Песник и историчар књижевности Драган Хамовић разговарао је са водитељем Петром Вучановићем о поезији, детињству и завичају, културном памћењу, српском идентитету и месту човека у савременом свету.

Драган Хамовић један је од значајних савремених српских песника, а познат је и као прозни писац, есејиста, историчар књижевности и књижевни критичар. Аутор је бројних песничких књига, међу којима су „Мракови, руге“, „Поткровље“, „Меко језгро“, „Матична књига“, „Извод из матичне књиге“ и „Измештеник“. У својим есејима и студијама бави се културним памћењем, идентитетом и духовним наслеђем српског народа.

Његово стваралаштво повезује личну и колективну историју, породично памћење и национално искуство. У новој епизоди подкаста „Компас“, водитељ Петар Вучановић разговарао је са Хамовићем о темама које прожимају његове књиге, полазећи од питања: да ли је поезија и даље потребна човеку у 21. веку?

Поезија као пројављење смисла

На почетку разговора Хамовић је песничко стварање описао речима:

„Поезија је пројављење смисла у моменту који вас продрма.“

Подсетио је и на порекло саме речи:

„Поезија је по етимологији стваралаштво, стварање.“

Шта поезија пружа човеку? Да ли је за њено разумевање неопходно образовање или добра песма може да пронађе пут до свакога? Та питања отворила су разговор о духовности, унутрашњем животу и човековој потреби за смислом.

„Спасоносни анахронизам“

Посебну пажњу привукла је Хамовићева ранија одредница поезије као „спасоносног анахронизма“. Упитан од чега нас она данас спасава, Хамовић је говорио о хладноћи, обездушености и залуталости савременог човека:

„Ако говоримо о духовној ситуацији, о људској ситуацији 21. века, онда јој можемо придати разне ознаке као што је: хладноћа, обездушеност, залуталост у себи и међу другима и све то су последица онога што зовемо брзина, површност и нека врста заробљености у том ритму, у том току који не води никуда или бојимо се све ближе нас води ка пропасти.“

Према Хамовићевим речима, поезија може да нас сачува од површности и губитка дубљег односа према себи и другима. Кроз културу и песничку реч човек разговара са сопственом дубином.

Разговор се дотакао и човекове склоности да себе сматра самодовољним, заборављајући своја ограничења и потребу за смислом који превазилази материјални свет.

Меко језгро детињства и завичаја

Значајан део емисије посвећен је Хамовићевом песничком путу. Посебно место заузела је збирка „Меко језгро“, у којој се песник враћа детињству и завичајним сликама.

Разговор о Краљеву, породичном наслеђу и првим успоменама отворио је питање колико завичај наставља да живи у човеку и када га физички напусти. Говорило се и о односу према прецима, чија су искуства део нашег разумевања сопственог порекла:

„Онај ко не може да разуме његове претке, не може ни себе да разуме.“

Лекције из памћења

Када лична успомена пређе границе породичне приче, она постаје део колективног памћења. Том темом Хамовић се бавио и у својим књигама и есејима, нарочито у „Лекцијама из памћења“.

У емисији је постављено питање шта данашњи човек може да научи из историјских искустава и шта се дешава када сећање слаби под притиском брзог живота и непрестаног прилива информација.

Посебно потресан део разговора односио се на нацистичка стрељања у Краљеву и Крагујевцу у октобру 1941. године. Хамовић је подсетио на сведочење официра Вермахта који је деценијама касније писао о тим злочинима:

„Дали смо им добру лекцију, говорећи о стрељању у Краљеву и Крагујевцу, тако да је у Србији неко време било мирно.“

То сведочење било је повод за разговор о памћењу као једном од услова опстанка народа.

Идентитет, Косово и духовни темељи

Говорећи о српском идентитету, Хамовић је указао на значај духовног и културног наслеђа које се преноси с генерације на генерацију. У разговору су посебно место добили Жича, Студеница, Маглич и Косово и Метохија — простори чије значење у српској култури превазилази географију.

„Да није епског памћења, да није Литургије, али у корелацији једнога са другим. Да наши преци током трајања Пећке патријаршије или касније нису имали сваке недеље пред собом ликове Немањића који су били оличење оне својствености и оне слободе којој треба тежити, ми бисмо одавно престали да будемо под овим именом и презименом.“

Хамовић се осврнуо и на Андрићево запажање из есеја о Петру Кочићу, говорећи о спремности предака да поднесу сиромаштво и животне тегобе како би сачували своје име, идентитет и духовно наслеђе. Као пример вишевековног трајања поменуо је Велику Хочу и континуитет живота на том метохијском простору.

Савремени човек као измештеник

Завршни део разговора полази од Хамовићеве књиге „Измештеник“ и слике човека удаљеног од свог природног простора и духовног упоришта.

Ко је данас већи измештеник: онај који је напустио завичај или онај који је изгубио везу са самим собом? Како технологија, друштвене мреже и стална повезаност утичу на усамљеност и осећај припадности?

На крају се разговор враћа почетном питању. Ако човек живи све брже, све мање памти и све више се удаљава од својих корена, да ли му је поезија потребнија него икада? Одговор доноси нова епизода подкаста „Компас“.