговорно представљати такву прогнозу као чињеницу. Тврдим нешто друго да Србија мора озбиљно да схвати ризик политичке ескалације ако се објава резулатат избора претвори у обрачун два непомирљива друштвена блока. Када политика пређе са питања „ко ће владати?“ на питање „ко после победе сме да постоји у животу?“, онда више не говоримо само о изборима. Зато они у Србији који данас гледају Будимпешту и у њој виде модел онога што ће се једног дана догодити у Београду морају имати на уму једну фундаменталну разлику да Београд није Будимпешта.
Србија није Мађарска. То разумно упозорење да су политичка историја, институционални положај и друштвена структура две земље различити. Мађарска је у Европској унији и НАТО-у. Србија је војно неутрална земља ван ЕУ, окружена различитим геополитичким интересима и оптерећена нерешеним питањем Косова и Метохије, искуством распада Југославије и ратова деведесетих. Због тога би свака озбиљна унутрашња дестабилизација код нас носила ризике који се не могу једноставно преписати из мађарског политичког календара. А све се то дешава у Европи која се сама припрема за далеко нестабилнију безбедносну епоху. Европске државе расправљају о хибридним претњама, дроновима, критичној инфраструктури, подморским кабловима, енергетској безбедности и могућности шире војне конфронтације са Русијом. Ту је посебно важно разликовати обавештајну процену од утврђене намере процена да неки сценарио више није искључен није исто што и доказ да је одлука о нападу донета. Управо у таквом окружењу политичка одговорност налаже да се претње не умањују, али ни да се од процена производи паника. Колико је европска стабилност постала крхка видимо и на примеру Молдавије. Њен парламент је управо прогласио шездесетодневно ванредно стање у секторима енергетике и водоснабдевања, почев од 26. септембра, због преклапања енергетских, хидролошких и регионалних ризика. То није доказ пропасти Европе, као што ни једна добра статистика није доказ да је све у реду. То је доказ да живимо у времену у ком државе поново морају да размишљају о стварима за које су пре двадесет година веровале да су трајно решене енергији, храни, води, војној безбедности, инфраструктури и друштвеној кохезији. Зато Србија нема луксуз да се игра политичког грађанског рата чак ни у метафоричком смислу. Још мање има право да дозволи да метафора икада постане стварност. Ко год сутра буде власт мора да зна да победа на изборима није дозвола за политичку освету. Ко год буде опозиција мора да зна да пораз није дозвола за рушење институционалног поретка.
Ко је починио кривично дело мора да одговара именом и презименом, на основу доказа и пред независним судом. Али политичка припадност, рад у медију, институту, компанији или организацији блиској некој власти не сме сама по себи постати кривично дело. То је линија коју Србија не сме да пређе. И зато бих онима који већ праве спискове будућих победника и поражених поручио да поново прочитају историју. Револуције не питају статистички завод колика је просечна плата. Али ни државе не пропадају зато што је један политичар изгубио изборе. Оне почињу да пропадају онда када довољно велики број људи престане да верује да се политички сукоб може решити изборима, законом и институцијама. Мени зато највећи страх није да ће једног дана једна странка изгубити власт. Странке долазе и одлазе. Ниједна није држава. Највећа опасност била би да Србија после неке будуће смене власти уђе у спиралу крви, реваншизма, институционалног обрачуна и уличне ескалације у којој би људски животи заиста могли да буду угрожени. То није предвиђање неизбежне будућности. То је сценарио који држава, власт и опозиција имају обавезу да спрече. Зато гледајмо Будимпешту, али гледајмо је хладне главе. Тамошња истрага мора бити окончана доказима и судским поступком, а не политичким паролама. Исто правило мора да важи сутра у Србији, без обзира на то ко буде на власти. Јер Србији не треба победник који ће после избора наследити земљу поражених.
Треба јој држава у којој после избора и победник и поражени остају Србија. И зато је последња линија одбране много важнија од Вучића, Данице, власти, опозиције, Фидеса, Тисе или било које странке не дозволити да политички противник постане унутрашњи непријатељ, да институција постане оружје освете и да изборни резултат постане увод у физички обрачун. Јер Београд заиста није Будимпешта. И управо зато морамо учинити све да Србија никада не сазна колико би један лошији сценарио могао да буде скуп.
