Хиротонија Епископа диоклијског Пајсија, викара Митрополита црногорско-приморског
Извор: spc.rs
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао је 22. септембра 2024. године у храму Светог Саве на Врачару светом Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Пајсија у чин Епископа диоклијског, викара Митрополита црногорско-приморског.
На почетку свечаног чина хиротоније, изабраног и нареченог епископа Пајсија су кроз царске двери извели изабрани Епископ костајнички архимандрит Серафим и игуман хиландарски Методије на солеју, где су око Патријарха стајали сабрани архијереји. Том приликом, док је у руци држао својеручно написано Изложење православне вере, на питање Његове Светости Патријарха: „Ради чега си дошао и шта иштеш од наше смерности?“, изабрани и наречени епископ Пајсије је одговорио: „Хиротонију архијерејске благодати, Светејши Владико, по сагласности и клирика најсветије Епископије диоклијске“. Затим је изабрани и наречени епископ Пајсије посведочио веру коју исповеда прочитавши Никео-цариградски Символ вере и Исповедање вере у којима је изложио догмате Свете Цркве са заветовањима на верност Цркви.
Уследила је света Литургија током које је, по освештаној богослужбеној пракси, обављен свечани чин хиротоније. Изабрани епископ Пајсије је, вођен двојицом архијереја, три пута обишао Часну Трпезу, коју је целивао док га је Патријарх благосиљао Часним Крстом. Архијереји су затим привели изабраног епископа Пајсија пред Часну Трпезу, где му је Патријарх на главу положио крај омофора, а архијереји отворено Јеванђеље. Пошто је прочитао молитве хиротоније, патријарх Порфирије је новохиротонисаног епископа Пајсија обукао у сакос и омофор, а затим положио на њега крст, панагију и архијерејску митру свечано узглашавајући: „Аксиос!“ и „Достојан!“, што су сво свештенство и народ у радости отпевали. Преосвећени Епископ диоклијски г. Пајсије је, затим, по први пут народ благословио трикиријама и дикиријама.
На торжественој светој Литургији под сводовима заветног храма српског народа Светејшем Патријарху г. Порфирију су саслуживали: високопреосвећна господа митрополити тверски и кашински Амвросије, ловчански Гаврило, крфски Нектарије, тетовско-гостиварски Јосиф, црногорско-приморски Јоаникије, сремски Василије, бачки Иринеј, жички Јустин, врањски Пахомије, браничевски Игнатије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, нишки Арсеније и захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије; као и преосвећена господа епископи: дељендровско-илинденски Јоаким, пакрачки и славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, осечкопољски и барањски Херувим, будимљанско-никшићки Методије, шабачки Јеротеј, јегарски и изабрани лондонски и британско-ирски Нектарије, мохачки Дамаскин, хвостански Алексеј, новобрдски Иларион, топлички Петар, јенопољски Никон, моравички Тихон и умировљени канадски Георгије.
Саслуживали су и: високопреподобни архимандрити Серафим, изабрани Епископ костајнички; Методије, игуман хиландарски; Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода; Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; Сава, игуман дечански; Исаија, игуман манастира Бијеле; Сергије, игуман острошки; Михаило, игуман Светих Архангела; Бенедикт, игуман Михољске Превлаке; Варнава, игуман манастира Трескавца; Стефан, игуман великореметски; Данило, игуман Ђурђевих Ступова; као и Христодул (Триандафилос) и Јустин (Константас). Саслуживали су такође и: протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; протојереји-ставрофори Слободан Зековић, Обрен Јовановић, Слободан Јокић, Ненад Тупеша, Радомир Никчевић, Дарко Пејић, Горан Спајић, Далибор Милаковић и Никола Гачевић; протојереји Благоје Рајковић, Михаило Ковачев, Сергеј Бутко, Јован Вуковић, Милан Кадијевић, Никола Пејовић, Мирко Вукотић, Мирчета Шљиванчанин, Данило Дамјановић, Миливоје Јововић, Драженко Ристић, Александар Лекић, Игор Балабан, Немања Кривокапић и Анђелко Боричић; протосинђели Павле, Јустин, Климент и Гаврило; јеромонаси Нектарије Хиландарац, Макарије, Рафаило, Владислав, Михаило, Симеон, Јован и Филотеј; јереји Илија Сламков, Милош Балабан, Милош Лучић и Обрен Дамјанац; протођакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Младен Ковачевић; ђакони Мирослав Николић, Јован Зорин и Живомир Јосифовски, као и јерођакон Сионије (Зорић).
После читања одељка из светог Јеванђеља беседио је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Митрополит Јоаникије: Хиротонија епископска је Светодуховски догађај
Беседа Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија на хиротонији Епископа диоклијског г. Пајсија 22. септембра 2024. године у храму Светог Саве на Врачару
У име Оца и Сина и Светога Духа. Ваша Светости, драга браћо архијереји, поштовани представници власти Србије и Црне Горе, драга браћо свештеници и монаси, сестре монахиње, драга браћо и сестре,
Сабрала нас је благодат Светог Духа на ову свету службу и на хиротонију Епископа диоклијског, нашег у Христу брата Пајсија. Господ Исус Христос, када је изабрао својих дванаесторицу ученика, припремао их је непрестано да постану сасуди Светог Духа. Није то ишло тако лако. Видимо да они исти апостоли као прости људи, најчешће рибари и занатлије који су срцем кренули за Христом, нису могли да многе Његове речи разумеју, али су примали Његову Реч и повремено показујући своје недоумице лако су их, уз помоћ Божју, превазилазили и тако напредовали. Господ Исус Христос је понекад говорио баш о томе да треба да припреме своје душе и срца, да приме благодат Духа Светог. У почетку је то говорио у загонеткама и сликама, као што сведочи и ово данашње Јеванђеље. Касније је о томе, када су могли боље схватити о чему се ради, говорио и отворено, па је негде средином своје проповеди, завршавајући своје дело на земљи, дело нашег спасења и устројавања Цркве Божје, рекао и позвао све који су жедни да дођу да пију од непресушног извора благодати Божје. Говорио је да ће из оних који у Њега верују потећи реке воде живе, а то је благодат Божја која се настањује у душама оних који верују. Касније, пред само своје страдање, говорио је да ће, када Он пође ка Оцу своме и после свршеног дела Његовог на земљи, њима послати другог утешитеља који ће их упутити у сваку истину, открити им смисао оног што им је говорио док је био са њима, открити им значај свега оног што је чинио устројавајући наше спасење.
Био је и тај страшни моменат када је добровољно кренуо на своје страдање, када је тим истим ученицима, који су били уверени да ће са Њиме издржати сва искушења као претходних дана и година и да се од Њега неће одвојити, на Велики петак понестало храбрости и спремности, када су се апостоли по људској немоћи и по недостацима људске природе поколебали и разбежали. Ушао је страх у њихова срца, ушла је смућеност у њихове душе, али и то је било по промислу Божјем. Они су се разбежали и напустили Христа у том моменту, сви осим љубљеног ученика Јована Богослова. Једино Га је Јуда, издајник у кога је ушло лукавство и злоба демонска, добровољно и својевољно издао. Међутим, милостиви Господ је сабрао своје ученике својим Васкрсењем, јео је и пио са њима, славећи са својим ученицима победу над смрћу, дарујући им нови живот, усавршавајући заједништво њихове душе и њихових срца. Пре свог Васкрсења на небо још једном је напоменуо о Духу Светом, када им је заповедио: Седите у граду Јерусалиму и немојте се разилазити док не примите обећање Оца мога Небескога и докле се не обучете у Силу са Висине.
И управо на дан Свете Педесетнице, ниспослао је свог Светог Духа на своје свете ученике и апостоле у виду огњених језика. Ту можемо тражити и смисао речи Христових да је дошао да баци огањ на земљу. Шта значе речи Христове да ће их обући у силу са висине? Обукао их је тада у силу своје вечне и живоносне истине, у силу љубави, благодати Божје, милосрђа, сваке утехе и сваке радости, учинивши их својим изабраним сасудима Светог Духа. Улио је у њихове душе и у њихове умове божанску мудрост, а у срца божанску храброст, па су они исти ученици – који су се раније, на Велики петак, показали као слабићи и разбежали се – остали, благодаћу Светога Духа, неустрашиви, непобедиви и неодољиви. Проповедали су храбро и истинито Јеванђеље Божје сведочећи Христово дело спасења свим народима и пред властима, и пред царевима, и пред простим људима, приводећи све спасењу, приводећи све у наручје Христово.
Ево, драга браћо и сестре, да не мислимо да је тај чудесни догађај, који се догодио у једном историјском моменту, остао негде у прошлости. Он је непрестана стварност Цркве Божје што смо и данас на овој светој служби окусили и доживели. И није случајно што се на архијерејској хиротонији врши управо служба Педесетнице. Хиротонија епископска је превасходно Светодуховски догађај и оно што се једном догодило, када је Господ устројавао своју Цркву, има вечну вредност и вечну стварност. Ми смо тај догађај преко ове данашње свете службе и преко призивања Светог Духа из уста Његове Светости, архијереја и вернога народа на новог епископа доживели и постали смо саучесници тог догађаја нашег спасења.
Нека свима вама, драга браћо и сестре, буде на радост ова света служба. Сви смо данас окусили радост неисказану и испуниле су се наше душе и наша срца божанском радошћу и божанском светлошћу и милошћу. Нека нам то постане садржај нашег живота, нека се то претвори у добра дела и у служби нашег новог епископа Пајсија и у животима свих нас. Амин, Боже дај, на многа и блага лета! На крају свете архијерејске Литургије, патријарх Порфирије је са амвона упутио очинску поуку новохиротонисаном епископу Пајсију о значају службе коју је примио:
– У Цркви је све устројено по реду и поретку, да буде благообразно, опет по речи Јеванђеља, а то је парадокс Цркве и живота у Цркви. У Њој је апсолутна и потпуна слобода, слобода у Христу, слобода од греха, смрти и ђавола, али са друге стране, споља посматрано, могло би се рећи да је живот у Цркви у исто време лишавање слободе. На то личи, али заправо то није лишавање слободе, него послушање Цркви, и то послушање које подразумева распињање себе и своје воље, одрицање од себе и своје воље кроз поистовећење са вољом Христовом, а то није ништа друго него истинска и права слобода. По том реду и таквом поретку наш Сабор је заједно са Духом Светим нашао за сходно да Ви будете викарни епископ, помоћни епископ Митрополиту црногорско-приморском. То значи да ће се све оно што је служба Христова и служба апостолска одвијати по поретку Цркве и Промислу Божјем у Епархији црногорско-приморској, на том простору, у земљи Светог Симеона Мироточивог, у земљи Светог Саве, Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког и многих знаних и незнаних светитеља Божјих, у Црној Гори коју сви истински и из дубине душе волимо и видимо као органски део наше помесне Цркве. Тамо ћете вршити службу Христову и службу апостола крштавајући, приводећи све Христу и Цркви Христовој, најпре децу Светог Саве, најпре Србе светосавце, а онда и све друге људе који чезну за истином, правдом и лепотом, за пуноћом, за спасењем, јер у Цркви Христовој нема Грка и Јеврејина, како каже апостол Павле, него сви смо једно у Њему.
На крају поуке, патријарх Порфирије је уручио архијерејски жезал епископу Пајсију.
Патријарх Порфирије: Наше поистовећење са вољом Христовом није ништа друго него истинска и права слобода
Браћо и сестре, часни оци, монаси и монахиње, браћо и сестре, ево, како је и митрополит Јоаникије рекао у свом слову после читања светог Јеванђеља, учествовали смо у једном Светодуховском догађају, у догађају Духа Светог који је сишао на све нас, али и на новохиротонисаног епископа Пајсија. Епископ је у Цркви постављен да буде на месту Христовом, али и да врши службу светих апостола и та служба је везана искључиво за Цркву. Као апостол, драги Владико, и Ви сте добили заповест или, боље рећи, послушање од самог Господа да идете и проповедате Јеванђеље Христово крштавајући све народе и све људе у име Оца и Сина и Светог Духа.
Међутим, будући да Црква Христова нема границе ни у времену ни у простору, јер је Она сам Христос, како каже Свети Јован Златоусти, и како је много пута у истом духу понаваљао Свети ава Јустин да је Црква продужени Христос у векове векова, а апостол Павле за Христа каже да је Он јуче, данас и сутра исти у векове векова обраћајући се у посланици Јеврејима. Дакле, служба епископа је везана за Цркву, а Црква нема границе у времену и простору. Међутим, у Цркви је све устројено по реду и поретку да буде благообразно, опет по речи Јеванђеља, а то је парадокс Цркве и живота у Цркви. У Њој је апсолутна и потпуна слобода, слобода у Христу, слобода од греха, смрти и ђавола, али са друге стране, споља посматрано, могло би се рећи да је живот у Цркви у исто време лишавање слободе. На то личи, али заправо то није лишавање слободе, него послушање Цркви, и то послушање које подразумева распињање себе и своје воље, одрицање од себе и своје воље кроз поистовећење са вољом Христовом, а то није ништа друго него истинска и права слобода. По том реду и таквом поретку наш Сабор је заједно са Духом Светим нашао за сходно да ви будете викарни епископ, помоћни епископ Митрополиту црногорско-приморском. То значи да ће се све оно што је служба Христова и служба апостолска одвијати по поретку Цркве и Промислу Божјем у Епархији црногорско-приморској, на том простору, у земљи Светог Симеона Мироточивог, у земљи Светог Саве, Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког и многих знаних и незнаних светитеља Божјих, у Црној Гори коју сви истински и из дубине душе волимо и видимо као органски део наше помесне Цркве. Тамо ћете вршити службу Христову и службу апостола крштавајући, приводећи све Христу и Цркви Христовој, најпре децу Светог Саве, најпре Србе светосавце, а онда и све друге људе који чезну за истином, правдом и лепотом, за пуноћом, за спасењем, јер у Цркви Христовој нема Грка и Јеврејина, како каже апостол Павле, него сви смо једно у Њему.
Нека би Вам Господ дао да Његов благослов на данашњи дан, који је благодаћу Духа Светог изведен на Вас, буде у све дане живота Вашег. Стога, у име Сабора изговарамо: Прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем. Достојан!
Затим је Преосвећени Епископ диоклијски г. Пајсије упутио своју прву архијерејску беседу у којој је поручио: – У овом свету за борбу треба бити спреман, јер она неминовно предстоји, уколико желимо сачувати себе на палуби спаситељној, која једина остаје крепка тврђава и која једина улива наду и сигурност. Чак и онда када своје личне снаге видимо недовољним, ослонац нам је Онај који је рекао: „Кад отидеш на војску на непријатеља својега и видиш коње и кола и народ већи од себе, немој се уплашити од њих, јер је с тобом Господ Бог твој” (5 Мој. 20,1). Потпуно је јасно да једини наш непријатељ јесте само грех који је и узрок нашег страдања и међусобних непријатељстава, против кога нам се ваља непрестано борити, на њега устајати и против њега ратовати, а жеља је Божја и свих нас да се „сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2,4).
Приступна беседа Епископа диоклијског Пајсија, викара Митрополита црногорско-приморског
„О Свевишњи, Творче непостижни! Дан ти свјетлост круне показује, ноћ – порфире твоје таиствене, непоњатна чудества дивотах; твар ти слаба дјела не постиже, само што се тобом восхићава“ (П. П. Његош, „Луча микрокозма“, ст. 141-150)
Ваша Светости, високопреосвећена и преосвећена господо архијереји, уважени представници државних власти Републике Србије и Црне Горе, часни оци свештеници, преподобни оци свештеномонаси и монаси, преподобне сестре монахиње, у Христу возљубљена браћо и сестре,
Од тренутка када је Бог заповиједио да буду видјела на своду небеском, да дијеле дан од ноћи и буду знаци временима, Сунце све до данас неуморно и с лакоћом дјечје игре излази и залази, крунишући дане и мјесеце, године и стољећа, испуњујући притом заповјест божанску и својим сијањем одсјај славе Творчеве осликавајући. Када оно, по природи бесловесно и без способности схватања и поимања, тако дивно прославља свога Створитеља, тек колико прије човјеку, словесном и разумном, створеном по лику и подобију Вјечнога и Беспочетнога, доликује слово Божје испуњавати и име Његово свето славити. Стога, било би крајње недолично да, након што сам примио благослов на благослов, на првом мјесту не заблагодарим Богу од кога „сваки добри дар и сваки савршени поклон силази“ (Јак. 1,17). Штавише, показао бих се једнако охолим, попут оног лењивог слуге који је примивши талант дрско вратио своме, уистину, милостивом и штедром Господару, поистовијетивши га са тврдицом и човјеком суровим и неправедним. Презирући такво безумље и дрскост, а подстицан љубављу и милосрђем Божјим, искрено благодарим Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу једноме у три Лица јављеноме, што ми је подарио све вас и са вама изобиље у свему. Благодарим и на овоме дану и указаној части и достојанству бити епископом Цркве Христове, смјерно понављајући ријечи Светог Јована Богослова: „Ономе који нас љуби и опра нас од гријеха наших крвљу својом, и учини нас царством, свештеницима Богу и Оцу својему, Њему слава и моћ у вијекове вјекова. Амин“ (Отк. 1, 5-6). Истовремено благодарим и на данима који ће тек доћи и свему ономе што они носе, јер како наш народ побожно каже, да што је од Бога и од меда је слађе.
Овим ријечима благодарности Богу јединоме придружујем искрену синовску и братску захвалност Светом Архијерејском Сабору наше Цркве и Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију, који су мој избор за Епископа диоклијског и викара Митрополита црногорско-приморског подржали и саборним полагањем својих руку учинили епископом и служитељем олтара и винограда Господњег. Такође, истински синовску благодарност изражавам и Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију који је на једној од животних раскрсница мој живот усмјерио служењу Цркви; чији благослов ме је пратио куд год сам ишао и на чији предлог сам, између осталог, и изабран за викарног епископа. Слово поштовања и љубави упућујем и својим драгим родитељима Милуну и Милијани, као и њиховим родитељима. Свјестан њихове поднијете родитељске жртве за мене, мог брата Стефана и сестру Јелицу, за свог, већ у Господу уснулог, оца Милуна молим Царство Небеско и да га Господ награди за чврстину коју је имао у свим тешкоћама пред којим се налазио, а за моју, овдје присутну, мајку Милијану, за њене молитве Богу, доброту и благу нарав, од Христа просим добро здравље и дуг живот. Коначно, ријечи захвалности и пажње бих упутио и високопреподобном архимандриту Исаији, игуману манастира Бијела, у чијој близини сам провео прилично времена, осјетио радост, тишину и љепоту манастирске обитељи и у цјелости заволио монашки живот.
Драга браћо архијереји, богољубиви народе, стојећи данас пред живим Богом и вама као иконом Његовом, синовима и кћерима Његовим, са страхом и из послушности се прихватам бремена повјерене ми службе. Са страхом, због тога што ми на Страшном Суду предстоји дати одговор ако је са немаром будем обављао, како, поред осталог, и сами апостол Павле упозорава: „Темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу, свачије ће дјело изаћи на видјело; јер ће дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је“ (1 Кор. 3,11-13).
Из послушности, пак, јер осјећам дуг према својој Цркви и мом српском народу. Чини ми се да овај последњи осјећај, који извире из срца али притом не противречи ни уму, засјењује тај оправдани страх и улива нову снагу и силу. Наиме, ово, да тако назовемо, ново служење које је и продужетак оног претходног, прихватам са истим настројењем као и сва пређашња послушања, укључујући и она која сам обављао у манастиру мога пострига, Ђурђевим Ступовима, као и садашња у Цетињском манастиру, покрај моштију Светог Петра и деснице Светог Јована. Многе монашке врлине нијесам стекао, али сам се, ипак, трудио онолико колико ми је Бог давао моћи и умијећа не бих ли испунио ријечи славног Апостола који каже: „И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима… јер Господу Христу служите“ (Кол. 3,23-24), и још како, између осталог, каже Свети Јован Златоуст: „Видећи испред себе награду, не заборављај труд. Гдје има подвига, тамо је и награда, гдје су ратови, тамо су и почести, гдје је борба тамо је и вијенац“. Поред свега осталог, претходно реченог у Исповиједању вјере, служба које се данас свјесно прихватам подразумијева и дијелити судбину свога народа, ма каква она била. Међутим, мој народ није само српски, овај у којем сам рођен и одрастао, већ мом народу припада свака душа православна.
Савремено друштво у цјелини се, свакако, суочава са многим недаћама. На једном крају свијета људи страдају у ратовима осјећајући њихову тежину као и лукавство оних који их проузрокују; на другом, опет, глад и болести остављају дјецу без родитеља и родитеље без дјеце; браћу и сестре – једне без других. Овог општег страдања није поштеђена ни природа ни животиње. Сва твар састрадава ономе који је одређен да буде круна свега створеног, тј. човјеку. Притом, савременом човјеку се чини као да тога никад раније није било и да је бол тог страдања само њему познат а не као да су га на својим плећима носила покољења храбрих људи прије нас, а они слаби под њим очајавали и падали. Ваистину, то страдање постоји од када је човјек населио ову земљу и само су немудри маштали о благостању на земљи које им се у очима чинило тако близу, а из руку им је једнако измицало. У помрачењу свога ума стварали су системе и осмишљавали законе али им је спокојство било увијек подједнако далеко, бар за онолико колико је Небо удаљено од земље, само због тога што је спокој карактеристика будућег живота, а овога – само његов благи предокушај и, углавном, немири и невоље, ковање и каљење, и вјечита борба. Ове борбе још мање је Црква Христова поштеђена. Како су говорили Духом Светим надахнути оци, она попут брода плови ка Царству Небеском, о њу, пак, ударају таласи и вјетрови је љуљају, ипак она не тоне, нити јој икад пријети опасност од тога само зато јер је кормилар те лађе Богочовјек Христос. Истина, најновијим подјелама и неслагањима нанијета је Цркви рана која боли све нас, но она ни најмање не може нашкодити Цркви као Тијелу Христовом већ само онима који ту рану задају и који се налазе ван Брода Спасења.
Дакле, у овом свијету за борбу треба бити спреман, јер она неминовно предстоји, уколико желимо сачувати себе на палуби спаситељној, која једина остаје крјепка тврђава и која једина улива наду и сигурност. Чак и онда када своје личне снаге видимо недовољним, ослонац нам је Онај који је рекао: „Кад отидеш на војску на непријатеља својега и видиш коње и кола и народ већи од себе, немој се уплашити од њих, јер је с тобом Господ Бог твој” (5 Мој. 20,1). Потпуно је јасно да једини наш непријатељ јесте само гријех који је и узрок нашег страдања и међусобних непријатељстава, против кога нам се ваља непрестано борити, на њега устајати и против њега ратовати, а жеља је Божја и свих нас да се „сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2,4).
Дозволите ми на самом крају да најсрдачније заблагодарим нашим драгим гостима који долазе из сестринских помјесних Цркава и то: Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Крфа, Пакса и Дијапонтијских острва г. Нектарију; Његовом Високопреосвештенству Митрополиту тверском и кашинском г. Амвросију; Његовом Високопреосвештенству, Митрополиту ловчанском г. Гаврилу; Његовом Преосвештенству Епископу дељадровско-илинденском г. Јоакиму и Његовом Високопреосвештенству Митрополиту тетовско-гостиварском г. Јосифу, који су нам својим присуством учинили велику част и увеличали данашњи празник. Заправо, они и нису наши гости већ наша најужа фамилија, јер од њих немамо никога ни ближег ни дражег. Благодарим мојој сабраћи из Цетињског манастира и Ђурђевих Ступова; благодарим својим учитељима, наставницима и професорима; благодарим својим школским друговима XVI генерације обновљене Цетињске богословије; кумовима, пријатељима, родбини и свима вама, вољена браћо и сестре. Благодарим и мојим Дурмиторцима и Васојевићима, и са Цетиња старо-Црногорцима. Благодарим и Светом Николи, мом крсном имену и Светом патријарху Пајсију, чије име носим, и молим им се да будем вјеран и достојан слуга њиве Господње. Амин. Поред родбине и пријатеља епископа Пајсија, свештенства и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве и многобројног благочестивог верног народа, у светој Литургији и чину хиротоније молитвено учешће су узеле и високопреподобна мати Харитина, игуманија Пећке Патријаршије, као и игуманије и настојатељице манастира Ждребаоника, Ћелије Пиперске, Добриловине, Подмалинског, Жупе, Дуљева, Добрске Ћелије и Светог Спиридона.
Богослужењу су присуствовале многобројне угледне јавне личности из политичког, културног и јавног живота Србије и Црне Горе, међу којима и: г. Ненад Поповић, министар без портфеља у Влади Републике Србије; г. Будимир Алексић, потпредседник Владе Црне Горе; др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије; г. Ђорђе Ивановић, секретар Министарства правде Црне Горе; г. Драган Радовић, директор Директората за сарадњу са верским заједницама Црне Горе; монс. Санто Ганђеми, апостолски нунције у Републици Србији
