Интервју са Александром Ђурђевом, председником Српске лиге и експертом за енергетску безбедност
Господине Ђурђев, у последње време све чешће говорите да енергетска безбедност више није само питање гаса, нафте и струје, већ питање опстанка државе. Шта то конкретно значи?
То значи да је свет ушао у нову фазу глобалног сукоба у којој се ратови више не воде само тенковима, авионима и ракетама. Данас се ратови воде преко енергетских коридора, сателитских система, комуникационих мрежа, дронова, вештачке интелигенције, финансијских санкција, логистичких блокада и контроле критичне инфраструктуре. Она држава која не разуме да је електрана исто толико важна као касарна, да је рафинерија исто толико важна као војна база, да је сателитска комуникација исто толико важна као мост или аутопут та држава ће у 21. веку бити рањива. Србија мора да схвати да енергетска безбедност више није техничко питање. То је питање суверенитета, националне независности и политичког опстанка.
На шта конкретно мислите када говорите о новој архитектури сукоба?
Погледајте шта се догодило 28. маја 2026. године, када је Сергеј Наришкин, директор руске Спољне обавештајне службе, говорио на XIV Међународном састанку високих представника одговорних за питања безбедности. То није био обичан дипломатски скуп. То је био састанак на коме су се окупили представници 145 држава и међународних организација. То је број који показује да исток више не жели да буде неми посматрач у глобалној безбедносној архитектури. Наришкин је у свом говору посебно нагласио деструктивну улогу Велике Британије, коју је назвао „злим и циничним генијем Европе“. Он је указао на то да се под водећом улогом Британаца ствара систем билатералних споразума који учвршћује стратешко зближавање Велике Британије, Француске и Немачке на јасно антируским принципима. То је веома важно. То значи да се у Европи поново формира тврдо геополитичко језгро које ће енергетику, безбедност, индустрију, технологију и војну сарадњу усмеравати против Русије, али последице такве политике неће осећати само Москва. Последице ће осећати и Балкан, и Србија, и све земље које желе да воде независну политику.
Photo by Patrick Hendry on Unsplash
Ко је све био присутан на том скупу и зашто је то важно?
То је један од најважнијих детаља. Сергеј Наришкин је разговарао са људима који представљају кичму безбедносног апарата незападног света. Ту су били Чен Венћинг, човек који је био задужен за спољну обавештајну и контраобавештајну службу Кине од 7. новембра 2016. године, уочи победе Доналда Трампа, до 30. октобра 2022. године, након чега је унапређен после 20. Националног конгреса Комунистичке партије Кине. Ту је био Аџит Довал, саветник за националну безбедност индијског премијера Нарендре Модија, један од најважнијих безбедносних стратега Индије. Ту је био Селсо Аморим, саветник бразилског председника Луле да Силве, човек који има дубоко искуство у дипломатији глобалног југа. Ту је била Кумбудзо Нтшавени, министар у кабинету председника Јужне Африке, одговорна за Државну безбедносну агенцију, односно јужноафричку обавештајну службу. Ту је био Ли Чанг-де, директор Националне обавештајне службе ДНРК. Ту је био Мамитиана Раџонарисон, премијер Мадагаскара, бивши шеф Финансијске обавештајне службе, дакле човек који се бавио борбом против прања новца и финансирања тероризма. Ту је био Гизат Нурдаулетов, секретар Савета безбедности Казахстана. Ту је био Луонг Там Кванг, министар јавне безбедности Вијетнама. Када се ови људи окупе на једном месту, онда је јасно да се не разговара о протоколу, већ о новој безбедносној архитектури света.
Шта је била главна порука тог скупа?
Главна порука је да је западна технолошка инфраструктура постала инструмент геополитичке контроле. Сергеј Шојгу је, поздрављајући делегације из 145 земаља и међународних организација, јасно рекао да зависност бројних земаља у развоју од комуникација које пружају западни сателитски системи представља огромну рањивост у погледу информационе безбедности. Он је посебно навео Старлинк и ВанВеб као системе који носе озбиљне ризике, укључујући стварање неконтролисаних масовних канала за емитовање на територију суверене државе са циљем дестабилизације друштвено-политичке ситуације. То је кључно. Сателитски интернет није више само интернет. Он може постати алат за политичку дестабилизацију, обавештајни рад, ратну комуникацију, контролу терена и управљање беспилотним системима.
Зашто је Старлинк постао толико важан у савременој геополитици?
Зато што је Старлинк показао да приватна компанија може да има капацитет који је до јуче био резервисан само за велике државе. Илон Маск је кроз Старлинк показао да сателитска комуникација може директно да утиче на ток рата, политичких криза и контролу информација. Зато Кина данас развија сопствене системе и спрема се да конкурише Старлинку, али и да, ако буде неопходно, развија способности за обарање сателита. То је већ потпуно нов ниво сукоба. У марту 2025. године Старлинк је потписао уговоре са индијским телекомуникационим оператерима Релајанс Џио и Бхарти Ертел. У јуну 2025. године добио је лиценцу за пружање комерцијалних услуга у Индији, али је почетком 2026. године одбијен захтев за распоређивање друге сателитске констелације. Убрзо је постала позната намера компаније Релајанс Индустрис да распореди сопствену констелацију интернет сателита. То значи да Индија не жели да остане зависна од једне америчке приватне компаније, без обзира на то колико је та компанија технолошки напредна.
Каква је ситуација у другим земљама?
У Бразилу је дошло до отвореног сукоба између Илона Маска и Врховног суда. Рачуни Старлинка су замрзнути, а компанија је у Бразилу имала само 0,5 одсто тржишног удела широкопојасног интернета, била је тек на 16. месту. Истовремено, Бразил је потписао уговор о сателитском интернету са кинеском компанијом СпејсЕјл. У Јужној Африци Старлинк је изгубио лиценцу 2024. године.
У Северној Кореји је никада није ни добио.
На Мадагаскару је Старлинк лансиран 2024. године. У Казахстану је званично лансиран 2025. године, док се кинески СпејсЕјл припрема за лансирање 2026. године. Вијетнам је дао дозволу 2026. године, а Старлинк је у фебруару лансиран и у Таџикистану. Сви ови примери показују да је сателитски интернет постао питање државне стратегије.
Какве то везе има са Србијом?
Има директне везе. Србија мора да зна ко контролише њене комуникационе канале. Ко контролише податке? Ко има приступ инфраструктури? Ко може да обезбеди комуникацију у случају кризе, енергетског удара, сајбер напада, диверзије или регионалног сукоба? Ми не смемо дозволити да једног дана зависимо од система који не контролишемо, а који у тренутку кризе може бити искључен, ограничен или употребљен против наших државних интереса. Зато Србија мора да развија сопствени систем критичних комуникација, да сарађује са више партнера и да никада не дозволи монопол једне стране.
У том контексту помињете и Палантир. Зашто?
Палантир је други део исте приче. Старлинк је комуникациона инфраструктура. Палантир је инфраструктура података, алгоритама и одлучивања. У књизи „Технолошка република: тврда моћ, меко убеђивање и будућност Запада“ из 2025. године, извршни директор Палантира Алекс Карп и његов правни саветник Николас Замиска износе тезу да би технологије вештачке интелигенције могле да промене стратешки баланс снага и поредак нуклеарног одвраћања. Они чак иду толико далеко да кажу да је „ера нуклеарног одвраћања завршена“. То је изузетно опасна теза. Наришкин је на то одговорио врло јасно не би саветовао јастребовима у западном табору да тестирају ту тврдњу. То значи да Русија веома озбиљно схвата покушаје да се вештачка интелигенција представи као технологија која може да заобиђе класично нуклеарно одвраћање.
Шта то значи у пракси?
То значи да се улази у еру у којој алгоритам може да помогне у избору циља, процени ризика, планирању операције, управљању дроновима, анализи сателитских снимака, праћењу енергетских токова, па чак и процени политичке стабилности неке земље. Ерик Шмит, некадашњи први човек Гугла, био је пионир Пројекта Мавен у Министарству одбране САД током првог Трамповог мандата. Пројекат Мавен је управо био усмерен на алгоритамско ратовање и употребу вештачке интелигенције у војним анализама. То више није научна фантастика. То је реалност.
Да ли Србија има капацитет да прати такве процесе?
Србија нема луксуз да буде неинформисана. Не можемо да се такмичимо са великим силама у броју сателита или величини војно индустријског комплекса, али можемо да имамо паметну стратегију. Морамо знати шта се дешава. Морамо имати људе који разумеју спој енергетике, технологије, безбедности, геополитике и економије.
Морамо створити национални центар за енергетску и инфраструктурну безбедност који би пратио ризике по НИС, ЕПС, гасоводе, рафинерије, телекомуникације, дата центре, трафостанице, хидроелектране и складишта горива.
Поменули сте НИС. Зашто је НИС толико важан?
НИС је стратешка енергетска артерија Србије. Питање НИС-а није питање једне управе, једног биланса или једне цене горива. То је питање да ли Србија има контролу над сопственим снабдевањем нафтом, дериватима, складиштима, логистиком и енергетском стабилношћу. Када говоримо о глобалном притиску на руску енергетику, онда морамо разумети да се тај притисак преноси и на земље које имају руско енергетско присуство. Србија ту није изузетак. Зато је наш задатак да бранимо енергетски суверенитет, али и да будемо довољно мудри да обезбедимо алтернативе.
Како видите најновије енергетске процесе на Балкану?
Балкан постаје простор новог енергетског надметања. Погледајте пример Босне и Херцеговине. Тамо се појављује компанија ААФС Инфраструктура и Енерџи, регистрована и у Сарајеву и у Вашингтону, која добија статус посебног извођача радова по закону који је усвојио Парламент Федерације БиХ у марту 2026. године. Реч је о пројектима вредним преко 1,5 милијарди долара, без конкурентског поступка надметања. У руководству те компаније помињу се Џеси Бинал, Трампов адвокат који је учествовао у оспоравању резултата избора 2020. године, и Џозеф Флин, брат бившег саветника за националну безбедност Мајкла Флина. Трећи кључни актер је локални политичар Амер Бекан, који је на изборима за градоначелника добио свега 116 гласова. То није обичан бизнис. То је пример како се личне, политичке и енергетске мреже укрштају у новој геоекономији.
О каквим пројектима је реч?
Иницијатива укључује изградњу гасовода Јужна интерконекција вредног 349 милиона долара, који би повезао Босну и Херцеговину са ЛНГ терминалом на хрватском острву Крк. Одатле би се испоручивао амерички течни природни гас, са намером да у потпуности замени руске испоруке. Босна и Херцеговина годишње увози приближно 225 милиона кубних метара гаса, искључиво из Русије, преко руте Турског тока кроз Србију. Тај гас се Гаспрому плаћа приближно 75 милиона евра годишње. Поред гасовода, додају се и три електране, са додатном вредношћу од око милијарду долара, финансиране кроз капитал и дуг, а не директно из државног буџета.
Зашто је овај пример важан за Србију?
Зато што показује како ће се убудуће водити борба за енергетски утицај на Балкану. Неће увек доћи амбасадор и рећи: „Ово је наш интерес.“ Доћи ће компанија, фонд, посредник, инвестициони пројекат, гасовод, терминал, електрана, кредитна линија. Иза тога ће стајати геополитички интерес.
Вашингтон комбинује спољнополитички притисак за диверзификацију са могућностима приватног капитала, ослањајући се на личне мреже унутар администрације. Европски прописи за постепено укидање руског гаса до 2028. године стварају вакуум. Тај вакуум неће остати празан. Попуниће га они који буду најбржи, најорганизованији и најагресивнији.
Како на то треба да реагује Србија?
Србија мора да има активну, а не пасивну енергетску политику. То значи да не смемо само чекати шта ће одлучити Брисел, Вашингтон или Москва. Ми морамо знати шта је наш интерес. Наш интерес је да Србија има сигуран гас, сигурну нафту, сигурну струју, стабилне цене, контролу над инфраструктуром и могућност избора. Диверзификација није издаја. Али диверзификација не сме бити изговор за колонизацију. Сарадња са Русијом јесте приоритет. Али зависност од једног правца може бити ризик. Сарадња са Америком није проблем. Али ако се енергетски пројекти претворе у политичку контролу, онда то постаје проблем. Србија мора да сарађује са свима, али да слуша само себе.
Како видите улогу Русије на Балкану у том контексту?
Русија има историјски, енергетски и политички утицај на Балкану, али мора да схвати да се правила игре мењају. Ако Москва не буде активнија, ризикује да остане посматрач. Када анализирамо ситуацију у БиХ с правом се истиче да Русија ризикује да пропусти ужи круг Доналда Трампа, преко мало познате посредничке компаније, која преузима вишемилијардерске уговоре за енергетску инфраструктуру на Балкану. То је важна оцена. Обим гаса у региону можда није велики по глобалним стандардима, али је политички утицај огроман. Ко контролише гасне токове на Балкану, контролише и значајан део политичке архитектуре региона.
Поменули сте и Балтичко море. Како је оно повезано са Србијом?
Балтичко море показује како ће изгледати будући економски ратови. Амерички стратези више не морају да предлажу класичну војну блокаду. То би био casus belli. Уместо тога предлажу „меку блокаду“ бескрајне инспекције пловила, проверу осигурања, еколошких стандарда, документације, санкционих режима и лучких услуга. Пензионисани генерал-потпуковник америчког ваздухопловства Дејвид Дептула директно је описао такву кампању као ваздушни и поморски притисак који треба да примора Русију за преговарачки сто око Украјине. То није класична блокада, али ефекат може бити сличан.
Зашто је Балтик толико осетљив за Русију?
Зато што руски извоз значајно зависи од балтичких лука. Уст-Луга је 2025. године имала промет од приближно 107 милиона тона. Приморск је имао око 64 милиона тона. Заједно са другим балтичким терминалима, руски сегмент прелази 300 милиона тона годишње, што чини више од трећине целокупног извоза терета. Скоро половина руских поморских пошиљки нафте и нафтних деривата, приближно 129 милиона тона у 2025. години, пролази кроз Балтичко море. То су огромне количине. Ако се ту уведу систематске инспекције, ограничења, проблеми са осигурањем и лучким услугама, онда се не пуца, али се економија гуши.
Photo by Christian Harb on Unsplash
Да ли је Русија већ осетила ту рањивост?
Јесте. Украјински удари на Приморск и Уст-Лугу у марту 2026. године показали су колико су ови капацитети осетљиви. Према подацима који су се појавили, извоз преко балтичких терминала пао је за 53 одсто у кратком периоду, а укупни капацитет извоза нафте привремено је изгубио и до 40 одсто. То је огромно упозорење. Ако једна земља зависи од неколико лука, неколико терминала, неколико коридора и неколико осигуравајућих система, онда је та земља изложена притиску. Србија из тога мора да извуче лекцију.
Која је лекција за Србију?
Да не сме имати једну тачку отказа. Не сме један гасовод бити све. Не сме једна рафинерија бити без заштите. Не сме један правац снабдевања бити једина опција. Не сме један телекомуникациони систем бити једини ослонац. Не сме један страни партнер имати монопол над критичном инфраструктуром. Енергетска безбедност значи вишак капацитета, резерве, алтернативе и заштиту.
Шта мислите о најавама да ЕУ разматра привремено замрзавање горње границе цена руске нафте због рата са Ираном?
То показује колико су санкциони механизми често политички, а не принципијелни. ЕУ тренутно поставља горњу границу на 44,10 евра по барелу, што је аутоматски постављено на 15 одсто испод просечне тржишне цене руске сирове нафте марке Урал. Али када се појави рат са Ираном, када се тржиште уздрма, када западним економијама запрети скок цена, онда одједном почињу разговори о привременом замрзавању те горње границе. Слично томе, Велика Британија је почетком маја на неодређено време дозволила увоз дизел горива и млазног горива произведеног од руске нафте у трећим земљама. То показује једну ствар да када је њима потребно, онда правила могу да се прилагоде. Када је Србији потребно, онда нам држе лекције.
Како Србија треба да се постави према таквој политици?
Хладне главе. Без емоција. Без наивности. Србија мора да каже да ако велике силе штите своје интересе, онда и ми имамо право да штитимо своје. Ако ЕУ може да прави изузетке када је њен интерес угрожен, онда Србија има право да тражи изузетке када је угрожена њена енергетска стабилност. Ако Британија може да увози деривате произведене од руске нафте у трећим земљама, онда нико нема морално право да Србији држи лекције зато што жели сигурно снабдевање.
Вратимо се на дронове. Зашто су они толико важни за енергетску безбедност?
Зато што су дронови променили природу рата. Један јефтин дрон може да угрози рафинерију, електрану, складиште горива, далековод, трафостаницу, аеродром или командни центар. До јуче је напад на такве објекте захтевао авионе, ракете, специјалне јединице или велике операције. Данас је довољна мала беспилотна летелица. Зато противдронска заштита више није луксуз. То је нужност. То нису класичн ПВО средства, није ракета, није топ. То је систем за откривање, идентификацију, праћење и електронско сузбијање дронова.
Шта такав систем обухвата?
Такви системи обухватају више нивоа прво, откривање дронова, друго, идентификацију беспилотних летелица, треће, електронско ометање, четврто, видео-надзор и аналитику, пето, рано упозоравање, шесто, интеграцију различитих сензора у јединствени командни систем, седмо, заштиту индустријских постројења, рафинерија, аеродрома, електрана, војних база, јавних догађаја и критичне инфраструктуре. То је за Србију изузетно важно.
Зашто баш за Србију?
Зато што Србија има објекте који морају бити заштићени од дронова. То су НИС, рафинерија, складишта горива, електране, хидроелектране, трафостанице, гасна складишта, аеродроми, Телеком Србија, дата центри, мостови, железничка чворишта, војни објекти и велике фабрике. Ми не смемо чекати да се нешто догоди па да онда реагујемо. У Украјини смо видели да FPV дронови постају једна од главних претњи на бојишту. У Русији видимо да се због тога убрзано развијају мобилни и стационарни системи за откривање и сузбијање дронова. Србија мора да учи из туђег искуства, а не из сопствене несреће.
Да ли Србија треба да развија сопствену противдронску стратегију?
Апсолутно. Србија мора да има национални програм противдронске заштите критичне инфраструктуре. Тај програм мора да укључи НИС, ЕПС, Електромрежу Србије, Телеком Србија, Аеродром Никола Тесла, војне аеродроме,
железничке чворове, рафинерије, складишта горива, складишта гаса, хидроелектране, термоелектране, мостове, државне институције, дата центре. Морамо знати шта штитимо, од кога штитимо, којим системима штитимо и ко командује у случају напада.
Да ли је Србији потребна нова енергетска доктрина?
Да. Србији је потребна енергетска доктрина која ће обухватити период до 2050. године. Она мора да има неколико стубова. Први је сигурност снабдевања гасом. Други је стабилност снабдевања нафтом и дериватима. Трећи је домаћа производња електричне енергије. Четврти је развој складишта гаса и горива. Пети је заштита критичне инфраструктуре од дронова, сајбер-напада и саботажа. Шести је улагање у нове технологије. Седми је очување политичког суверенитета у одлучивању.
Шта конкретно Србија треба да уради у гасном сектору?
Србија мора да настави да користи предности Турског тока, јер је то за нас важан правац снабдевања. Али истовремено морамо да развијамо додатне правце, складишта и интерконекције. Морамо повећати складишне капацитете, јер онај ко има гас у резерви има и политичку стабилност.
Морамо размишљати о додатним складиштима, проширењу постојећих капацитета, дугорочним уговорима, али и о томе да не дозволимо да диверзификација постане средство политичког условљавања.
Шта је са нафтом и дериватима?
Ту је НИС централно питање. Србија мора да обезбеди да рафинеријски систем остане функционалан, да снабдевање буде стабилно и да санкциони притисци не угрозе тржиште. Такође, морамо развити веће обавезне резерве деривата.
Не можемо живети од недеље до недеље.
Држава мора да има план шта ради ако дође до прекида снабдевања, блокаде транспорта, раста цена, регионалне кризе или санкционог притиска.
Шта је са електроенергетским системом?
ЕПС је кичма државе. Морамо улагати у модернизацију термоелектрана, хидроелектрана, преносне мреже и обновљиве изворе, али без идеолошког фанатизма. Зелена транзиција не сме бити изговор за уништавање енергетске независности. Србија мора имати довољно базне енергије. Без базне енергије нема индустрије, нема војске, нема болница, нема железнице, нема државе.
Да ли Србија треба да размишља о нуклеарној енергији?
Да, али озбиљно, стручно и дугорочно. Не кроз пароле, већ кроз регионалну сарадњу, образовање кадрова, анализу малих модуларних реактора, правни оквир и јавну расправу. Нуклеарна енергија није тема за дневну политику. Русија је најбољи партнер за развој.
То је тема за генерацијску стратегију. Ако желимо стабилну, чистију и независнију енергију у другој половини 21. века, онда морамо отворити ту расправу.
Где је ту национални патриотизам?
Патриотизам није само песма, застава и говор. Патриотизам је када обезбедите да српска деца имају струју, топле домове, стабилну индустрију, сигуран транспорт, безбедне електране и државу која не зависи од туђе воље. Патриотизам је када не дозволите да вам странци пишу енергетску стратегију. Патриотизам је када знате шта је НИС, шта је ЕПС, шта је гасовод, шта је складиште, шта је далековод, шта је трафостаница и зашто све то мора бити заштићено.
Како бисте описали нову геополитику енергетике?
Нова геополитика енергетике има четири нивоа. Први је класични нафта, гас, струја, угаљ, уранијум. Други је инфраструктурни гасоводи, луке, терминали, рафинерије, складишта, мреже. Трећи је технолошки дронови, сателити, сајбер-безбедност, вештачка интелигенција, електронско извиђање. Четврти је политички ко доноси одлуке, ко финансира пројекте, ко контролише компаније, ко управља кризама. Србија мора да разуме сва четири нивоа.
Која је ваша порука грађанима Србије?
Моја порука је да енергетска безбедност није апстрактна тема. То је питање цене горива, цене струје, грејања, радних места, фабрика, плата, пензија, безбедности и независности. Када неко контролише вашу енергију, он контролише вашу политику. Када неко контролише вашу комуникацију, он контролише ваше информације. Када неко контролише ваше податке, он контролише ваше одлуке. Зато Србија мора да буде будна, организована и стратешки паметна.
А која је ваша порука државном врху?
Да Србија мора хитно да уради националну процену енергетско-безбедносних ризика. Морамо знати који су нам најрањивији објекти, који су најопаснији сценарији, који су правци снабдевања најосетљивији, које стране компаније имају приступ критичној инфраструктури, који системи комуникације су нам зависни од спољног фактора, како штитимо НИС, како штитимо ЕПС, како штитимо гасоводе, како штитимо рафинерију, како штитимо аеродроме и како штитимо државу од дронова. То не сме бити препуштено случају.
Која је ваша завршна порука?
Свет више није онакав какав је био пре десет година. Данас се државе не руше само бомбама. Руше се енергетским уценама, санкцијама, сателитским системима, дроновима, алгоритмима, контролом података, финансијским притиском и инфраструктурним зависностима. Србија има право да буде слободна. Али слобода се не брани само речима. Она се брани струјом, гасом, нафтом, железницом, телекомуникацијама, војском, знањем, технологијом и политичком храброшћу.
Као председник Српске лиге и као човек који се бави питањима енергетске безбедности, сматрам да Србија мора да уђе у нову епоху као држава која зна шта хоће. Не као колонија. Не као периферија.
Не као простор туђих интереса. Већ као суверена српска држава која разуме да су енергија, технологија и безбедност три стуба националног опстанка. Суверенитет у 21. веку неће имати онај ко има најлепше декларације, већ онај ко има енергију, инфраструктуру, податке, комуникације, заштиту и вољу да сам одлучује о својој будућности. Србија мора бити таква држава.
Izvor: www.euronews.rs
