Вештачка интелигенција као нова инфраструктура моћи
Свака велика промена међународног поретка била је повезана са технологијама које су мењале однос између економије, државе и војне силе. Индустријска револуција омогућила је масовну производњу и модерну логистику, железница је променила мобилизацију и стратешку дубину, електрификација је трансформисала индустрију и свакодневни живот, мотор са унутрашњим сагоревањем створио је нову покретљивост, а авијација, радио, нуклеарна технологија, свемирски системи и рачунари током XX века променили су начин на који државе пројектују моћ. Вештачка интелигенција почетком XXИ века улази у исту категорију технологија са системским последицама, уз особину која јој даје посебан стратешки значај: може бити уграђена у готово све претходне изворе моћи и мењати начин њиховог коришћења.
Избор Сједињених Америчких Држава, Кине, Русије и Индије за ову анализу произлази из њиховог положаја у савременом међународном систему и из чињенице да представљају четири различита модела претварања вештачке интелигенције у инструмент државне моћи. Све четири земље су нуклеарне силе, располажу великим војним капацитетима и имају способност да својим економским, технолошким, демографским или безбедносним потенцијалом утичу на међународни поредак изван непосредног регионалног окружења. САД представљају водећи центар светске АИ индустрије, најнапреднијих модела и приватног технолошког капитала; Кина повезује огромну индустријску базу са дугорочним државним планирањем и развојем сопственог технолошког екосистема; Русија поседује статус велике нуклеарне и војне силе и развија АИ у условима непосредног ратног искуства, санкција и потребе за технолошким суверенитетом; Индија, као најмногољуднија држава света и растућа економска, технолошка и војна сила, гради сопствене АИ капацитете у складу са традиционалним концептом стратешке аутономије. Њихово поређење пружа могућност да се кроз четири различита политичка, економска и војна система сагледа начин на који велике силе разумеју АИ као нову компоненту националне моћи.
Вештачка интелигенција због тога све више представља инфраструктуру способности, чија примена обухвата предиктивну аналитику, сајбер безбедност, надзор, извиђање, препознавање објеката и циљева, симулације, логистику, аутономна возила, управљање беспилотним системима и подршку командовању. У војној сфери њен пуни значај настаје повезивањем тих функција. Податак прикупљен радаром, сателитом, дроном или другим сензором може бити аутоматски класификован, упоређен са другим изворима, укључен у заједничку оперативну слику, процењен према степену ризика и представљен команданту заједно са предлогом одговора. Процес за који је раније био потребан рад већег броја људи и знатно дуже време постепено се претвара у аутоматизовани ланац обраде података који може трајати неколико секунди.
Политичку и цивилизацијску тежину те промене међу првима је препознао Хенри Кисинџер, који је са Ериком Шмитом и Данијелом Хатенлохером у књизи Тхе Аге оф АИ: Анд Оур Хуман Футуре упозорио да АИ мења начин на који човек стиче знање, разуме стварност и доноси одлуке.[30] Суштина њиховог упозорења налази се у чињеници да човечанство развија системе способне да долазе до закључака које њихови корисници не морају у потпуности разумети, чиме се питање вештачке интелигенције преноси из технолошке области у сферу политике, права, етике и саме природе људског одлучивања. Развој таквих система отвара потребу за правним правилима која би дефинисала људску одговорност, безбедност, транспарентност и границе аутономног деловања.
Проблем регулације добија додатну сложеност када се укрсти са геополитичком конкуренцијом. За велике силе које АИ посматрају као технологију од које ће зависити будућа економска и војна моћ, рестриктивна правила могу успорити развој, повећати трошкове и продужити време потребно за увођење нових система у практичну употребу. Ова логика посебно је видљива у савременој америчкој стратегији, која АИ посматра као глобално технолошко надметање и отворено наглашава потребу за убрзавањем иновација и уклањањем регулаторних препрека.[1][24] Америчко противљење строго рестриктивном регулаторном оквиру зато има и стратешку димензију: Wасхингтон жели да сачува брзину развоја својих технолошких компанија и војних институција, јер процењује да би њихово успоравање могло омогућити Кини и другим конкурентима да смање постојећу америчку технолошку предност. Америчка политика из тог разлога тежи регулаторном оквиру који решава конкретна безбедносна и правна питања уз очување широког простора за иновације, инвестиције и брзо увођење нових АИ система.[31]
Ту настаје једна од кључних дилема АИ епохе. Раст способности и аутономије система повећава потребу за правилима, а геополитичко надметање подстиче велике силе да чувају слободу технолошког развоја. Регулација АИ тиме добија карактер безбедносне дилеме: државе могу имати заједнички интерес да постоје границе, док свака од њих истовремено мора процењивати да ли ће конкуренти прихватити иста ограничења и какав ће однос снага настати уколико се њихове политике буду разликовале.
Таква промена има непосредну геополитичку димензију. Држава способна да прикупља више релевантних података, обрађује их већом брзином, поузданије препознаје обрасце и своје одлуке претвара у дејство пре противника добија оно што америчка војна терминологија често описује као децисион адвантаге. У економији исти принцип значи продуктивнију индустрију, ефикасније истраживање, аутоматизовану логистику и брже технолошке иновације. У државној управи омогућава обраду огромних количина административних података, а у обавештајном и безбедносном систему повећава способност откривања образаца који би човеку могли остати невидљиви.
Период 2025–2026. у том смислу представља важну фазу. Стратешки документи водећих сила све јасније повезују вештачку интелигенцију са економском конкурентношћу, технолошким суверенитетом, националном безбедношћу и војном моћи. Сједињене Америчке Државе развијају модел усмерен ка очувању технолошког примата и убрзаном увођењу АИ у систем националне безбедности. Кина гради широку концепцију „интелигентизације“ економије, државе и оружаних снага. Русија развија АИ под притиском дуготрајног рата, санкција и потребе за убрзаном адаптацијом војних система. Индија покушава да изгради сопствене рачунарске, податковне и моделске капацитете у складу са традиционалном идејом стратешке аутономије.
Из тих процеса настаје појам који ће вероватно имати растући значај у међународним односима — АИ суверенитет. Њега треба разумети као способност државе да у стратешки важним областима располаже подацима, рачунарским капацитетима, моделима, стручњацима, енергетском инфраструктуром и институционалним механизмима потребним за развој и примену вештачке интелигенције. Потпуна технолошка аутаркија тешко је остварива у глобализованим ланцима снабдевања. Стратешка способност државе зависиће од тога да ли може да заштити критичне тачке свог система и настави њихово функционисање у условима међународне кризе, санкција, прекида снабдевања или технолошке блокаде.
Сједињене Америчке Државе и логика победе у АИ трци
Амерички приступ најотвореније повезује вештачку интелигенцију са глобалним технолошким лидерством. Документ Беле куће Wиннинг тхе АИ Раце: Америца’с АИ Ацтион План, објављен у јулу 2025, дефинише више од деведесет савезних мера организованих око убрзавања иновација, изградње АИ инфраструктуре и америчког лидерства у међународној дипломатији и безбедности.[1] Избор формулације „победити у трци“ одражава начин на који Wасхингтон разуме стратешку природу технологије. АИ се третира као подручје у којем технолошка предност производи економске, политичке и војне последице, као и способност обликовања међународних стандарда.
Посебну тежину има америчка идеја извоза комплетног технолошког пакета. Америчка политика предвиђа сарадњу државе и приватног сектора у понуди савезницима и партнерима која обухвата хардвер, моделе, софтвер, апликације и стандарде.[2] Таква политика може постепено обликовати међународни АИ простор састављен од технолошких екосистема повезаних са великим силама. Земља чији дата-центри користе америчке процесоре, чије компаније развијају апликације на америчким моделима и чије државне институције зависе од америчке цлоуд инфраструктуре улази у систем технолошких односа који има и геополитичку димензију. Стандарди, ажурирања, приступ рачунарским капацитетима, контрола извоза чипова и безбедносна правила постају инструменти утицаја упоредиви са другим елементима економске моћи.
Америчка стратегија истовремено показује колико је АИ физичка технологија. Дата-центри захтевају земљиште, електричну енергију, расхладне системе, комуникационе мреже, полупроводнике и квалификоване раднике. Због тога АИ Ацтион План повезује алгоритамски развој са изградњом дата-центара, производњом полупроводника, енергетиком и убрзавањем инфраструктурних пројеката.[1] У основи дигиталне револуције поново се појављују класични елементи индустријске моћи: енергија, фабрике, минерали, инфраструктура и људски капитал.
Још значајнија промена види се у систему националне безбедности. Председнички меморандум НСПМ-11, Артифициал Интеллигенце ин тхе Натионал Сецуритy Ентерприсе, од 5. јуна 2026, дефинише четири стуба америчке политике: адоптион, адаптатион, ассуранце и аццоунтабилитy.[3] Документ захтева убрзано усвајање АИ, сарадњу са индустријом, коришћење напредних комерцијалних и опен-соурце технологија, њихово прилагођавање безбедносним потребама и развој система за проверу поузданости. Предвиђена је и АИ Натионал Сецуритy Стратегиц Ресерве, кроз коју би стручњаци из приватног сектора, академске заједнице и других институција могли бити укључени у решавање питања националне безбедности.
Промена приоритета има дубоке последице. Брзина технолошког усвајања постаје безбедносна категорија. Војска која располаже бољим моделом, али га споро интегрише у командовање, логистику и оперативно планирање, може изгубити предност пред противником који слабију технологију брже претвара у функционалну способност. Због тога америчка стратегија Министарства одбране из јануара 2026. уводи водеће пројекте попут Сwарм Форге, Агент Нетwорк и Ендер’с Фоундрy.[4] Њихов заједнички именитељ је стварање војске у којој АИ улази у управљање бојиштем, симулације, планирање, рад са ројевима аутономних система и извршавање елемената ланца проналажења и ангажовања циљева.
Такав развој води према концепту алгоритамског бојишта. Сателити, радари, извиђачке платформе, дронови и други сензори производе податке који се обрађују кроз АИ системе и претварају у заједничку слику ситуације. Командант добија резултат процеса у којем је велики део селекције и анализе већ обавила машина. Америчка предност у том моделу почива на споју водећих технолошких компанија, капитала, истраживачких универзитета, развијене индустрије полупроводника, глобалних савезништава и огромног војног буџета.
Управо се овде отвара једно од најважнијих питања будуће војне АИ. Формална људска контрола може остати очувана, а алгоритамски системи истовремено могу преузети велики део процеса који претходи коначној одлуци. Човек тада потврђује одлуку на основу слике стварности коју је у значајној мери конструисала машина. Однос човека и алгоритма због тога се више не може посматрати кроз једноставно питање ко притиска дугме. Важно постаје и ко одређује информације које ће човек видети, како су оне класификоване и који избори су му понуђени.
Кина и изградња интелигентизоване државе
Кинески приступ развија се у оквиру дугорочног државног планирања. Неw Генератион Артифициал Интеллигенце Девелопмент План из 2017. поставио је 2030. као кључни хоризонт за кинески развој АИ.[5] Током наредних година АИ је све снажније повезивана са индустријском политиком, државним управљањем, науком, инфраструктуром, јавним услугама и одбраном. Програм „Артифициал Интеллигенце Плус“ из 2025. додатно шири ову логику и предвиђа дубоку интеграцију АИ у привреду и друштво.[6]
Кинески циљ подразумева веома широку примену интелигентних терминала и АИ агената. Званични план предвиђа пенетрацију нових интелигентних уређаја и агената изнад 70 одсто до 2027. и изнад 90 одсто до 2030, а 2035. се везује за ширу изградњу интелигентне економије и друштва.[6] Петнаести петогодишњи план додатно наглашава развој мултимодалних модела, АИ агената, ембодиед интеллигенце, сwарм интеллигенце, унапређење архитектура модела и истраживање путева према општој вештачкој интелигенцији.[7]
Кинески модел тиме добија системски карактер. Држава развија рачунарску инфраструктуру, податковне системе, алгоритме и индустријску базу као међусобно повезане елементе. Национални систем података треба да обезбеди квалитетне скупове података за енергетику, транспорт, производњу, образовање, здравство и финансије, а развој напредних чипова, цлоуд инфраструктуре и индустријског софтвера ствара материјалну основу за ширу примену АИ.[7]
Војна димензија уклапа се у концепт „интелигентизације“. Кинеска војна модернизација током претходних деценија пролазила је кроз механизацију и информатизацију, а вештачка интелигенција отвара нову фазу у којој се од система очекује способност анализе, предвиђања и све већег степена аутономног деловања. Петнаести петогодишњи план предвиђа убрзани развој беспилотних интелигентних борбених снага, способности за њихово сузбијање и изградњу интелигентизованог војног система.[8]
Индустријска структура Кине даје овој стратегији посебну тежину. Масовна производња електронике, комерцијалних дронова, батерија, комуникационе опреме, електричних возила и индустријских робота ствара широку базу технологија са двоструком наменом. У савременом безбедносном окружењу граница између цивилног и војног технолошког развоја постаје све порознија. Цомпутер висион развијен за индустријску аутоматизацију може добити примену у аутономном систему. Алгоритам за управљање флотом комерцијалних возила може допринети војној логистици. Технологија координације великог броја робота може постати основа за развој ројева беспилотних платформи.
Кинеска предност произлази из комбинације државног планирања, индустријских размера, растућих истраживачких капацитета и великог домаћег тржишта. АИ се уграђује у шири процес технолошке трансформације земље. Пекинг паралелно развија моделе, чипове, податковне центре, енергетску инфраструктуру, роботику и телекомуникације, чиме ствара услове за повезивање физичког и дигиталног света.
У војној сфери таква интеграција може довести до дубоке промене командовања. Интелигентизовани систем ратовања подразумева мрежу у којој људи, сензори и аутономне платформе непрекидно размењују податке. Вредност појединачног средства зависи од његове способности да буде део шире мреже. Дрон постаје покретни сензор и потенцијални ефектор; сателит постаје извор података за алгоритамску анализу; командно место постаје центар у којем АИ помаже у стварању слике бојишта и процени могућих одлука.
Русија: технолошки суверенитет под притиском рата
Руски приступ АИ обликују три међусобно повезана фактора: тежња ка технолошком суверенитету, ограничења настала прекидом дела технолошких веза са Западом и искуство дуготрајног рата у Украјини. Руска стратегија развоја АИ до 2030. повезује технолошки развој са домаћим моделима, подацима, рачунарском инфраструктуром и смањивањем критичне зависности од страних решења.[9] Шири државни програм дигиталне трансформације предвиђа вишеструко повећавање суперрачунарских капацитета и повезује технолошки суверенитет са беспилотним системима, аутоматизацијом, енергетиком и другим стратешким областима.[10]
Рат је том процесу дао посебну динамику. У мирнодопским условима развој војног система пролази кроз истраживање, тестирање, процедуре набавке, производњу и обуку. Борбено окружење ствара знатно краћи повратни циклус. Искуство са фронта долази до инжењера и програмера, софтвер и платформе се прилагођавају, нова верзија улази у употребу, а резултати њене примене стварају следећу генерацију података за развој. Тај процес омогућава брзу еволуцију технологије и тактике.
Центар „Рубикон“ представља један од најзанимљивијих примера такве институционализације. Формиран као центар напредних беспилотних технологија, повезао је функцију елитне борбене јединице са обуком, развојем тактике и преношењем искустава другим формацијама. Током 2025. Русија је формализовала посебне Снаге беспилотних система, чиме су искуства претходно развијана кроз различите јединице и иницијативе почела да улазе у засебну војну структуру.[11] Овај процес показује како технолошка иновација добија пуну војну вредност када се повеже са доктрином, организацијом, обуком и серијском производњом.
Руски модел посебно је занимљив због приступа фундаменталним моделима. Руски развој у значајној мери користи постојеће опен-wеигхт моделе, укључујући Ллама, Мистрал, Qwен и ДеепСеек, прилагођавајући их конкретним државним и војним задацима.[11] Таква пракса показује да војна релевантност АИ не зависи непосредно од поседовања највећег модела. Специјализована, довољно поуздана функција уграђена у дрон, командни софтвер или систем за анализу података може произвести непосредан оперативни ефекат.
ЦСИС-ова анализа из априла 2026. наводи техничке индикације да је Русија вероватно распоредила систем В2У способан за висок степен аутономног деловања. Анализа заплењених платформи указује на онбоард рачунарске капацитете, цомпутер висион и одсуство комуникационих компоненти у новијим верзијама, што омогућава рад у условима електронског ометања и губитка спољне везе.[11] Такав развој представља значајан корак према функционалној аутономији на тактичком нивоу.
Руски концепт технолошког суверенитета суочава се и са озбиљним структурним ограничењем. Анализа 705 АИ-релевантних компоненти пронађених у руским беспилотним системима показала је велику заступљеност компоненти компанија са седиштем у САД.[11] Глобални карактер полупроводничких ланаца снабдевања отежава изградњу потпуно затвореног националног технолошког система. Руско искуство указује на разлику између декларативног технолошког суверенитета и оперативне отпорности. Држава може наставити да развија аутономне способности уз комбинацију домаћих решења, паралелних увозних канала, кинеске технологије и комерцијално доступних компоненти.
Руска противваздушна одбрана и АИ у условима масовног напада
Посебну аналитичку вредност има искуство одбране од масовних напада беспилотним летелицама и другим ваздушним средствима. Савремени ваздушни напад може обухватити велики број објеката различитих димензија, брзина, висина лета, радарских карактеристика и трајекторија. Ударна беспилотна летелица, извиђачка платформа, мамац, крстарећа ракета и други објекти могу се појавити у истом информационом простору, при чему њихове путање воде према циљевима различитог војног, економског и политичког значаја.
За систем противваздушне одбране такво окружење представља проблем управљања огромном количином података у веома кратком времену. Информације са радара и других сензора морају бити обједињене, објекти класификовани, њихове путање процењене, потенцијални циљеви предвиђени, степен опасности утврђен и одговарајуће средство пресретања изабрано. Истовремено је потребно водити рачуна о расположивој муницији, домету различитих система, могућности електронског ометања и потреби да се највреднија средства одбране сачувају за најопасније циљеве.
Когнитивни капацитет појединачног човека у таквом информационом окружењу постаје објективно ограничење. Оператер може доносити одлуке, надзирати систем и преузимати одговорност, а количина улазних података захтева аутоматизовану обраду. Управо у тој тачки АИ добија посебну војну вредност: кроз фузију сензорских података, класификацију објеката, процену путања, откривање образаца и помоћ у приоритизацији претњи.
Руски министар одбране Андреј Белоусов потврдио је 29. јуна 2026. да се вештачка интелигенција у руским дроновима користи за препознавање слике, аутоматско захватање циља и навигацију. Говорио је и о изградњи податковног система у који се сливају информације из различитих групација и означио подршку одлучивању као велику област војне примене АИ, укључујући противваздушну одбрану.[12] Ове изјаве пружају основу за закључак да Русија развија АИ-потпомогнуту архитектуру ПВО у којој аутоматизована обрада података добија све већу улогу.
Размере реалних напада дају том процесу додатни значај. Током рата руски систем одбране био је изложен нападима који се мере стотинама беспилотних средстава у току једне ноћи, а руско Министарство одбране је 25. септембра 2026. саопштило пресретање 592 дрона у једном ноћном нападу; Реутерс је нагласио да ту тврдњу није могао независно да потврди.[13] Шири руски војни извештаји говоре о хиљадама беспилотних циљева током дужих периода. Таква густина ваздушног саобраћаја претвара одбрану у проблем управљања подацима под временским притиском.
У јавном простору појављују се и руске тврдње о веома високој стопи ефикасности ПВО. Методолошки је важно одвојити укупну ефикасност система од доприноса појединачне технологије. Јавно доступни подаци тренутно не омогућавају да се проценат пресретнутих циљева припише АИ. Руска ПВО представља сложену архитектуру састављену од радара, командних система, класичних алгоритама, средстава електронског ратовања, ракетних и артиљеријских система, мобилних група, људских оператера и све већег броја АИ функција. Научно одржив закључак гласи да масовни напади стварају услове у којима АИ-потпомогнута класификација, фузија података и подршка одлучивању постају изузетно значајне за одржавање ефикасности одбране.
Руско искуство у том смислу има особину коју већина стратешких докумената других сила тешко може да репродукује: континуирану повратну спрегу са реалног бојишта. Алгоритам развијен у лабораторији суочава се са електронским ометањем, лажним циљевима, променљивим временским условима и противником који активно тражи његове слабости. Подаци о грешкама постају материјал за нову верзију система. Технологија се тако развија кроз процес еволуције под борбеним притиском.
Због тога се Русија може посматрати као један од најважнијих савремених примера примене АИ и високог степена аутоматизације у ратном окружењу великог интензитета. Њена искуства имају значај за војске које разматрају будућност противваздушне одбране, аутономних платформи и командовања у условима масовне употребе јефтиних беспилотних средстава.
Индија и технолошка стратешка аутономија
Индијски приступ произлази из другачијег геополитичког положаја. Индија поседује огромно домаће тржиште, развијен ИТ сектор, велики број инжењера и растућу технолошку индустрију, а њен положај у међународном систему традиционално наглашава стратешку аутономију. Вештачка интелигенција постаје нова област у којој се та доктрина материјализује.
ИндиаАИ Миссион, одобрена 2024. године са буџетом од приближно 103,7 милијарди индијских рупија, што је у време одобравања програма одговарало износу од приближно 1,25 милијарди америчких долара, организована је око рачунарских капацитета, домаћих фундаменталних модела, податковне инфраструктуре АИКосх, развоја апликација, образовања, финансирања стартапа и безбедне и поуздане АИ.[14] Током 2026. заједнички рачунарски капацитет програма премашио је 38.000 ГПУ јединица, а индијска влада је најавила даље проширење. Званични подаци из каснијег дела године говоре о више од 45.000 ГПУ јединица у заједничкој инфраструктури и избору двадесет пројеката домаћих фундаменталних модела.[15]
Посебно је значајно што индијски званични документи користе израз тецхнологицал совереигнтy ацросс тхе АИ валуе цхаин.[16] Индијска стратегија обухвата моделе, рачунарске капацитете, податке и развој домаће полупроводничке индустрије. Уз комерцијалну инфраструктуру гради се и посебан безбедни ГПУ кластер намењен сувереним и стратешким апликацијама.[17] Тиме се успоставља могућност да држава за одређене критичне функције располаже контролисаним националним капацитетом.
Индијски модел показује како се стратешка аутономија прилагођава дигиталном добу. Држава може сарађивати са америчким, европским, јапанским и другим технолошким компанијама, развијати домаће моделе и паралелно улагати у сопствену инфраструктуру. Такав приступ смањује ризик концентрације зависности у једној тачки.
Велика језичка и друштвена разноврсност Индије додатно подстиче развој домаћих модела. Модел оптимизован за енглески језик и западне податке може имати ограничења при обради десетина индијских језика и локалних административних, образовних или здравствених потреба. Сувереност података и модела тиме добија развојну, културну и безбедносну димензију.
Четири модела АИ моћи
Упоредна анализа показује да велике силе развијају различите моделе, условљене њиховом економском структуром, политичким системом, безбедносним окружењем и расположивим ресурсима. Америчка стратегија ослања се на водеће приватне компаније, најнапредније моделе, полупроводнике, капитал и мрежу савезништава. Кинеска стратегија интегрише државно планирање, огромну индустријску базу, податке и развој домаћег технолошког екосистема. Руски модел развија се кроз технолошки суверенитет, адаптацију доступних технологија и интензивну повратну спрегу са реалног бојишта. Индија повезује домаћу инфраструктуру и моделе са концептом стратешке аутономије.
Заједничка карактеристика сва четири модела налази се у повезивању државе, индустрије, науке, података, енергетике и безбедносног система. АИ тиме постаје национални екосистем. Модел без довољно електричне енергије има ограничену вредност. Алгоритам без квалитетних података нема поуздану основу. Дата-центар без чипова не може повећавати капацитет. Војска без стручњака не може технологију претворити у доктрину. Универзитет без везе са индустријом и државом може стварати знање чија стратешка примена остаје ограничена.
Из тога произлази и нова дефиниција технолошке моћи. Индустријска држава XX века мерила је капацитет производњом челика, нафте, аутомобила, авиона и електричне енергије. Држава АИ епохе мораће да посматра и количину рачунарске снаге, приступ напредним полупроводницима, квалитет података, број стручњака, домаће моделе и количину енергије коју може поуздано претворити у рачунање.
Будућност ратовања и граница људске контроле
Вештачка интелигенција мења рат кроз убрзавање процеса који повезује откривање претње са одговором. Традиционални ланац обухвата проналажење, идентификацију, анализу, одлуку, издавање наређења и дејство. Аутоматизација може скратити сваки од тих корака. Сензор региструје објекат, цомпутер висион га класификује, алгоритам повезује податке са другим изворима, систем израчунава путању и ниво ризика, а команданту представља препоруку.
Војна предност у таквом систему све више зависи од брзине претварања података у одлуку. Тиме настаје озбиљан проблем људске контроле. Уобичајена подела разликује хуман ин тхе лооп, где човек одобрава кључну радњу; хуман он тхе лооп, где човек надзире аутономни систем и може интервенисати; и системе са веома високим степеном аутономије, где се селекција и ангажовање циља могу одвијати без непосредне људске интервенције.
ИЦРЦ упозорава да АИ у војном домену може повећати брзину и размере ратовања, створити проблеме непредвидивости и смањити ефективну људску контролу. Посебан проблем представљају АИ системи подршке одлучивању, јер оператер може развити превелико поверење у излаз система.[18] Такав аутоматион биас постаје опасан у околностима када су улазни подаци непотпуни, противник намерно покушава да превари алгоритам или модел даје уверљив одговор заснован на погрешној процени.
Суштински проблем будућег ратовања може бити промена места човека у ланцу одлучивања. Командант задржава формални ауторитет, а време расположиво за проверу алгоритамског закључка постаје све краће. Противник који аутоматизује одређене функције може остварити предност у брзини, чиме ствара притисак на другу страну да учини исто. Настаје безбедносна дилема у којој тежња сваке стране ка већој ефикасности може смањити укупни простор за људску процену.
АИ и нуклеарни ризик
Најосетљивија последица таквог процеса појављује се у односу вештачке интелигенције и нуклеарног одвраћања. СИПРИ упозорава да војна АИ може утицати на нуклеарну ескалацију и када није уграђена у нуклеарно оружје. АИ у системима раног упозорења, обавештајној анализи, конвенционалним аутономним платформама и подршци одлучивању може променити начин на који руководство процењује кризу.[19]
Посебно је важна компресија времена. Нуклеарна криза већ подразумева екстремно ограничене рокове за процену информација. Бржа обрада података може помоћи у откривању претње и створити очекивање да се одлука донесе једнаком брзином. Ако АИ систем процени да противник припрема напад, политички и војни лидер мора да одлучи колико верује тој процени, колико времена може да потроши на проверу и какве би последице имало чекање.
СИПРИ указује и на проблем непрозирних препорука АИ система које могу утицати на доносиоца одлуке и повећати ризик погрешне процене.[19] Историја нуклеарног одвраћања познаје случајеве лажних упозорења у којима је људска процена спречила катастрофалну реакцију. Будући систем у којем се све већи део анализе делегира алгоритмима захтева веома јасне процедуре људске одговорности.
Највећа опасност АИ у нуклеарном контексту може проистећи из комбинације брзине, неизвесности и људског поверења у машински закључак. Алгоритам не мора поседовати право да лансира оружје да би снажно утицао на одлуку о његовој употреби.
Од „Терминатора“ до дистрибуиране машинске интелигенције
Популарна култура деценијама је обликовала представу о војној АИ кроз хуманоидног робота који развија сопствену свест. Реалистичнији правац развоја води према дистрибуираној интелигенцији. Будући систем може обухватити хиљаде ваздушних дронова, копнених робота, аутономних пловила, сателита, сензора, система електронског ратовања, сајбер агената и алгоритама за командовање који међусобно размењују податке.
Сваки појединачни елемент такве мреже може поседовати ограничену интелигенцију. Њихова координација може произвести системску способност која превазилази могућности појединачне платформе. Рој дронова може делити информације о простору, прилагођавати путање, распоређивати задатке и реаговати на губитак појединих чланова. Копнени сензори могу прослеђивати податке ваздушним платформама. Сателитска слика може бити аутоматски упоређена са снимком дрона и подацима електронског извиђања. АИ тада функционише као везивно ткиво читавог војног система.
Таква перспектива мења и појам масе у ратовању. Индустријско ратовање стварало је масу кроз велики број људи, тенкова, топова и авиона. Алгоритамско ратовање може створити нову масу кроз велики број релативно јефтиних аутономних платформи. Цена појединачне платформе постаје мање важна од способности система да их координира и брзо надокнађује губитке.
Шта могу мале државе?
Развој великих сила може створити утисак да је АИ геополитика резервисана за државе које располажу милијардама долара, сопственим фабрикама чипова и највећим технолошким компанијама. За мале државе много је кориснији концепт селективног АИ суверенитета. Његова логика полази од ограничених ресурса и потребе да се утврде области у којима технолошка зависност може произвести неприхватљив безбедносни ризик.
Потпуна контрола целог технолошког ланца захтевала би ресурсе којима већина држава не располаже. Селективни суверенитет подразумева идентификовање критичних функција. Државни регистри, безбедносне комуникације, војни подаци, енергетски системи, критична инфраструктура и кључне функције сајбер одбране спадају у области у којима држава мора знати где се подаци налазе, ко има приступ систему, ко контролише ажурирања и какве су могућности наставка рада у случају прекида везе са спољним добављачем.
Мала држава може користити стране процесоре, комерцијалне цлоуд сервисе и међународне моделе у великом делу економије. За најосетљивије функције потребан је национални рачунарски минимум: инфраструктура способна да одржава критичне моделе и обрађује осетљиве податке у контролисаном окружењу. Индијски план изградње посебног сувереног ГПУ кластера за стратешке апликације показује логику која се у мањем обиму може применити и у државама са далеко скромнијим ресурсима.[17]
Подаци представљају другу стратешку предност коју мале земље често потцењују. Глобална технолошка компанија располаже огромним количинама података, а национална држава поседује специфичне податке о свом језику, географији, енергетици, саобраћају, администрацији, пољопривреди и инфраструктури. Добро уређени, безбедни и интероперабилни национални скупови података могу омогућити развој веома ефикасних специјализованих модела без потребе за уласком у трку за највећи генерални модел.
Трећа могућност налази се у технолошкој специјализацији. Држава са неколико милиона становника може развити врхунске капацитете у ограниченом броју области: сајбер одбрани, анти-дроне системима, електронском ратовању, обради сателитских снимака, аутономној навигацији, медицинској АИ, пољопривреди, енергетском управљању или моделима за мале језике. Таква специјализација ствара технологију која има међународну вредност и смањује положај пасивног купца туђих решења.
Посебан значај има повезивање универзитета, привреде, државе и одбрамбеног система. Велике силе анализиране у овом раду улажу огромне ресурсе управо у такве везе. Мала држава располаже мањим бројем стручњака, па је институционално повезивање још значајније. Врхунски истраживачи расути између факултета, приватних компанија, државних институција и дијаспоре представљају много већи капацитет када постоје механизми кроз које могу заједнички радити на стратешким пројектима.
Амерички концепт АИ Натионал Сецуритy Стратегиц Ресерве посебно је интересантан за земље са бројном стручном дијаспором.[3] Програмери, истраживачи и инжењери који раде у водећим међународним компанијама не морају трајно напустити своја радна места да би били део националне технолошке резерве. Могу доприносити кроз консултације, привремене пројекте, обуку, кризне тимове и сарадњу са универзитетима. Тиме држава свој технолошки потенцијал престаје да мери бројем стручњака који физички живе унутар њених граница.
Отпорност захтева и диверзификацију. Зависност од једног цлоуд провајдера, једне породице процесора, једног модела или једног спољног технолошког центра ствара тачку рањивости. Комбиновање комерцијалних решења, опен-соурце технологија, регионалних партнерстава и националних капацитета повећава могућност наставка рада током кризе. Редундантност у АИ инфраструктури има функцију сличну резервним комуникационим каналима, стратешким залихама енергената или алтернативним транспортним правцима.
За Србију и друге земље сличне величине концепт селективног АИ суверенитета могао би обухватити националну инфраструктуру за обраду најосетљивијих података, развој модела прилагођених српском језику, снажније капацитете сајбер одбране, цомпутер висион, анти-дроне технологије, аутономне системе, енергетску оптимизацију и системску сарадњу универзитета, државе, војске и домаћих технолошких компанија. Важан део таквог система чинила би и мрежа стручњака из дијаспоре.
Мала држава у АИ ери добија могућност да одређене недостатке у демографији и индустријским размерама надокнади знањем, специјализацијом и институционалном брзином. Њена стратешка вредност може расти ако развије неколико технолошких ниша у којима поседује знање потребно већим партнерима. Технологија тада постаје инструмент међународног позиционирања, економског развоја и националне отпорности.
Закључак: од државног суверенитета ка суверенитету интелигенције
Анализа америчких, кинеских, руских и индијских докумената показује да је вештачка интелигенција током 2025–2026. постала питање високе стратегије. Разлике између четири силе произлазе из њихових специфичних ресурса и геополитичких околности. Wасхингтон АИ повезује са технолошким лидерством, глобалним стандардима, савезништвима и војном предношћу. Пекинг је укључује у дугорочну интелигентизацију привреде, друштва, државе и оружаних снага. Москва развија технолошки суверенитет и примењену аутономију кроз интензивну ратну адаптацију. Њу Делхи гради рачунарску и моделску инфраструктуру која треба да подржи индијску стратешку аутономију.
Заједнички правац води према промени самог појма државне моћи. Територија, становништво, природни ресурси, индустрија, финансије и оружане снаге остају њени основни елементи. Њима се придружује способност државе да контролише инфраструктуру на којој се производи и примењује машинска интелигенција.
АИ суверенитет у том смислу обухвата најмање шест међусобно зависних ресурса: енергију, полупроводнике, рачунарску инфраструктуру, податке, моделе и људско знање. Њихова комбинација одређиваће способност државе да развија сопствене системе, прилагођава туђе технологије својим потребама и задржи функционалност кључних институција у кризним околностима.
Војна димензија ове трансформације већ је видљива. Рат у Украјини показао је брзину еволуције беспилотних система, значај електронског ратовања, вредност цомпутер висион технологије и потребу за аутоматизованом обрадом огромне количине података. Руско искуство масовних ваздушних напада посебно показује колико брзо људске когнитивне могућности постају уско грло када се број истовремених циљева мери стотинама. АИ у таквом окружењу постаје део архитектуре која омогућава човеку да задржи способност одлучивања у информационом простору који више не може непосредно обрадити.
Управо ту настаје централни парадокс АИ епохе. Технологија може повећати способност човека да контролише комплексан систем, а раст њене аутономије истовремено повећава зависност човека од машински произведене процене. Командант може задржати формалну одлуку, док алгоритам све више одређује шта командант види, како разуме ситуацију и које могућности сматра рационалним.
Због тога питање етике превазилази расправу о томе да ли ће робот самостално отворити ватру. Много шире питање односи се на расподелу когнитивне моћи између човека и машине. Што је систем комплекснији и бржи, већи део процеса опажања, филтрирања и процене прелази на алгоритам. Човек тада постаје последња карика ланца чији су претходни делови већ аутоматизовани.
За мале државе из тог развоја произлази јасна стратешка поука. Њихов циљ треба да буде способност да препознају критичне технолошке зависности и изграде довољно домаћег капацитета да у најосетљивијим областима задрже слободу одлучивања. Селективни АИ суверенитет може постати један од темеља њихове националне отпорности.
У претходним епохама суверенитет се бранио контролом територије, граница, војске, валуте, енергетике и комуникација. АИ епоха том списку додаје контролу над подацима, рачунарском инфраструктуром и алгоритамским системима који све снажније учествују у функционисању државе.
Вештачка интелигенција ће продубити постојећу борбу за моћ. Убрзаће доношење одлука, променити економску конкуренцију, трансформисати војно командовање и повећати значај енергије, полупроводника и људског капитала. Њена геополитичка последица биће настанак нове врсте зависности и нове врсте суверенитета.
У међународном систему будућности постојаће државе способне да контролишу кључне елементе сопствене машинске интелигенције и државе чије ће критичне дигиталне функције зависити од технологија, инфраструктуре и одлука спољног центра моћи.
Одлучујуће питање АИ епохе неће бити одређено величином појединачног модела. Одлучиваће способност државе да знање, енергију, податке, индустрију, рачунарску инфраструктуру и људску интелигенцију повеже у одржив систем стратешке моћи.
Кисинџерово питање о односу људског разума и машинске интелигенције тиме се на крају враћа као практично питање државне стратегије. Када системи почну да анализирају стварност и предлажу одлуке брзином коју човек физиолошки не може да прати, пред државама ће се појавити питање чији значај превазилази технологију:
колико интелигенције држава може препустити машини, а да притом задржи људску контролу над одлукама од којих зависе рат, мир и њен сопствени суверенитет?
Референце
[1] The White House, Winning the AI Race: America’s AI Action Plan, Washington, July 2025.
[2] The White House, Promoting the Export of the American AI Technology Stack, Washington, July 2025.
[3] The White House, National Security Presidential Memorandum/NSPM-11: Artificial Intelligence in the National Security Enterprise, Washington, 5 June 2026.
[4] U.S. Department of Defense, Artificial Intelligence Strategy, January 2026.
[5] State Council of the People’s Republic of China, New Generation Artificial Intelligence Development Plan, Beijing, 2017.
[6] State Council of the People’s Republic of China, Opinions on Deepening the Implementation of the “Artificial Intelligence Plus” Initiative, 2025.
[7] People’s Republic of China, Outline of the 15th Five-Year Plan for National Economic and Social Development, 2026–2030, Beijing, 2026.
[8] People’s Republic of China, 15th Five-Year Plan, sections concerning national defence modernization, unmanned intelligent combat forces and intelligent military systems, 2026.
[9] Russian Federation, National Strategy for the Development of Artificial Intelligence for the Period up to 2030, with subsequent amendments and implementation measures.
[10] President of Russia, instructions concerning the national project Data Economy and Digital Transformation of the State and technological sovereignty, 2024–2030.
[11] Kateryna Bondar, How Russia Is Building a Sovereign Drone Ecosystem for AI-Driven Autonomy, Center for Strategic and International Studies, Washington, 13 April 2026.
[12] Interfax, Глава Минобороны РФ заявил о внедрении ИИ в применение дронов, statement of Russian Defence Minister Andrey Belousov, 29 June 2026.
[13] Reuters, Ukraine kills two in drone attacks on Russia, hits oil refinery and train, officials say, 25 September 2026.
[14] Government of India, Ministry of Electronics and Information Technology, IndiaAI Mission, official programme documentation, 2024–2026.
[15] Government of India, Press Information Bureau, materials concerning IndiaAI Compute, sovereign foundation models and expansion of national GPU capacity, 2026.
[16] Government of India, Press Information Bureau, Government Expands Sovereign AI Infrastructure Through IndiaAI Mission and Semiconductor Initiatives, 6 August 2026.
[17] Government of India, Press Information Bureau, documentation concerning Sovereign AI Compute, AIKosh and India’s national AI infrastructure, 2026.
[18] International Committee of the Red Cross, Artificial Intelligence in the Military Domain, Geneva, 11 June 2026.
[19] Vladislav Chernavskikh and Jules Palayer, Impact of Military Artificial Intelligence on Nuclear Escalation Risk, SIPRI Insights on Peace and Security, No. 2025/06, Stockholm International Peace Research Institute, June 2025.
[20] Stockholm International Peace Research Institute, Artificial Intelligence, Non-proliferation and Disarmament: A Compendium on the State of the Art, Stockholm, 2025.
[21] International Committee of the Red Cross, ICRC Position on Autonomous Weapon Systems, Geneva.
[22] United Nations, Convention on Certain Conventional Weapons, materials of the Group of Governmental Experts on Lethal Autonomous Weapons Systems.
[23] U.S. Department of Defense, Data, Analytics, and Artificial Intelligence Adoption Strategy, Washington, 2023.
[24] Executive Office of the President of the United States, Executive Order 14179, Removing Barriers to American Leadership in Artificial Intelligence, Washington, January 2025.
[25] Government of India, Press Information Bureau, IndiaAI Mission Expands AI Ecosystem with Affordable Compute and Startup Support, 25 March 2026.
[26] Government of India, Press Information Bureau, materials concerning indigenous foundation models and IndiaAI Compute, 2026.
[27] Government of India, Press Information Bureau, Safe & Trusted AI Pillar under IndiaAI Mission Strengthens Citizen Trust through Secure, Fair and Responsible AI Solutions, 27 July 2026.
[28] State Council Information Office of the People’s Republic of China, materials concerning the 15th Five-Year Plan, national computing infrastructure, algorithms, data and the „AI Plus“ initiative, 2026.
[29] Center for Strategic and International Studies, materials on Russian AI-enabled command-and-control architecture, military autonomy and unmanned systems, Washington, 2026.
[30] Henry A. Kissinger, Eric Schmidt and Daniel Huttenlocher, The Age of AI: And Our Human Future, Little, Brown and Company, New York, 2021.
[31] The White House, Ensuring a National Policy Framework for Artificial Intelligence, Executive Order 14365, Washington, 11 December 2025.
Данијел Кулачин је историчар и политиколог. Бави се историјским и друштвено-политичким темама, са посебним интересовањем за медије, политичку комуникацију и јавни интерес.
Текст настао у оквиру пројекта „Медији у доба алгоритама: вештачка интелигенција, информисање и јавни интерес“ који је суфинансиран од стране Министарства информисања и телекоминикација
