Дивим се истрајности Србије

Интервју са Еленом Фриц, руско-немачком правницом и политичком аналитичарком.

Разговарао: Данијел Кулачин

Како је твоје порекло из Казахстана а идентификујеш се као Рускиња и Немица, как је то утицало на твоју перспективу о Немачкој и Европи? 

Рођена сам у Казахстану као Рускиња и Немица, а касније сам мигрирала у Немачку, то је обликовало мој живот на много начина. То је јединствено искуство које ме је научило да гледам на свет из различитих перспектива. Одрасла сам у Казахстану у окружењу где су већина мојих пријатеља били Немци, и још увек се живо сећам узбуђења које смо сви осећали када су наше породице почеле да се селе у Немачку. За нас, Немачка је била више од земље – била је земља прилика, обећање о бољој будућности. 

Када смо коначно стигли у Немачку 1999. године, то је био и шок и велика прилика. С једне стране, постојали су изазови интеграције, учење новог језика и прилагођавање друштву које је, на много начина, било веома различито од наше домовине. С друге стране, осећала сам дубоку потребу да се докажем, да искористим прилике које ми је ова земља пружала. Овај двоструки идентитет – одрастање у постсовјетском окружењу и живот у Немачкој – помогао ми је да из прве руке разумем изазове миграције и интеграције. 

Ово искуство ме научило важности културне разноликости и разумевања. У Казахстану, мој немачки идентитет био је важан део мог одрастања, али када сам стигла у Немачку, схватила сам да идентитет није само обликован тиме одакле долазимо, већ и нашом способношћу да градимо мостове између култура. Ова перспектива – укорењена у источноевропским и западноевропским културама – омогућила ми је да критички процењујем геополитичке и друштвене догађаје у Немачкој и Европи. 

Screenshot 20240919 201217 CapCut

Немачка би могла научити да види Србију не само као део геополитичке игре, већ као једнаког партнера са којим дели заједничке интересе.

Одувек ми је било важно да ујединим ове различите перспективе. Као мигрант, често долазите у Немачку с великим очекивањима и надама. Долазите с одређеном идејом о томе какав ће живот овде бити – готово као да сте „гладни“ за свим приликама које ова земља обећава. Али стварност је често сложенија, и ту лежи потенцијал за раст, како лични, тако и професионални. 

Моја миграциона прича научила ме је да интеграција није једносмерна улица – захтева отвореност и посвећеност с обе стране. Ово разумевање обликује моје виђење суверенитета и националног идентитета јер се не ради само о томе одакле долазимо, већ и о томе куда заједно идемо. То значи препознати изазове и прилике које произилазе из међусобног прожимања култура – и то је лекција коју примењујем изнова и изнова у свом личном и професионалном животу.

Шта те је навело да напустиш СПД и придружиш се АфД-у? Како је ова одлука обликовала твоју политичку каријеру? 

Одлука да напустим СПД није била лака, али је била неизбежна. У почетку сам се придружила СПД-у јер сам веровала у мировне политике Хелмута Шмита и Вилија Бранта. Они су за мене били узори, представљајући суверену, независну Немачку посвећену миру и дипломатији. Међутим, с временом сам приметила да је странка напустила те идеале. Посебно током сукоба између Украјине и Русије 2014. године, постало ми је јасно да је СПД изгубио мировне принципе који су ме некада фасцинирали. Одлука руководства СПД-а да подржи агресивну спољну политику Запада била је преломна тачка за мене. 

Након што сам успешно завршила студије права, придружила сам се АфД-у. Било ми је важно да завршим ово поглавље свог живота пре него што се у потпуности посветим политици, која несумњиво захтева много времена и посвећености. Моја каријера у е-трговини већ је носила са собом огромне одговорности, и желела сам да будем сигурна да могу да се у потпуности посветим и свом послу и политичком раду. Придруживање АфД-у 2018. године за мене није била само политичка одлука, већ почетак новог поглавља у којем сам могла активно допринети својим вештинама и уверењима политичком дискурсу. 

За мене је АфД једина странка која се залаже за критичну и суверену спољну политику, ону која није диктирана од стране страних сила, већ је фокусирана на интересе Немачке. Моја одлука да се придружим АфД-у била је и израз моје љубави према овој земљи. У Немачкој живим од 1999. године и из прве руке сам сведочила дубоким променама које је земља претрпела. Када сам имала 15 година и ходала кроз Регензбург рано ујутру у 5 часова на путу ка свом првом послу на пијаци суботом, осећала сам сигурност која ме је дубоко импресионирала. Било ми је незамисливо тада да ће се та сигурност драстично променити. Данас би многи мислили да је лудо ходати сами кроз град тако рано – и то је углавном због последица неконтролисане масовне миграције. Многи млади мушкарци, често из ратних зона, долазе у Немачку, често доносећи са собом менталитет врло различит од оног који је овде уобичајен. Ова промена је реалност с којом се морамо суочити. 

Немачка се такође драстично променила у спољној политици. Брант и Шмит су били независни актери на светској сцени, док је Немачка данас – под Шолцом и његовим претходницима – постала је ништа више од фигуре у рукама светских сила, посебно САД-а. Одрекли смо се свог суверенитета, и то се одражава у свим областима – од спољне политике до економске зависности. Ови догађаји само су ојачали моју одлуку да се придружим АфД-у јер желим активно да учествујем у обликовању политике која ради за Немачку, а не против ње. 

Придруживање АфД-у омогућило ми је да унесем своје знање и искуство у спољну политику. Као члан регионалног одбора за спољне и одбрамбене политике, могу активно допринети нашем партијском програму и развијати конкретне предлоге. То је област која ме фасцинира и изазива, и ценим прилику да директно допринесем политичком процесу својим стручним знањем. Привилегија је радити на будућности наше земље, и захвална сам што ми је АфД пружио ову прилику.   

Како видиш тренутну геополитичку ситуацију у Евроазији и на које се развојне догађаје посебно фокусираш? 

Геополитичка ситуација у Евроазији је веома сложена и обликована дубоким структурним променама. Кључни фактор је стална борба за моћ између Русије и Запада, подстакнута не само сукобом у Украјини већ и економским и безбедносним развојем широм евроазијског региона. Евроазија, географски и стратешки централно подручје, све више постаје геополитичко раскршће које би могло значајно утицати на глобалну равнотежу моћи. 

Посебан фокус је на Централној Азији и Кавказу, регионима богатим ресурсима и од огромног стратешког значаја. Улога Кине у „Новом путу свиле“ (Иницијатива Појас и пут) фундаментално је променила геополитичку равнотежу у Евроазији. Пекинг улаже велика средства у инфраструктуру и склапа блиске економске везе, што би могло довести до дугорочног преобликовања трговинских рута. Русија, која традиционално игра доминантну улогу у овом региону, налази се у деликатној ситуацији, приморана да брани своје историјске сфере утицаја док је принуђена на блиску сарадњу са Кином. 

Руско-евроазијска сарадња, посебно у оквиру Евроазијске економске уније (EAEU) и Шангајске организације за сарадњу (SCO), добила је на значају због сукоба у Украјини и западних санкција. Ови савези пружају Русији и њеним евроазијским партнерима алтернативе западним тржиштима, омогућавајући им да спроводе независне економске и политичке агенде. Ширење групе BRICS (BRICS+) је посебно значајан развој. Земље попут Индије, Бразила и Јужне Африке, заједно са Русијом и Кином, стварају противтежу институцијама које доминирају Западом, попут ММФ-а и Светске банке. Ови савези пружају учесницима прилику да постану независнији од западног утицаја и спроводе сопствене развојне стратегије. 

Међутим, оно што се често превиђа јесте да се Европа, а посебно Немачка, све више налази као посматрач у овим глобалним догађајима. Док се Евроазија реорганизује и формира нове структуре моћи, Европа делује заробљена у самозадовољном уверењу да су њени стандарди врхунац напретка. Уместо да активно обликује глобалне промене, Европа се држи застарелих образаца размишљања и институционалних структура које више нису прилагођене данашњим изазовима. Немачка, некада економска и политичка сила, све више подсећа на пасивног играча, фокусирајући се првенствено на домаће кризе и управљање бирократијом ЕУ, док јој недостаје јасна визија спољне политике. 

Западна опсесија моралном супериорношћу и идејом да су наши стандарди једини пут ка напретку заслепела нас је за реалност геополитичких промена које се дешавају. Санкције саме по себи нису довољне, а ослањање на старе савезе неће бити довољно. Мултиполарни светски поредак који се тренутно формира захтева нови, флексибилнији и прагматичнији приступ. Нажалост, Европи, посебно Немачкој, недостаје потребна предвиђања да се активно позиционира у овом новом светском поретку. 

Развој BRICS+ и значај Шангајске организације за сарадњу само су врх леденог брега. Ови савези нам показују да Глобални југ, предвођен силама у успону попут Кине и Индије, намеће своје интересе. Ови развојни догађаји не само да ће утицати на регионалну динамику у Евроазији, већ ће значајно променити и глобалну расподелу моћи. 

Европа мора хитно престати да себе доживљава као центар света и почети да препознаје прилике које произилазе из ових геополитичких промена. Потребна нам је јасна стратегија како бисмо постали не само посматрачи, већ активни обликоваоци новог светског поретка.

Како је твоје знање више језика (руски, немачки, енглески, француски) утицало на твој професионални и лични развој? Да ли се видиш као мост између култура?

Моје знање више језика одувек је било један од највреднијих ресурса у мом животу – не само професионално, већ и лично. Језици отварају врата ка другим световима; омогућавају нам да разумемо не само речи, већ и начине размишљања и културе које стоје иза њих.

Течно познавање руског и немачког језика дубоко је утицало на мој професионални и лични живот. Као рускиња и немица рођена у Казахстану, а касније мигрант у Немачку, рано сам научила да живим између две врло различите културне сфере. Ова способност да прелазим између језика и култура увек ми је помагала да успоставим дубље везе са људима и да разумем различите перспективе.

У мојој професионалној каријери, посебно током мог рада у Рöдл & Партнер у Москви, моје знање руског језика било је непроцењиво. Омогућило ми је да с лакоћом функционишем у професионалном окружењу, али и да схватим суптилне културне разлике које су често кључне у пословном свету. Истовремено, немачки језик ми је отворио пут ка успешној интеграцији у Немачкој, омогућавајући ми да завршим школовање и изградим каријеру.

Моје знање енглеског и француског језика је ограничено, али сам ипак препознао да чак и основно познавање језика може пружити драгоцен увид у другу културу. Поготово у сектору е-трговине, енглески је неопходан, и редовно га користим. Француски језик је остао љубав из школских дана, иако га ређе користим.

Оно што сам научила из свих ових искустава јесте да је језик много више од средства за комуникацију. Омогућава нам да разумемо културне и емотивне позадине људи, да схватимо њихове вредности и да им приђемо с емпатијом. У том смислу, себе видим као мост између култура – не само кроз своје језичке вештине, већ и кроз способност да свет сагледам из различитих културних перспектива.

Та отвореност и разумевање различитих култура обликују ме како професионално, тако и лично. Вишејезичност ми омогућава да с поверењем пловим кроз глобализовани свет, док увек остајем свестна људског аспекта – разумевања и уважавања разноликости која обогаћује наш свет.

Напустила си СПД због њихове улоге у сукобу између Украјине и Русије. Како процењујеш тренутне догађаје у овом сукобу и шта мислиш да би били прави кораци ка деескалацији?

Тренутни догађаји у сукобу између Украјине и Русије су дубоко узнемирујући и показују колико је опасно када дипломатија буде замењена војним ескалацијама. Сукоб прети да се даље отме контроли, а чини се да је воља за преговорима изгубљена на обе стране фронта – а посебно на Западу. Уместо да предузму потребне кораке ка деескалацији, ЕУ и многе западне земље шаљу више оружја и уводе додатне санкције. Али све то не води ка миру; само продужава патњу и разарање на обе стране.

Дубоко је шокантно осврнути се и схватити да је Мински споразум, који је требао да послужи као основа за мирно решење сукоба, заправо коришћен као тактички маневар да се Украјини пружи време да се војно наоружа. Ово откриће баца мрачну сенку на западни приступ овом сукобу. Цинично је тврдити да се жели мир док се у тајности припрема за рат. Показује да многи западни политичари никада нису озбиљно схватали дипломатију, већ су је користили као средство обмане.

За мене је јасно: дипломатија је једини начин да се овај рат оконча. Сваки минут који није посвећен преговорима је изгубљен минут. Као што су показали мађарски премијер Виктор Орбáн и бивши амерички председник Доналд Трумп, још увек постоје гласови с храброшћу да се залажу за преговоре. Орбáнове мировне иницијативе и Трумпов јасан циљ да што пре заустави крвопролиће су кораци у правом смеру. Обојица су схватили да су и сто сати неуспелих преговора бољи од једног минута даљих борби.

Али шта видимо од ЕУ? Константно се брани као крајњи мировни пројекат – а сада, у једној од највећих криза у Европи, видимо супротно. Мађарска је практично санкционисана због својих мировних напора јер има храбрости да се супротстави таласу ескалације. Готово цела Европа подстиче сукоб уместо да тражи преговарачки сто. Ово је у супротности с принципима на којима је ЕУ једном основана као мировни пројекат.

Крајње је време да Европа преиспита своју улогу у овом сукобу. Уместо да слепо прати геополитичке интересе САД, требало би да се врати својим правим вредностима – то јест, миру. Потребна нам је дипломатска офанзива која озбиљно схвата безбедносне интересе свих страна, укључујући Русију. Није довољно само слати оружје у регион и надати се војном решењу које ће на крају донети само више патње.

Чврсто верујем да се права деескалација може постићи само дијалогом и изградњом поверења. То може бити тешко и дуготрајно, али алтернатива – продужени рат који би могао дестабилизовати целу Европу – једноставно је неприхватљива. Потребно нам је више државника и државних лидера који имају храбрости да дају приоритет миру над геополитичким играма моћи. Само тада можемо зауставити ово крвопролиће и вратити стабилност у Европу.

Screenshot 20240829 185501 CapCut

Србија је снажна и независна држава, и како Немачка иде ка политичким променама, то би могло послужити као основа за ближе и конструктивније партнерство.

Како Немачка, према вашем мишљењу, треба да обликује своје односе са Русијом и евроазијским земљама? Коју улогу Немачка може да игра у овом региону? 

Немачка хитно мора да води независнију и суверенију спољну политику према Русији и евроазијским земљама. Неприхватљиво је да је наша земља последњих година постала само пион у геополитичким интересима Вашингтона. Санкције против Русије и ескалација сукоба у Украјини јасно су показали да Немачка више не игра праву дипломатску улогу, већ слепо прати одлуке Брисела и Вашингтона. То не само да противречи нашим историјским принципима, већ иде и против интереса наше земље и стабилности Европе. 

Немачка би могла да игра много значајнију улогу у Евроазији, посебно као посредник и градитељ мостова. Наш географски положај и економске везе дају нам јединствену прилику да посредујемо између Истока и Запада. Али да бисмо то учинили, кључно је да се ослободимо геополитичке зависности и коначно водимо суверену спољну политику засновану на дугорочној сарадњи и међусобном поштовању. То је не само у интересу Немачке, већ и Европе, која не може бити стабилна без Русије и евроазијских земаља. 

Русија остаје кључни играч у Евроазији – економски, културно и геополитички. Било би кратковидо игнорисати ове реалности. Паметна спољна политика би препознала важност овог партнерства и фокусирала се на сарадњу, а не на даљу изолацију путем сталних санкција и војних претњи. Немачка не би смела да заборави да је увек била јака када је деловала као мост између различитих интереса и култура. Данас бисмо поново могли да преузмемо ту улогу тражећи дијалог са Русијом и евроазијским земљама и сарађујући с њима на равноправним основама. 

Неке земље су већ заузеле прагматичнији и дипломатскији приступ – као на пример Мађарска, која се фокусира на мировне иницијативе и економску сарадњу уместо подржавања санкција. Немачка би требало да усвоји сличан став. Фокус мора бити на преговорима, економским партнерствима и промовисању културних размена. Европа не може себи приуштити да трајно изолује Русију и Евроазију. Ови региони нису само наши суседи, већ потенцијални партнери ако имамо храбрости да водимо другачију, мирољубивију политику. 

Економске могућности у Евроазији су огромне. Немачка би могла да профитира од прагматичне спољне политике путем економске сарадње, као што су Евроазијска економска унија (ЕАЕУ) или билатерална партнерства. Ова сарадња не би само служила нашем просперитету, већ би подстицала стабилност у региону. Уместо да подржавамо САД у њеним геополитичким циљевима, Немачка би требало да развије сопствене стратегије фокусиране на дугорочни мир и економски просперитет за обе стране. 

Време је да Немачка поново преузме улогу посредника, као што је то успешно чинила у прошлости. То би значило смањење тензија између Русије и Запада, ширење економских веза и обезбеђивање стабилне, мирне будућности за Европу и Евроазију. Улога која је у интересу свих и која јача суверенитет Немачке.

Очување националног суверенитета је од суштинског значаја за мир и стабилност у региону.

Како видите будућност Европске уније, посебно у контексту тренутних геополитичких тензија и улоге Немачке унутар ЕУ? 

Европска унија је последњих година све више одступила од своје изворне мисије. Оно што је започело као пројекат за мир и сарадњу данас је постало гломазна бирократска структура која све више делује застарело. Идеја о обезбеђивању стабилности путем политичке уније показала се неодрживом у тренутној геополитичкој клими. Уместо да проналази конструктивна решења за економске и политичке изазове Европе, ЕУ често води ка конфронтацији и ескалацији – посебно у вези са сукобом у Украјини. 

Немачка овде игра трагичну улогу. Уместо да суверено штити интересе свог народа, она се повинује диктату Брисела. Немачка носи највећи терет економских последица санкција и енергетске кризе, а да ова политика не доноси никакву стварну корист немачким грађанима. Напротив, зависност од централизованих одлука Европске комисије све више угрожава наш суверенитет и просперитет немачког народа. 

Будућност Европе не лежи у дубљој политичкој интеграцији, већ у повратку основама: економским односима који олакшавају трговину и сарадњу. Не треба нам политичка унија која надјачава националне интересе и намеће бирократске диктате државама чланицама. Уместо тога, суверене нације треба да сарађују на равноправним основама. Слободно унутрашње тржиште које промовише економске размене кључно је за стабилну Европу. 

Изборни програм АфД-а управо позива на тај повратак разуму: реформу ЕУ у чисто економску унију или, ако је потребно, њено распуштање. Немачка мора поново преузети контролу над својим политичким одлукама и деловати као суверена држава. Само тако може заштитити своје интересе и активно обликовати Европу без зависности од Брисела.

Као Рускиња и Немица, имате лично искуство са миграцијом и интеграцијом. Каква миграциона политика је потребна за Немачку, и како би интеграција требала да се промовише? 

Као неко ко је лично прошао кроз процес миграције у Немачку, могу рећи из прве руке колико је важно имати јасна очекивања и структуре у миграционој политици. Моје искуство ми је показало да успешна интеграција може да се догоди само уз узајамну посвећеност са обе стране. Када сам стигла у Немачку 1999. године, било ми је очигледно да су учење језика, разумевање вредности земље и активно доприношење друштву кључни кораци. Ова свест је била пресудна за моје путовање. 

Нажалост, у данашњој миграционој политици видим забрињавајући тренд. Уместо да постави јасне захтеве за оне који долазе у Немачку, политика се све више позиционира као земља домаћин са обавезом да брине о мигрантима. По мом мишљењу, овај приступ је суштински погрешан и промашен. Уместо да очекује од новопридошлих да се активно интегришу, уче језик и прихвате вредности земље, тренутна политика изгледа сигнализира да је интеграција искључиво одговорност домаће друштва. Ово ствара неспоразуме и значајно отежава процес интеграције. 

Из свог искуства знам да интеграција може успети само када новопридошли имају јасно очекивање да морају активно доприносити. Језик је кључан, као и разумевање и прихватање културних вредности земље. Схватање да Немачка дугује нешто мигрантима одузима им осећај одговорности, што води до фрустрације на обе стране. 

Немачка треба миграциону политику која контролише имиграцију и поставља јасна очекивања. Мора се јасно рећи: Ако долазите у Немачку, добродошли сте, али се очекује да се прилагодите и будете спремни да постанете део овог друштва. Интеграција не значи само живот овде; значи активно учествовање. Моја прича показује да је то могуће – и може бити могуће за свакога ко је спреман да уложи труд. Тренутни приступ, који све више позиционира Немачку као искључиво земљу домаћина, није одржив. Морамо се вратити политици која захтева одговорност са обе стране. Није реч о затварању врата људима, већ о постављању јасних очекивања и помагању им да се укорењују у овом друштву. Само на овај начин може интеграција заиста успети и наша земља остати стабилна и снажна на дужи рок. 

Како оцењујете тренутни политички пејзаж у Немачкој? Какву улогу АфД игра у немачкој политици, и како видите њену будућност? 

Тренутни политички пејзаж у Немачкој, по мом мишљењу, одражава дубоку дисонанцу између политичких елита и грађана. Као неко ко је искусио изазове интеграције и сада је активан у политици, могу да приметим како се успостављене странке све више игноришу забринутости људи, спроводећи политику која често делује одвојено и идеолошки вођено. Ова непажња према правим страховима грађана – било да се ради о миграцији, економској несигурности или растућој опасности од великог рата, који многи страхују на немачкој територији – је алармантна. 

АфД се успоставио као права алтернатива у овом политичком пејзажу. То је једина странка која је спремна да отворено адресира ове забринутости и доследно изазива политичку доминацију Брисела и Берлина. Док успостављене странке инсистирају да њихов програм нема алтернативу, АфД нуди управо те алтернативе за расправу. Ради се о повраћају националног суверенитета, стављању интереса Немачке у први план и осигурању да гласови њених грађана буду чујни. 

Посебно у временима кризе – било да се ради о енергетској кризи, инфлацији или геополитичкој неизвесности – потреба за политиком која признаје стварност и предузима акцију расте. У последњих неколико година, АфД је доказао да је сила која се супротставља овим недостацима. У свом политичком раду, често сам доживела како АфД има храбрости да поставља неугодна питања и захтева непопуларне али неопходне одлуке. То, по мом мишљењу, чини странку незамењивим делом немачке политике. 

Будућност АфД видим позитивно, посебно зато што успостављене странке и даље не успевају да пруже одговоре на хитне проблеме земље. Расте незадовољство међу становништвом, и све више људи схвата да је потребна права опозиција – она која не нуди само реторику, већ праве алтернативе. АфД ће наставити да расте у значају у наредним годинама, управо зато што се усуђује да мисли другачије и брани суверенитет Немачке. 

Јасно је да се многи грађани осећају напуштено тренутном политиком. Виде како Немачка све дубље пропада у кризе – било кроз неуспешне миграционе политике, превелику зависност од Брисела, или растућу економску несигурност. Циљ АфД је да овим људима пружи глас и покрене неопходне промене.Дошло је време да се заврши са изговорима и празним обећањима– а АфД ће играти још јачу улогу у будућности. 

Како видите улогу медија у Немачкој, посебно у вези са слободом изражавања и политичком разноликошћу? 

Улога медија у Немачкој се у последњих неколико година променила на начин који није само алармантан, већ и прети самој основи демократске културе. У демократији, медији би требали да делују као четврта власт – критички постављајући питања, представљајући различита мишљења и дајући простор слободи изражавања. Али оно што данас видимо је све већа концентрација на јединствену нарацију, ону која је диктирана од стране великих медијских кућа и политичких моћи. Они који се од девиирају од овог утврђеног пута све више су стигматизовани или чак криминализовани. 

Шокантан пример тога је покушај федералне министарке унутрашњих послова Нанци Фаесер да забрани магазин Compact путем судског налога. На срећу, суд је поништио овај подли правни маневар, али сам покушај показује колико су политичке елите спремне да иду далеко да би сузбиле другачија мишљења. Овај напад на слободу медија је дубоко забрињавајући преседан. Када влада покуша да забрани медије путем правних канала, крећемо ка политичком пејзажу који више није обликован демократским принципима. 

Једнако забрињавајућа је улога немачке унутрашње обавештајне службе (Verfassungsschutz), која се све више претвара у неку врсту „полиције мисли.“ Недавно је баварски Verfassungsschutz навео 15 медијских кућа, укључујући Junge Freiheit, Berliner Zeitung и Freitag, оптужујући их да шире „руске наративе“ – без икаквих суштинских доказа. Ова оптужба је опасан напад на слободу мишљења и штампе. Junge Freiheit је публикација посвећена дебати, нудећи различите перспективе – управо оно на чему се заснива вибрантна демократија. Уместо да вреднују ову разноликост, државне власти је демонизују. 

Медијски пејзаж у Немачкој се све више сужава према јединственој нарацији, коју појачавају политичке елите и маинстреам медији. Различита мишљења, посебно о геополитичким питањима као што је сукоб у Украјини, брзо се означавају као „пропаганда непријатеља“ или „дезинформације,“ без простора за суштинску расправу. Тврдња Verfassungsschutz -а да одређене медијске куће шире „руске наративе“ је, у многим случајевима, неутемељена и чини се да је намењена да утиша критичне гласове. 

Ови развојни трендови су опасни јер, без праве слободе говора и штампе, не може постојати функционална демократија.

 Говори то што све више алтернативних медијских кућа настаје како би попунило простор који је маинстреам медиј већ дуго напустио. Платформе као што су Freie Welt, Nachdenkseiten и многе друге пружају платформу за политичку разноликост која се једва може наћи у маинстреам-у. Ови медији чине важан допринос јавној дебати и не би требали бити демонизовани, већ подржани. 

Оно што ме највише забрињава је све већа употреба државних ресурса за сузбијање ових алтернативних медија. Чињеница да Verfassungsschutz и савезна влада произвољно стављају медије и гласове на црну листу показује колико је слаба демократска култура постала у Немачкој. То је напад на слободу медија када се медији јавно дискредитују само због различитих мишљења или ширења различитих перспектива о геополитичким сукобима. 

У демократији мора постојати простор за дебату, за различита мишљења и за критичко ангажовање са свим темама. Неуспех успостављених медија да осигурају ову разноликост, као и све већа контрола државе, показује колико су наша слобода штампе и говора заиста угрожене. Ово чини још важнијим да алтернативни медији наставе да постоје и расту, пружајући против-јавност која држи дискурс отвореним.

Као члан Одбора за спољнополитичка и безбедносна питања Баварске АфД, како видите будућност немачке одбране? Да ли би Немачка требала да прошири или смањи своју војну улогу унутар НАТО-а? 

Будућност немачке одбране хитно треба да се преиспита, посебно у контексту тренутних геополитичких тензија и све агресивнијег става НАТО-а. Немачка се налази у опасној ситуацији у којој постаје све више фигура у геополитичким интересима других сила, без очувања својих националних интереса. По мом мишљењу, време је да Немачка преиспита и значајно смањи своју војну улогу унутар НАТО-а. 

Уместо да се укључује у све више међународних сукоба и повећава наоружање, Немачка би требала да озбиљно узме историјске лекције и усвоји много неутралнији став. Наша улога не би требала бити улога војног лидера који делује у складу с геополитичким интересима САД-а. Уместо тога, Немачка би се требала позиционирати као посредник за мир, фокусирајући се на дипломатију и деескалацију. 

Алармантно је то што се НАТО све више гура у улогу која више није везана за одбрану, већ за геополитичке игрице моћи. Као резултат тога, Немачка се увлачи у сукобе који нису у њеном националном интересу. Сукоб у Украјини је шокантан пример како је немачка спољна и одбрамбена политика постала кратковида. Уместо да се фокусирамо на преговоре и мировне напоре, овај сукоб се додатно подстиче испорукама оружја и војним подршкама. Требало би да се осврнемо на мировне иницијативе земаља попут Мађарске или мирољубиве приступе Доналда Трампа, који имају за циљ да што пре зауставе крвопролиће. 

Тренутна немачка одбрамбена политика, која се све више ослања на НАТО и међународне војне ангажмане, не само да угрожава безбедност Немачке, већ и стабилност Европе. Повећано наоружање нас не доводи ближе миру; само додатно ескалира тензије. Немачка би требала драстично смањити своју војну улогу и фокусирати се на решавање међународних сукоба путем дипломатије и посредовања. 

Као што је историја показала, милитаризација у Европи само води до ескалације и сукоба. Улога Немачке у свету не би требала бити улога војне силе, већ улога неутралног посредника који делује у интересу мира. Уместо да слепо пратимо стратегију НАТО-а, морамо се запитати: Да ли је заиста у интересу Немачке да се упушта у све више међународних сукоба? Или бисмо требали следити независну спољну политику фокусирану на мир, дипломатију и одбрану наше националне суверености? 

АфД се чврсто залаже за смањење војних ангажмана Немачке у међународним сукобима. Залажемо се за одбрамбену политику фокусирану на сигурност наше земље, док одржавамо критичан став према НАТО-у. Наши војни ресурси не би требали бити коришћени за геополитичке интересе других сила, већ за заштиту Немачке и очување мира у Европи.

С обзиром на ваше породичне везе и интересовање за Русију, како видите будућност немачко-руских односа? Шта треба да се деси да се побољшају ови односи? 

Тренутно стање немачко-руских односа је дубоко забрињавајуће, и боли ме да то посматрам, не само због мојих породичних веза са Русијом, већ и због заједничке историје и економских и културних веза које су наше земље повезивале деценијама. Оно што ми упада у очи је двоструки стандард којим Немачка третира Русију. Никада нисмо према САД-у, упркос њиховим многим сумњивим и често деструктивним ратовима, поступали онако како сада поступамо према Русији. Деценијама је Русија била камен темељац наше економске просперитет – сетите се енергетске опскрбе и блиске економске сарадње – а сада се понашамо као да је Русија непријатељ с којим нема дијалога. 

Често имам осећај да је немачка политика изгубила из вида ширу слику. Русија је одувек била стабилан партнер за Немачку, а наша економска сарадња нам је донела велику богатство. Али уместо да се ослањамо на ове добро успостављене основе, Немачка је у последњим годинама прешла на конфронтациони став који не користи ни нашим интересима, ни интересима Русије. Санкције и напуштање кооперативног дијалога су нашкодиле не само Русији, већ пре свега нама. Наша енергетска криза и економске тешкоће које су произашле из ње су јасни знаци тога. 

Потребна нам је потпуна промена курса. Немачко-руски однос може се поново изградити само ако оставимо конфронтацију иза себе и вратимо се прагматичној сарадњи и међусобном поштовању. Први корак би био поновно отварање дијалога. Немачка мора научити како да се ангажује са Русијом на равноправним основама, без моралне надмоћности која је често била присутна у последњим годинама. Русија је важан актер у Европи и свету, и у нашем је интересу да одржимо добре односе. 

Лично се надам да ћемо се у будућности вратити политици разума и дијалога. То је важно не само за Немачку, већ и за мир у Европи. Уместо да се упуштамо у геополитичке игрице моћи, требамо се фокусирати на оно што је заиста битно: мир, стабилност и сарадњу. Русија није непријатељ, већ сусед, и са суседима се увек треба разговарати. Наша је одговорност у Немачкој да не уништавамо мостове, већ да проналазимо нове начине сарадње. 

Партнерски однос између Немачке и Русије је могућ – увек је био. Али да бисмо то постигли, морамо препознати грешке последњих година и преузети прагматичнији приступ који ставља дијалог на прво место. Само тада можемо поново изградити немачко-руске односе и осигурати њихову стабилност за будуће генерације.

Како видите притисак на Србију да напусти своју суверену спољну политику у корист западних интереса?

Као одговор на све већи притисак на Србију да напусти своју суверену спољну политику у корист западних интереса, ову ситуацију видим као део ширег обрасца у којем западне силе покушавају да наметну своје геополитичке циљеве, без дужног поштовања суверенитета и независности других земаља. Као неко ко дубоко вреднује националну независност, са великом забринутошћу посматрам притисак коме је Србија тренутно изложена. То одражава забрињавајући тренд приморавања нација да се ускладе са западним агендама, често на штету сопствених националних интереса.

Србија има дугу традицију показивања отпорности и независности. Њена суверена спољна политика, заснована на сопственим интересима, сада се доводи у питање покушајима да се земља принуди на уступке. Потпредседник Владе Србије Александар Вулин указао је на то да су санкције против Русије додате на дугачку листу услова за приступање Србије Европској унији. Уколико Београд попусти пред овим притиском и одрекне се свог „историјски најпоузданијег пријатеља“, ЕУ би вероватно затражила даље уступке, попут укидања Републике Српске у Босни и Херцеговини, а потом и признавање Косова.

Оно што ме највише брине је двоструки стандард који овде постоји. Србија се суочава са великим притиском, али, на пример, Немачка никада није применила такав притисак на Вашингтон, упркос бројним контроверзним америчким војним интервенцијама. Ова селективна примена поштовања националног суверенитета показује да овде нисмо сведоци принципијелног става, већ геополитичке игре моћи.

Иако је Србија географски удаљена од Русије и окружена државама чланицама НАТО-а, она је одржала независну политику. Александар Вулин је у интервјуу за часопис „Nationac Defence“ истакао да Русија тренутно нема искренијег савезника у Европи од Србије, а Србија је то пријатељство изнова показивала својом непоколебљивом лојалношћу.

Дивим се истрајности Србије у одржавању свог пута, упркос значајним притисцима са којима се суочава од стране ЕУ и НАТО земаља. Ово не само да заслужује поштовање, већ и признање. Србија има пуно право да брани своју независност и одупре се спољашњем притиску. Очување националног суверенитета је од суштинског значаја за мир и стабилност у региону. Као што је Вулин изјавио, Србија и Русија деле заједничку будућност, и на обема државама је да је обликују. Држећи се својих суверених одлука, Србија може осигурати интересе свог народа и ојачати своју позицију у Европи.

У Немачкој бисмо могли много тога да научимо из храбрости и одлучности Србије у одбрани свог националног суверенитета.

Како видите односе између Србије и Немачке у светлу слабљења моћи традиционалних партија у Немачкој?

Слабљење моћи традиционалних партија у Немачкој отвара врата политичким променама које би могле темељно да промене односе са земљама као што је Србија. Тренутно смо сведоци периода превирања у немачкој домаћој политици, где све више грађана осећа отуђеност од традиционалних партија, сматрајући их одвојеним од стварних брига и потреба народа. Ови развоји, који се додатно погоршавају кризама попут енергетске и миграционе политике, могли би довести до тога да се немачка спољна политика више фокусира на националне интересе, а мање на директиве из Брисела.

Србија има пуно право да брани своју независност и одупре се спољашњем притиску.

У том контексту, Србија би могла постати важан партнер за Немачку. До сада су односи често били обликовни агендом ЕУ, која је више пута стављала Србију у тешку позицију. Али ако немачка политика почне да се више фокусира на прагматичне, билатералне односе, Србија и Немачка би могле да сарађују ближе – као једнаки партнери, уз узајамну корист.

Ово не би био први пут да економска и културна сарадња чине основу за ближе односе између наших земаља. Србија је показала да може сачувати своју независност и суверенитет у све глобализованијем свету, а та снага би могла бити препозната у преусмереној немачкој спољној политици. Немачка би могла научити да види Србију не само као део геополитичке игре, већ као једнаког партнера са којим дели заједничке интересе.

Односи између Србије и Немачке имају потенцијал да се побољшају у условима променљивих политичких околности. АфД и друге нове политичке снаге у Немачкој залажу се за национални суверенитет, прагматичну спољну политику и повратак стварним партнерствима – без сталног мешања из Брисела. Ова перспектива могла би створити простор за чвршће и боље односе између Србије и Немачке, где је фокус на узајамној користи.

Уопштено, видим могућност да односи између Србије и Немачке постану кооперативнији и прагматичнији како утицај ЕУ буде опадао. Немачка мора препознати да може постићи више кроз сарадњу засновану на поштовању и заједничким интересима – а не кроз притисак и мешање. Србија је снажна и независна држава, и како Немачка иде ка политичким променама, то би могло послужити као основа за ближе и конструктивније партнерство.

Подели чланак

Недавно је Хавијер Милеј започео своју турнеју по Европи. Планирао је посету...

Нови број часописа Поредак, на киосцима Србије, Српске и Црне Горе.

...

Извор: Политика Наш простор загрева се брже него остатак света. Иако их...