Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Србија се налази на ивици. Али не само на ивици политичког преокрета, како то многи данас прижељкују и представљају, већ на ивици једног много дубљег, опаснијег и по својим последицама далекосежнијег друштвеног сукоба и грађанског рата. Ово више није обична предизборна кампања, нити уобичајена борба власти и опозиције. Ово је стање у којем је готово целокупан јавни живот претворен у политичко бојно поље, а друштво доведено у ситуацију да се и најобичније свакодневне активности тумаче кроз питање политичке припадности. Постоји једна песма из 1990. године која, када се пажљивије послуша, открива више о данашњој Србији него десетине предизборних истраживања, телевизијских дуела и самоуверених политичких аналитичара. „Ко то ноћас кроз Тополу прође“, певао је тада Драгиша Симић, призивајући Карађорђа, вожда Првог српског устанка, који се, по стиховима песме, није вратио међу Србе, већ је народу послао Слободана Милошевића.
Била је то 1990. година, тренутак када је један политички лидер у народној машти добијао обрисе историјског избавитеља, а политика се, као толико пута у српској историји, претварала у необичну мешавину националне митологије, колективне наде и готово религиозне вере у човека који ће решити оно што држава и институције нису умеле. Тридесет шест година касније, Србија поново пева. Вучићеви напредњаци окупљају своје присталице уз „Рузмарин“, студентски покрет је у песми „Три пољупца хоћу ја“ пронашао свој препознатљиви изборни рефрен, док друштвене мреже, глумци, певачи, инфлуенсери и читав један нови свет дигиталних дворјана учествују у политичком спектаклу у којем се пажња публике често вреднује више од садржаја поруке. Али постоји један детаљ који ми се у овој буци чини далеко занимљивијим од свих песама које данас одјекују српским трговима. Детаљ који би неки пажљивији аналитичар, навикао да историју чита кроз интересе, наслеђе и дуговечност институција, вероватно прокоментарисао само једним дискретним осмехом. Наиме, Слободана Милошевића више нема, многи који су га политички сахрањивали одавно су и сами нестали са политичке сцене. Али Социјалистичка партија Србије, коју је основао управо те 1990. године, и даље је ту.
Штавише, њен председник Ивица Дачић, некадашњи Милошевићев портпарол и човек који је преживео готово све политичке преокрете последње три деценије, данас своју изборну листу назива „Фактор стабилности“. Каква префињена историјска иронија! Управо је тим изразом део међународне дипломатије деведесетих година описивао и самог Милошевића. И док се Србија уочи 25. октобра дели између Вучићеве листе и студентског покрета, док једни већ прослављају победу, а други најављују историјски преокрет, Дачић стоји готово неприметно у средишту једне много озбиљније политичке рачунице. Његова странка не мора да буде највећа да би имала значајну улогу у постизборним преговорима. Уколико изборни резултат не донесе јасну парламентарну већину, њени мандати могли би постати драгоцени у формирању власти. Дачић је јавно искључио промену коалиционих партнера и најавио наставак сарадње са напредњацима, али се значај сваке политичке изјаве после избора увек мери и бројем мандата који стоји иза ње. А сада долазимо до детаља који заслужује посебну пажњу и који би озбиљни политички посматрачи морали да размотре пре него што Дачића олако отпишу као политичку прошлост. Средином октобра, свега десетак дана пред изборе, Ивица Дачић боравио је у Москви, где је имао низ сусрета са високим руским функционерима из политичког, дипломатског и безбедносног система Руске Федерације. У међувремену, Ипсос објављује истраживање према којем Дачићева листа има свега 3,2 одсто подршке, дакле налази се непосредно изнад изборног цензуса. И ту се намеће једно питање које се у Србији готово нико не усуђује озбиљније да постави, да ли су руски државни врх и његове институције процењивали политичку тежину Ивице Дачића искључиво на основу резултата анкета или су располагали другачијим анализама српске политичке стварности?
Јер, замислимо на тренутак да су Медведев, Лавров и Шојгу своје процене о политичкој будућности Србије заснивали искључиво на табелама Ипсоса. Шта би у њима видели? Лидера партије која се бори за прелазак цензуса, политичара чија се изборна снага мери са неколико процената и чији се парламентарни опстанак доводи у питање. Наравно, Дачић у Москву није отпутовао само као председник СПС-а, већ и као потпредседник Владе и министар унутрашњих послова у техничком мандату, што само по себи објашњава део његових званичних сусрета. Али дипломатија је једно, а стратешко процењивање политичке будућности друге државе нешто сасвим друго. Зато је занимљиво поставити питање какве су процене руски државни аналитичари и надлежне службе имали пред собом када су разматрали српску политичку сцену. Да ли су у Дачићу видели само досадашњег министра и традиционалног партнера или и човека чија би странка, у одређеном распореду изборних резултата, могла имати несразмерно већи политички утицај од свог процента гласова?
То не можемо знати без увида у њихове извештаје. Али управо зато што не знамо, било би интелектуално прилично површно да такво питање унапред одбацимо. Велике државе не прате само популарност политичара, оне прате институције, односе моћи, коалиционе могућности, дугорочне интересе и људе који, чак и са релативно малом изборном подршком, могу остати важни за политичке одлуке. Анкетар пребројава опредељене бираче. Озбиљан државни аналитичар мора да разуме и шта се дешава са њиховим гласовима када се пребројавање заврши. А постоји још једна појединост, готово литерарна у својој симболици. На тринаестом месту Дачићеве изборне листе налази се Марко Милошевић, унук Слободана Милошевића, одрастао и школовао се у Москви где се формирао као политичка личност. Дакле, тридесет шест година након што се певало да је Карађорђе послао Слобу народу, унук тог истог Слобе налази се на изборној листи човека који је наследио његову партију. И све то у тренутку када се одлучује о новој политичкој епохи Србије. Не верујем у случајности као објашњење политике, али не верујем ни да свака историјска подударност скрива некакву заверу. Понекад је стварност једноставно много ироничнија од наших покушаја да је објаснимо.
И зато, док једни певају о рузмарину, а други о три пољупца, вреди приметити да се на гласачком листићу између Вучићеве листе под бројем један и студентске листе под бројем три налази управо Дачићева листа под бројем два. То пружа готово савршену метафору једне српске политичке стварности у којој се између прошлости и будућности упорно појављује исти посредник. Можда ће се показати да је све ово само занимљива историјска паралела. А можда ће управо парламентарна аритметика открити колику политичку тежину има наслеђе за које су многи веровали да је одавно сахрањено. Историја, уосталом, ретко има обичај да своје најважније обрте најављује трубама. Она више подсећа на старог руског аристократу који ништа не објашњава, никоме се не правда и никада не открива све карте пре него што се вечера заврши. Зато ме, у овој предизборној какофонији, мање занима која ће песма бити најгласнија у недељу увече, а много више ко ће у понедељак имати довољно посланичких руку да одлучи о судбини државе. Јер ако нас је политичка историја Србије нечему научила, онда је то да победнички рефрени не морају бити и последња реч. А негде у позадини, готово нечујно, још увек као да одјекује старо питање из 1990. године „Ко то ноћас кроз Тополу прође?“ Можда право питање више није ко је прошао кроз Тополу, већ ко је све ове године остао у Србији, надживео њене политичке господаре и дочекао да поново седне за сто за којим се дели власт. Али власт се данас више не осваја само за тим столом, нити се политичка моћ мери искључиво бројем страначких одбора, посланика и министара. Постоји још једна, наизглед мање видљива, али све утицајнија димензија политичког сукоба.
Дошли смо до тога да се политиком више не баве само политичари, странке и институције. Политиком се баве инфлуенсери за козметичке производе на друштвеним мрежама, навијачи на трибинама, балерине на позорницама, трговински ланци, произвођачи сокова, промотери фарбе за косу, експерткиње за надоградњу ноктију, певачи, глумци, инфлуенсери из сиве зоне, власници ресторана, угоститељи, маркетиншке агенције и медијске куће. И то не само кроз јавно изражавање политичког става, што је свачије демократско право, већ кроз све сложенију употребу комерцијалног, медијског и друштвеног утицаја, уз офанзиву турбо-фолк хитова, где свака страна има своје фаворите. Ми више немамо само политичку кампању. Имамо борбу за свест, пажњу, емоције и понашање сваког појединца. Последње истраживање агенције Ипсос, спроведено од 20. до 22. октобра на узорку од 3.624 испитаника, показује да листа Александра Вучића има подршку 47,4 одсто опредељених бирача, студентска листа 40 одсто, а коалиција Ивице Дачића 3,2 одсто.
Међутим, у овим бројевима крије се један од најзанимљивијих политичких парадокса данашње Србије.
Човек за кога агенција Ипсос процењује да он и његова коалиција имају свега 3,2 одсто подршке могао би, под одређеним условима, постати један од најважнијих људи у формирању будуће власти. Тај човек је Ивица Дачић. А аутор овог текста сматра да је његова подршка међу бирачима дупло већа него што агенција Ипсос процењује. Социјалисти се по анализи ИПСОСА налазе на самој граници изборног цензуса. Ипсосов интервал процене њиховог резултата креће се од 2,5 до 3,9 одсто. Уколико пређу цензус и добију довољан број мандата, а највећој листи буде недостајало посланика за парламентарну већину, Дачићев СПС би могао поново да добије политичку тежину далеко већу од свог изборног резултата. У том случају, његова одлука може бити пресудна за формирање наредне владе. А судећи према његовој досадашњој политици, не би било изненађење да настави сарадњу са Александром Вучићем. И управо зато Дачићева недавна посета Москви заслужује много озбиљнију анализу него што јој је у српској јавности посвећено. Ивица Дачић је непосредно пред изборе разговарао са Дмитријем Медведевим, замеником председника Савета безбедности Руске Федерације, затим са Сергејем Шојгуом, секретаром Савета безбедности, са Сергејем Лавровом, министром иностраних послова Руске Федерације, и са портпаролком Министарства иностраних послова Маријом Захаровом. Разговарао је и са Игором Зубовим, државним секретаром и замеником министра унутрашњих послова Руске Федерације, Александром Куренковим, министром за ванредне ситуације, као и са Дмитријем Кочњевим, директором Федералне службе обезбеђења Русије. Реч је о људима који заузимају значајна места у политичком, дипломатском и безбедносном систему Руске Федерације. Медведев је, поред функције заменика председника Савета безбедности Русије, и председник Јединствене Русије, Шојгу је секретар Савета безбедности, а Лавров дугогодишњи шеф руске дипломатије.
Медведев и Шојгу су Дачићу пожелели успех на изборима. Истовремено, Владимир Путин је раније јавно изразио наду да ће Александар Вучић постати будући председник Владе Србије. Путинова изјава представља јасну политичку поруку о односу Москве према Вучићу. С друге стране, ниво Дачићевих сусрета и поруке које су му упућене показују да он у Москви има значајне саговорнике и политичке контакте. То само по себи није доказ да руски државни врх наступа јединствено у корист две одвојене изборне листе, али јесте показатељ да Москва одржава канале са више актера српске политике. Зашто је то важно? Зато што Русија не посматра Србију само кроз призму једног изборног циклуса. Москва има своје дугорочне интересе у енергетици, регионалној безбедности, питању Косова и Метохије и положају Србије у европском поретку. Србија, са друге стране, има сопствени интерес да одржи односе са Русијом, али и да одлуке о својој политичкој будућности доноси самостално. Политика великих сила не своди се на личне симпатије. Она почива на заједничким вредностима и интересима, континуитету и процени будућих односа моћи.
Зато је и Дачићева посета важна за разумевање онога што нас очекује после 25. октобра. Али све то је само један део много шире слике. Оно што ме далеко више забрињава јесте чињеница да је Србија, по мом политичком уверењу, ушла у нову фазу хибридног политичког сукоба, у којем се користе методе препознатљиве из такозваних обојених револуција. И ту долазимо до суштинске разлике између данашњих дешавања и 5. октобра 2000. године. Пре двадесет шест година западна политичка, финансијска и организациона подршка делу српске опозиције и грађанских покрета није била никаква тајна. О томе постоје истраживања, новинарски текстови и сведочења непосредних учесника. Организације повезане са Џорџом Сорошем биле су међу финансијерима Отпора, а америчке организације попут Националне задужбине за демократију такође су издвајале значајна средства за активности у Србији. То су историјски документоване чињенице, мада се о њиховом политичком значењу и данас воде различите расправе. Међутим, 2000. године постојало је много јасније разграничење између режима, опозиције и њихових политичких савезника. Данас је слика знатно сложенија. Моја политичка теза је да један део данашњег сукоба не настаје само између власти и опозиције, већ и унутар самог система власти. Сматрам да у државном и политичком апарату постоје утицајни либерални кругови, укључујући људе који заузимају веома важне државне функције, а чије су идеолошке, политичке и пословне везе ближе одређеним опозиционим структурама него политици коју актуелна власт јавно представља. Тврдим да неки од тих кругова, непосредно или посредно, помажу политичке активности усмерене против власти чији су и сами део. Такве везе су видљиве голим оком, њих не треба тражити искључиво у непосредним уплатама политичким странкама. Савремени политички утицај може се остваривати и преко маркетиншких услуга, пословних посредника, медијских аранжмана, саветничких уговора, финансирања кампања трећих лица и других законитих или незаконитих механизама, зависно од њихове стварне природе. Ниједан од тих механизама сам по себи није доказ злоупотребе. Али ако постоји сумња да су јавни ресурси, утицај државних функционера или средства повезана са јавним сектором употребљени за прикривено политичко финансирање, онда је обавеза надлежних институција да то испитају. У таквој ситуацији било би погрешно посматрати политичку сцену као једноставну поделу на две стране. Постоје формални центри одлучивања, али могу постојати и неформални центри утицаја. Постоји јавна политичка лојалност, али и различити лични, идеолошки и економски интереси.
Постоје странке које се јавно сукобљавају, али и пословне структуре чији односи не морају пратити страначке границе. Управо због тога сматрам да је неопходно расветлити стварне односе политике, капитала и државних институција. Не може се истовремено уживати моћ коју доноси државна функција, а избегавати одговорност за начин на који се та моћ користи. И ту се враћамо на феномен који је у овој изборној кампањи постао готово невероватан. Политичка борба је ушла у супермаркете. Последњих дана друштвене мреже преплављене су рекламама и објавама различитих компанија у којима се наглашава број три, под којим на изборима наступа студентска листа. Трговински ланац Макси објавио је рекламу производа са три састојка и поруком да су неки избори лаки. Фрувита је потрошаче позвала да наведу три омиљена укуса. Сличне објаве имали су и други брендови, међу њима Go G сокови, Фердинанд кнедле и Шларафија. Поједини представници компанија отворено су потврдили подршку студентима, док код других политичка намера није доказана и може се закључивати само на основу времена објављивања и употребљене симболике. Ипак, овај случај открива нешто много важније. Политичка порука више не мора бити изговорена директно. Она може бити упакована у рекламу сока, фотографију производа, духовиту реченицу или симбол који публика препознаје. То је механизам асоцијативног политичког маркетинга. Његова суштина је у томе да се политичко значење пренесе посредством наизглед неполитичке поруке. Купац види производ, али део публике истовремено препознаје изборну алузију. Таква комуникација може бити веома делотворна, јер не изгледа као класична страначка пропаганда. Међутим, овде је важно направити разлику. Компанија има право на јавно изражавање става у границама закона. Њен власник има право на политичко уверење. И потрошач има право да подржи или одбије такав начин комуникације. Али оно што не сме остати нејасно јесте питање финансирања и евентуалног постојања плаћених политичких аранжмана. Посебно је значајно што су измене Закона о финансирању политичких активности из 2026. године изричито уредиле промоцију политичких субјеката преко привредних друштава и кампање трећих лица. То значи да ово више није само питање политичког укуса, већ у одређеним околностима и питање примене закона. Да ли је конкретна објава самостално изражавање става или део уговорене промоције? Да ли је неко платио њену израду и дистрибуцију? Да ли је политичка сврха прикривена комерцијалном поруком? На та питања морају се тражити конкретни одговори, а не произвољно изрицати пресуде.
Слобода политичког изражавања мора да постоји. Али мора да постоји и транспарентност политичког новца. Исти проблем постоји у свету естраде и јавних личности. Некада су певачи певали, глумци глумили, спортисти се такмичили, а политичари водили политичке расправе. Наравно, уметници и јавне личности одувек су имали право да учествују у политичком животу. То право је неспорно. Али данас је дошло до огромног преплитања забавне индустрије, маркетинга и политике. Певач више не утиче само својом песмом. Његова објава може доћи до стотина хиљада људи. Глумац више није само уметник чије мишљење публика може да уважи. Његов јавни став може постати догађај који утиче на политичку атмосферу. Инфлуенсер не мора имати никакво знање о уставном поретку, међународним односима или економији да би његова политичка порука добила огромну видљивост. И ту се поставља питање које сматрам једним од најважнијих у савременој Србији. Колико је данас заиста аутентичног политичког уверења, а колико организованог, професионалног и плаћеног политичког маркетинга? Јер није исто када човек нешто говори зато што у то верује и када исту поруку изговара зато што је део комерцијалног уговора. Проблем није у томе што јавне личности имају политичка уверења. Проблем настаје оног тренутка када публика не може да препозна границу између уверења, рекламе и професионално организоване пропаганде. А та граница је на друштвеним мрежама све мање видљива.
Посебну пажњу заслужују инфлуенсери, јер је њихов успон у основи променио начин на који се формира јавно мњење. Некада се друштвени ауторитет градио знањем, образовањем, научним радом, професионалним резултатима и јавном одговорношћу. Данас је довољно привући пажњу. Алгоритам не пита да ли неко говори истину. Он мери колико дуго публика гледа садржај, да ли га дели, коментарише и колико снажну реакцију изазива. То ствара потпуно нову хијерархију друштвеног утицаја. Озбиљан научник који годинама проучава међународне односе може објавити анализу коју ће прочитати неколико хиљада људи. Инфлуенсер може за неколико минута објавити снимак који ће видети стотине хиљада младих. И тада долазимо до апсурдног питања да ли су Ћуре и Локи за један део младих данас политички ауторитети, препознатљивији и утицајнији од појединих академика Српске академије наука и уметности?
Не тврдим да је популарност исто што и стварни ауторитет, нити да је тај однос утицаја научно измерен. Говорим о појави у којој су видљивост и знање престали да буду сразмерни. То није само проблем образовања. То је проблем целокупног система јавне комуникације. Алгоритми награђују сукоб, драму, провокацију и поједностављивање. За озбиљну политичку анализу потребни су време, знање и контекст. За вирални политички снимак понекад су довољни једна реченица, снажна емоција и неколико секунди пажње. А када се томе додају плаћени огласи, професионалне продукције, агенције за дигитални маркетинг и организовано ширење садржаја, политичко надметање улази у сасвим другу димензију. Најважније питање постаје ко одлучује шта ће милиони људи видети и ко плаћа да то виде. И зато данас није довољно пратити само телевизије и изборне митинге. Политички утицај треба анализирати и на Тиктоку, Инстаграму, Јутјубу, у мрежама анонимних страница и у системима дигиталног оглашавања. Колико је то важно показују и доступни подаци о овогодишњој изборној кампањи. Извештаји о политичком оглашавању показују значајну потрошњу новца на друштвеним мрежама, али и постојање страница код којих из јавних података није могуће поуздано утврдити ко стоји иза плаћених порука. Тај проблем мора се посматрати подједнако озбиљно без обзира на то у чију корист се оглас објављује. Политички маркетинг не може бити сумњив само када га користи противник.
Ако се тражи транспарентност новца једне стране, онда се она мора тражити и од друге. Али колико је интернет утицај постао озбиљан друштвени феномен најупечатљивије показује случај Баке Прасета. У фебруару ове године у Београду је запаљен скупоцени аутомобил инфлуенсера Богдана Илића. Замислите у каквом друштву живимо када запаљени аутомобил интернет звезде постане предмет озбиљне полицијске истраге са елементима који асоцирају на методе криминалног подземља. Наравно, то не значи да је његов живот угроженији од живота премијера или људи који су мете организованог криминала. Такво поређење није могуће поуздано направити без безбедносних процена. Али случај јесте симптом времена у којем популарност на интернету може бити повезана са огромним новцем, пословним интересима, притисцима и озбиљним безбедносним ризицима. Човек који је јавну препознатљивост стекао забавним интернет садржајем данас је актер догађаја којима се баве полиција, тужилаштво и безбедносне институције. То говори колико се променила структура друштвене моћи. Некада су највећи јавни утицај имали политички лидери, власници великих медија, индустријалци и високи државни функционери. Данас значајан део тог утицаја поседују људи који су своје богатство и популарност изградили на дигиталним платформама. Не морају бити чланови политичких странака. Не морају имати политичко искуство. Али могу имати публику већу од оне којој се обраћају многе институције. И ту се отвара озбиљно питање одговорности. Ако неко има моћ да утиче на политичка опредељења великог броја људи, посебно младих, онда је неопходно разговарати и о етичким стандардима, транспарентности комерцијалних сарадњи и одговорности за јавно изговорену реч. Слично важи и за медије. Данас готово сваки медиј себе представља као независан, професионалан и објективан. Али шта заправо значи независност? Медиј може бити независан од политичке странке, а финансијски зависан од оглашивача. Може бити независан од владе, а зависан од власника и његових пословних интереса.
Може формално бити приватно предузеће, а његова уређивачка политика у великој мери одражавати политичка уверења људи који њиме управљају. Независност, дакле, није реч која се једном напише испод логотипа и тиме заувек постаје истина. Она се доказује начином извештавања, транспарентношћу власништва, професионалним стандардима, исправљањем грешака и спремношћу да се критички испитују сви центри политичке и економске моћи. Ако медиј једну политичку страну непрекидно проверава, а другу штеди од истих питања, јавност има право да преиспита његову уређивачку непристрасност. А политичка поларизација није заобишла ни обичан свакодневни живот. Чак и кафић, ресторан или мала породична продавница могу постати место јавног политичког опредељивања. Да ли купац долази да попије кафу или да потврди политичку лојалност? Да ли ће запослени који има другачије политичко уверење бити једнако прихваћен? Да ли потрошач треба да бира супермаркет према политичкој симболици рекламне кампање? У друштву у којем сваки производ, јавна личност, медиј и угоститељски објекат добија политичку етикету, простор за заједнички живот постаје све ужи. А Србија је већ довољно подељена. Посебно желим да нагласим да не смемо занемарити стварне узроке незадовољства у друштву. Трагедија на Железничкој станици у Новом Саду, у којој је живот изгубило шеснаест људи, отворила је озбиљна питања одговорности, корупције, контроле јавних радова и функционисања институција. Грађани имају право да траже одговоре, одговорност и политичке промене.
Не може се сваки студент који протестује прогласити учесником стране операције, као што се не може ни свака политичка активност аутоматски прогласити спонтаном и потпуно независном од организованих интереса. Озбиљна држава мора бити способна да истовремено заштити право на протест, обезбеди одговорност за трагедије и истражи евентуалне злоупотребе политичког финансирања. У томе се огледа снага институција. Међутим, управо зато сматрам да Србија данас мора много озбиљније разговарати о стварним односима моћи. И ту долазимо до суштине онога што називам хибридизацијом политике. Не мора сваки политички сукоб бити вођен из једног центра. Не мора постојати јединствен штаб који свима издаје наређења. Савремена политичка криза може се развијати кроз деловање више група са различитим мотивима које у одређеном тренутку повезује заједнички циљ. Једни могу деловати из искреног идеолошког уверења. Други из пословног интереса. Трећи из незадовољства институцијама. Четврти из личне политичке амбиције. Њихови мотиви не морају бити исти да би њихово деловање производило сличне политичке последице. Политичка моћ се данас налази и у новцу, информацијама, технолошким платформама, организационим мрежама и способности да се обликује јавно расположење.
И баш зато морамо бити посебно пажљиви када говоримо о евентуалној улози људи из самог система власти. Уколико постоје државни функционери који користе свој положај за прикривено политичко финансирање, то мора бити утврђено и санкционисано у складу са законом. И сада, када се вратимо на Ипсосово истраживање, видимо колико је политичка ситуација сложена. Два највећа политичка блока имају укупно 87,4 одсто подршке према објављеној процени. Истовремено, једна мала коалиција налази се на граници изборног цензуса и може, зависно од расподеле мандата, добити важну улогу у постизборним договорима. Политичка сцена је толико поларизована да готово све остале странке остају у сенци тог сукоба. То је нарочито озбиљан проблем за државотворну, националну и конзервативну политичку мисао, која се не сме сводити само на питање подршке једном или другом политичком лидеру. Зато постављам питање које је, по мом уверењу, важније од сваког предизборног истраживања. Шта ће се догодити 26. октобра? Хоће ли победничка страна показати политичку одговорност? Хоће ли поражени признати резултате уколико буду законито утврђени, уз пуно право да користе институционалне механизме за оспоравање неправилности?
Хоће ли институције бити способне да заштите изборну вољу грађана, јавни ред и права свих учесника политичког живота? Или ће Србија ући у нову фазу друштвене нестабилности у којој ће се сваки политички резултат доживљавати као повод за нови сукоб? Одговор на ова питања не зависи само од Вучића, Дачића или представника студентске листе. Зависи и од медија, привреде, институција и сваког појединца који има јавни утицај. Јер ко данас може окупити стотине хиљада људи око једне поруке, мора бити свестан и одговорности за последице те поруке. Ко управља великим медијем, не сме заборавити одговорност за тачност информација. Ко управља великим привредним системом, не сме заборавити права запослених и потрошача. Ко обавља државну функцију, не сме јавни интерес подредити личном политичком или пословном интересу. А ко тражи поверење народа, мора бити спреман да му положи рачуне. Зато сматрам да главна подела у Србији не сме бити између оних који подржавају власт и оних који је не подржавају.
Србији су потребни стварни ауторитети, а не само популарна лица. Највећа опасност за Србију није у томе што се Срби политички не слажу. Највећа опасност је да се због тих разлика потпуно изгуби свест о заједничкој држави, заједничкој историји и заједничкој будућности. Зато данас, два дана пред изборе, морамо говорити озбиљније него икада. Морамо расветлити токове политичког новца. Морамо раздвојити стварно грађанско незадовољство од професионалног политичког маркетинга. Морамо захтевати одговорност институција, транспарентност финансирања и поштовање изборне воље народа. И морамо престати да верујемо да ће било каква изборна победа сама по себи решити све наше проблеме. Јер држава није маркетиншка кампања. Народ није публика на друштвеним мрежама. Политика није ријалити програм. А Србија није производ који се може купити, препаковати и продати. Србија је на ивици. Али није највећа опасност у томе ко ће после 25. октобра саставити владу, већ у томе каква ће Србија остати после свега што смо једни другима у овој политичкој борби учинили. Јер ако због борбе за власт изгубимо државу, изгубили смо све. А ако због политичких разлика престанемо да будемо народ, онда нам ниједна изборна победа више ништа не вреди.
