Пише: Бранко Милановић
То је темељно питање. Да ли смо (као свет) негде тешко скренули са правог пута и завршили у данашњој врло лошој ситуацији? Многим младим људима то може деловати као чудно питање, јер је свет деведесетих година далека стварност о којој из искуства знају веома мало. Али они знају појмове као што су Глобална финансијска криза, либерални империјализам и Вашингтонски консензус.
Иако се не може рећи да је данашњи свет „бољи“, мислим да се с великом сигурношћу може тврдити да је свет деведесетих био свет неупоредиве хипокризије и идеја које су се готово све показале погрешним. На њих ћу се ускоро осврнути. За почетак: шта је Хана Арент рекла о лицемерју? „Оно што чини уверљивом претпоставку да је лицемерје порок над пороцима јесте чињеница да интегритет заиста може постојати под окриљем свих других порока, осим овог. Само злочин и злочинац суочавају нас са загонетком радикалног зла; али само је лицемер заиста труо до сржи.“ (О револуцији)
Арент је можда претеривала, јер је лицемерје нужан услов за постојање сваког друштва: премало лицемерја чини друштво насилним и грубим, али превише – и ту је била у праву – чини га трулим.
Који су били „лекови“ деведесетих?
Финансијализација је добра. Сматрало се да ће и на домаћем и на међународном плану већа финансијализација омогућити појединцима и државама бржи раст. Она је била замена за економску једнакост: свако ко је желео да студира или је имао добру идеју могао је лако да се задужи и обогати. Појединци су то могли унутар једне земље, а сиромашне земље у оквиру светског система. Како је Џон Ролс писао у свом делу Закони народа из деведесетих, сиромашне земље су могле лако да позајмљују од „Друштва народа“ и реше своје проблеме. Дубок финансијски сектор био је лек за све. Да ли је заиста излечио све? Не баш. Слободно кретање капитала између држава довело је до азијске финансијске кризе, која је изазвала велике падове дохотка у Јужној Кореји, Малезији, на Филипинима и у Индонезији, а затим се проширила на Русију и Латинску Америку. Потом је 2007–2008. године неконтролисана финансијска либерализација на Западу, у комбинацији са високом неједнакошћу, изазвала Глобалну финансијску кризу и рецесију. Они који су кризу изазвали били су спасени државним новцем; они који су изгубили – остављени су да се сами сналазе. Тако се „истина“ деведесетих показала погрешном.
Мултиетничка друштва су добра. Док се то јавно тврдило, елите и медији су подржавали распад мултиетничких, некада комунистичких федерација у Европи и Африци (Етиопија). Како је могуће да је мултиетничност у једном делу света добра, а у другом лоша? Одговор је да је та теорија функционисала само ако се посматрала кроз призму огољеног политичког реализма: разбијмо оне које сматрамо непријатељима како бисмо сами постали јачи. Била је то ушећерена лаж. А како је мултиетничност постајала проблем на Западу, подизане су све јаче препреке слободном кретању радне снаге. Најупадљивије у Европи, која се окружила електричним оградама (које су 1989. године демонстративно уништене на граници Мађарске и Аустрије) и брзим чамцима у Медитерану, како би се заштитила од онога што су њене елите идеолошки тврдиле да подржавају – мултиетничности. И ту се истина деведесетих показала погрешном.
Сиромашне земље лако могу постати богате и треба то да учине. Тврђено је да су богате земље и њихове елите вољне да помогну сиромашним земљама да изађу из сиромаштва. Сиромашне земље су сиромашне јер су корумпиране и неспособне да користе технолошка знања која постоје у свету. Пренос технологије и примена принципа компаративних предности били су пожељни; само је корупција неразвијених земаља то спречавала. Али када је Кина искористила то глобално технолошко знање и изашла испред остатка света, прича се нагло променила: сада су сиромашни „крали“ технологију која с правом припада богатима. Истина деведесетих показала се погрешном, или прецизније – оно што је тврђено није било искрено веровано.
Држава је проблем. Све се може боље урадити у приватном сектору. Осим када је комбинација приватног сектора и државе измешала карте у свету и омогућила Кини двоцифрене стопе раста – тада се мантра променила: држава треба да спроводи индустријске политике, подиже безбедносне баријере и брани се.
Тако се готово све у шта се веровало деведесетих показало као погрешно или као самопослужно. Неконтестирана власт лицемерја потискивала је свако смело или алтернативно мишљење на маргину „лунаатика“. Слобода изражавања у идеолошки доминантном делу света није била контролисана од стране „полиције мисли“, већ од стране мандарина знања и услова за успех. Свако је знао шта треба мислити (или бар шта треба рећи) да би напредовао. Идеолошки, то је било пусто раздобље у којем су клишеи сматрани врхунским дометима људске мисли. Данашњи свет можда није бољи, али је свакако интелектуално слободнији.
