Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Америка разговара са Русијом о испорукама дизела, естонском премијеру приписује се позив на јачу подршку украјинским нападима на руске рафинерије, немачки политичари расправљају о повратку руској енергији, британска влада помаже грађанима да преко Гугл мапа пронађу јефтинију бензинску пумпу, а Француска шаље две хиљаде војника у Персијски залив и разматра заштиту саудијског нафтног терминала. Истовремено, европске обавештајне службе упозоравају на наводне руске планове за атентате на руководиоце војне индустрије, француско тужилаштво истражује уговоре концерна „Талес“ у Азербејџану, Герхард Шредер посећује Владимира Путина, а Доналд Трамп проглашава енергетско примирје у Украјини за које Кијев каже да није договорено са њим.
И у средишту тог глобалног политичког позоришта налази се један наизглед мали, а за нас огроман парадокс, док Вашингтон ублажава ограничења за руски дизел због сопствених потреба, рафинерија у Панчеву ради на основу америчке дозволе ограничене до 30. октобра. Ако је то јединствена и доследна политика западних савезника, онда је британски хумор коначно постао званични језик међународних односа.
Али испод те ироније налази се много озбиљнија истина. Свет је поново открио да политичке декларације не покрећу тракторе, не загревају домове и не пуне резервоаре. То раде енергија, индустрија и ресурси. А они који их контролишу имају више простора за самосталну политику од оних који се уздају у туђа обећања. Доналд Трамп је 9. октобра саопштио да је после разговора са Путином постигнут договор према којем би Русија одмах понудила више од 300.000 метричких тона дизела америчком и светском тржишту, потом додатних 500.000 тона током новембра и милион тона након тога. Америчко Министарство финансија истовремено је привремено ублажило санкциона ограничења за руско гориво.
Да ли ће све обећане количине бити испоручене и колико ће утицати на светску цену, тек треба видети. Стручњаци упозоравају да је њихов удео у светском промету релативно ограничен, а сама Русија суочена је са оштећењима дела рафинеријских капацитета услед украјинских напада. Међутим, политичка порука је већ испоручена, и то без иједног танкера, санкције за велике силе нису свете таблице, већ инструмент који се мења када постане прескуп. Амерички пољопривредник и камионџија не живе од саопштења о геополитичкој истрајности. Њима треба дизел. А председнику чију странку за мање од месец дана очекују избори за Конгрес потребни су и задовољни бирачи. Вашингтон је, према томе, урадио оно што од других неретко захтева да не раде, прилагодио је сопствену политику сопственим интересима. Није то први пут у историји и неће бити последњи. Само је непријатно за све који су поверовали да ће правила која пишу велики важити за њих исто као и за мале. Према изјави која се приписује естонском премијеру Кристену Михалу, Европска унија требало би да убрза помоћ Украјини како би још снажније гађала руске рафинерије. Ако је та изјава тачно пренета, добијамо готово надреалну слику, Америка тражи више руског дизела, а један њен НАТО савезник тражи веће могућности да се уништавају постројења која тај дизел производе. Иза тога, наравно, стоје различити безбедносни приоритети. За Естонију је слабљење руске војне моћи питање непосредне националне безбедности, за Украјину су напади на рафинерије начин притиска на војну економију, за Трампа је важна цена горива у Америци. Али онда треба престати са бајком да у сваком тренутку постоји један јединствени „западни интерес“. Не постоји.
Постоје државе, њихове економије, ризици, страхови и приоритети, који се понекад подударају, а понекад отворено сударају. Каја Калас брани наставак санкционог притиска, док део европске политичке сцене пита шта се дешава са фабрикама које тај притисак морају да издрже. У Немачкој Клаудија Витиг из Савеза Саре Вагенкнехт тражи дизелски договор сличан америчком и враћање руској енергији.
Словачки премијер Роберт Фицо упозорава на ризик да Европљани једног дана руски дизел купују преко посредника и по скупљој цени. Тај сценарио није утврђена чињеница, али јесте упозорење шта се догађа када неко други контролише приступ роби коју ви морате да купите. И Индија има разлога да поставља непријатна питања. Вашингтон је годинама вршио притисак на државе које купују руску нафту и претио последицама због трговине са Москвом. Сада сам тражи начин да руско гориво стигне на тржиште и ублажи трошкове америчке економије. Њу Делхи то може да посматра као потврду сопственог приступа сарађивати са различитим центрима моћи, а коначне одлуке доносити према домаћим потребама. Сасвим је могуће да ће у Европи и даље бити људи који ће такву политику називати недоследном. Занимљиво је само колико брзо недоследност добије име „прагматизам“ када почне у Белој кући.
Од посебног значаја је што ни у самом Вашингтону не постоји сагласност о дизелском договору. Зеленски и део америчких законодаваца сматрају да он Москви доноси приходе који могу помоћи наставку рата. Њихова примедба заслужује озбиљан одговор, а не подсмех. Али исти одговор мора да објасни зашто је сопствена енергетска безбедност Америке постала основ за изузетак, док се другима годинама поручује да је одрицање од јефтинијих извора енергије неопходан доказ политичке дисциплине.
Немамо посла са обичним сезонским поскупљењем. Америчка Администрација за енергетске информације, EIA, у извештају од 6. октобра подигла је прогнозу просечне цене нафте Brent за 2026. на 96,32 долара по барелу, а за 2027. на 83,74 долара, са претходних 91,01 и 73,74 долара. Септембарска просечна цена износила је 114 долара чак 23 долара више него у августу а 15. септембра досегла је привремено 131 долар. Један од главних узрока био је напад на саудијски нафтовод Исток–Запад, важан правац којим је према терминалу Јанбу на Црвеном мору пролазило више од пет милиона барела дневно. EIA процењује да је у септембру у просеку било прекинуто 4,8 милиона барела дневне производње у региону, а за последњи квартал 2026. предвиђа Brent од око 105 долара по барелу. Према истом извештају, глобалне залихе падале су у трећем кварталу темпом од 1,9 милиона барела дневно, уз очекивање да ће се пад наставити и у четвртом. Када уз те цифре додамо скупље поморско осигурање, угрожене руте и неактивне производне капацитете, јасно је зашто цена нафте садржи нешто што економисти називају геополитичком премијом. То није апстрактна берзанска појава. То је додатни трошак сваког пољопривредника, превозника, пекаре, фабрике и породице.
Због тога су 32 чланице Међународне агенције за енергију још 11. марта донеле одлуку да на тржиште ставе 400 милиона барела из стратешких резерви, што је највећа таква координисана акција у историји агенције. До 7. октобра ослобођено је приближно 325 милиона барела, а владе су затражиле убрзање преосталих обавеза и приоритетно стављање дизела на располагање. Агенција наводи да државе чланице и даље имају око 1,1 милијарду барела јавних резерви, укључујући више од 200 милиона барела дизела. То јесу огромне количине, али резерве могу само да купе време, оне нису замена за трајну производњу, безбедне руте и прерађивачку индустрију.
Влада може да потпише одлуку о отварању складишта за пет минута, али не може за пет минута да изгради рафинерију, поправи разрушени нафтовод или обезбеди пролаз танкера кроз ратну зону. Друштва која су се навикла да размишљају само о цени новца сада поново морају да размишљају о доступности стварних ствари. Ниједна берзанска апликација не може испоручити дизел ако га нема у складишту. Француска је ту противречност разумела на врло конкретан начин. Начелник њеног Генералштаба генерал Фабијен Мандон саопштио је да је распоређено око две хиљаде француских војника на Блиском истоку ради подршке заштити савезника, пре свега Катара и Кувајта. Париз и Ријад истовремено разматрају начине да француски војни капацитети помогну заштити терминала Јанбу. Ето слике нове енергетске геополитике, европски војник стоји поред инфраструктуре на другом крају света да би трговачки и индустријски ланци код куће могли да функционишу. То није необјашњив парадокс, већ доказ да војна и економска безбедност никада нису биле одвојене.
Међутим, Европа у истом тренутку најављује нова наоружавања и све веће војне буџете, док њене енергетски интензивне индустрије челик, цемент, стакло, хемија, машиноградња трпе притисак високих трошкова. Каква је корист од тенковског програма ако немате стабилно снабдевање металом, хемијским производима, електроником и струјом? Војни суверенитет се не купује само готовим оружјем. Он се гради у рудницима, електранама, фабрикама, лабораторијама и транспортним коридорима. Британија је понудила свој, нешто скромнији, одговор. Влада Ендија Бернама омогућила је да се цене бензина и дизела са државног система Fuel Finder приказују на Гугл мапама, обухватајући готово цело британско тржиште. За потрошаче је то корисно могу да упореде цене и уштеде нешто новца. Али колико је дубока криза када се једна од највећих европских економија хвали тиме што је грађанима помогла да лакше пронађу најмање скупу пумпу? Некада је Британија контролисала поморске путеве, данас њена влада усавршава навигацију до бензинских станица. Не потцењујем ни малу уштеду породице, само одбијам да је помешам са решењем стратешког проблема. Гугл мапе могу да покажу где је гориво јефтиније али не могу да створе нафту, спусте премију ратног осигурања или обнове индустријску конкурентност.
Ни светске берзе више нису импресиониране сваким драматичним председничким наступом. Блумберг је забележио како је после Трампових претњи Ирану 1. априла цена нафте порасла више од седам одсто, на преко 109 долара, док је након слично оштрих речи 1. октобра реакција била готово неприметна.
Трговци све више гледају стварне испоруке, кретање танкера и стање рафинерија, а све мање политички спектакл. То је готово филозофска лекција о односу привида и материјалног света. У медијској сфери једна реченица може да траје читав дан. У индустријској сфери, ако недостаје пет милиона барела или један кључни део постројења, никаква реченица га неће заменити. Они који тврде да управљају „контролисаним хаосом“ често само признају да су покренули процесе чије последице више не могу у потпуности да контролишу. Поенкареова претпоставка, коју је решио Григориј Перељман, није доказ да хаос у природи не постоји, али није потребна ни сложена математика да бисмо разумели да се политичке намере и стварни исходи не поклапају увек. План за краткорочни притисак може да створи дугорочну нестабилност, а привремена санкција трајно да промени трговинске руте.
Наравно, појавиће се они који ће рећи да је решење у томе да што пре заменимо нафту и гас електричном енергијом из обновљивих извора. Електрификација и обновљиви извори заиста могу повећати енергетску сигурност, али ниједан озбиљан стручњак не би смео да их представи као свет без материјалних зависности. За соларне електране, ветропаркове, далеководе, електрична возила, трансформаторе и центре података потребан је бакар, за батерије, мреже и сложене технологије потребни су и други минерали. Међународна агенција за енергију у свом извештају за 2026. упозорава да би до 2035. године планирани рударски пројекти могли да оставе јаз од око 25 одсто у снабдевању бакром у односу на потребе примарне производње у анализираном сценарију. Подаци су нешто повољнији него у прошлогодишњој процени, када се говорило о 30 одсто, али проблем није нестао. Не отвара се нови рудник истом брзином којом се подиже центар података за вештачку интелигенцију. И није довољно имати налазиште ако немате прерађивачки капацитет, струју, путеве и стручњаке. Тако се свет који жели да побегне од зависности од туђег барела суочава са опасношћу зависности од туђе тоне бакра. Енергетска транзиција није укидање геополитике, већ њена нова етапа. Сасвим другачију, мрачнију страну исте борбе открива европска одбрамбена индустрија. Француско национално финансијско тужилаштво води истрагу о уговорима концерна „Талес“ у Азербејџану, отворену у јуну 2023. године, а у јуну 2024. обављени су претреси просторија компаније у Француској, Шпанији и Холандији.
У средишту медијског интересовања налази се случај Мехмета Сахана, некадашњег представника компаније у Бакуу, који је у Азербејџану осуђен на десет година затвора због проневере и фалсификовања. Он тврди да је кажњен зато што је покушао да разоткрије могуће корупцијске токове „Талес“ одбацује његове тврдње и истиче да је сам био жртва злоупотреба. Истрага није пресуда и нико нема право да проглашава кривицу пре него што се утврде чињенице. Али овај случај поставља важно питање о непрозирности великих послова у области оружја, безбедности и државних уговора. Када се политика, извозне дозволе, посредници и огроман новац нађу за истим столом, јавност има право да зна ко заиста преузима ризик, ко доноси одлуке и ко на крају плаћа цену. Још тежа упозорења доноси „Фајненшел тајмс“, који је 11. октобра, позивајући се на представнике пет европских обавештајних служби, објавио да Русија наводно појачава планове напада на руководиоце европских одбрамбених компанија, посебно оних које производе оружје и дронове за Украјину. Наводи се да би руска војна обавештајна служба могла да користи криминалне посреднике и шпијунске мреже ради застрашивања индустрије. Као важан претходни случај помиње се наводни план за убиство Армина Папергера, директора немачког „Рајнметала“, откривен 2024. године.
У Пољској је ових дана приведен и осумњичени због претњи премијеру Доналду Туску и министру одбране Владиславу Косињаку Камишу, али не постоје јавно представљени докази који би тај случај повезали са Москвом. У оваквим темама мора се повући јасна линија између обавештајне процене, доказане чињенице и политичког тумачења. Безбедносне службе понекад морају да делују превентивно, али јавност не сме бити позвана да сваку сумњу прихвати као већ доказану заверу. Оно што се ипак не може порећи јесте да се рат све више прелива на индустријски, информациони и безбедносни простор Европе. Директор фабрике више није само пословни човек, његова лична сигурност може постати питање државне безбедности. И то је цена војне економије коју нико не уноси у рекламне брошуре о расту производње. Управо зато је интересантан и долазак Герхарда Шредера у Москву. Бивши немачки канцелар, човек који је годинама одржавао блиске односе са Путином и обављао функције у пословима повезаним са руском енергетиком, био је гост на његовом 74. рођендану. Потврђено је да су се срели, није потврђено да су водили формалне мировне преговоре или да је Шредер добио посреднички мандат. То разграничење је важно. Али његов долазак има симболичку тежину. Шредер представља доба у којем су немачка индустрија и руски енергенти чинили једну од основа европске економске конкурентности. Тај модел данас је тешко оштећен, а Европа још тражи трајну замену.
Да ли ће некадашњи политичари и пословни кругови покушавати да отварају канале комуникације између Москве и европских престоница? Врло је могуће. Да ли из тога следи да постоји тајни договор који ће окончати рат? Не следи. Озбиљна политика не сме да меша сигнале са доказима. Ипак, није тешко разумети зашто људи који су деценијама градили индустријске и енергетске везе сада размишљају о цени њиховог дуготрајног прекида. Макрон, Мерц и други европски лидери говоре у име својих влада; власници фабрика, банке, осигуравајућа друштва и радници живе са економским последицама њихових одлука. Те две равни понекад се поклапају, а понекад разилазе. Неко ће све ово назвати „контролисаним хаосом“. Ја бих био опрезнији. После кризе 2008. свет је навикао да се многи проблеми решавају кредитом, новим емисијама новца и финансијским инструментима. Али колико год новца било створено, њиме се не може укинути географија. Руда је тамо где је рудник, мореуз је тамо где пролазе бродови, нафтовод иде трасом којом је изграђен, а фабрици је потребна стварна енергија. Када један део света има више финансијског капитала, а други располагање ресурсима и производним капацитетима, настаје обострана потреба, али и борба за услове размене. Санкције, царине, блокаде, извозне контроле и војно присуство могу да постану начин да се та борба води. Нико не мора бити део мистериозне завере да би следио сопствени интерес.
Довољно је да свака држава покушава да заштити свој положај, а да нико у потпуности не контролише заједнички исход. Историја нам не показује да ратови настају само због новца; показује, међутим, да се ратови ретко могу разумети без питања енергије, територије, индустрије и приступа ресурсима. Украјина је постала место на којем су се те противречности најоштрије судариле. Трамп је после договора о дизелу критиковао Зеленског и јавно говорио о потреби промене украјинског руководства. Затим је 11. октобра објавио да енергетско примирје Русије и Украјине ступа на снагу одмах. Зеленски је одговорио да није био обавештен о постигнутом договору и да је Кијев спреман да заустави нападе на руске рафинерије уколико Москва обустави нападе на украјинску енергетску инфраструктуру. У тренутку ове објаве, ни услови ни механизам надзора наводног примирја нису били јавно усаглашени.
То показује колико је велика разлика између председничке најаве и стварног мировног процеса. Ако Вашингтон жели трајни споразум, мораће да се разговара о безбедносним гаранцијама, будућим односима Украјине и НАТО-а, снабдевању оружјем, обавештајној подршци, заштити цивила, територијалним питањима и механизмима за проверу примирја. Русија има своје захтеве, Украјина своје легитимне потребе за безбедношћу и суверенитетом, а западни савезници различите процене ризика. Ниједно од тих питања не решава се једном поруком на друштвеној мрежи. Није могуће градити трајан мир ако је једној страни понуђена само обавеза, а другој само обећање. И није могуће свести судбину милиона људи на питање цене дизела, ма колико та цена била важна за светску економију.
А сада, после Вашингтона, Москве, Брисела, Лондона, Париза, Талина, Њу Делхија и Персијског залива, морамо да погледамо Панчево. Америчка Канцеларија за контролу стране имовине, OFAC, продужила је 30. септембра дозволу Нафтној индустрији Србије за рад до 30. октобра. Министарство рударства и енергетике Србије потврдило је да је тиме омогућен наставак рада рафинерије у Панчеву и производње дизела, бензина, керозина и мазута. Истовремено је саопштено да је због сложених логистичких услова, ниског водостаја Дунава и проблема са увозом деривата на тржиште пуштено 5.000 тона дизела из државних резерви, уз раније мере смањења акциза. Помињу се и разговори о могућем преузимању НИС-а од стране мађарског МОЛ-а, али је за такав расплет потребно више корака и регулаторних одобрења. Дакле, ствар није ни једноставна ни искључиво политичка.
Ипак, парадокс је упадљив велика сила може привремено да олабави ограничења за руско гориво због своје економије, док мала држава са сопственом рафинеријом мора из месеца у месец да чека дозволу да та рафинерија ради. Режими санкција и власничке околности нису исти, али је питање националне енергетске сигурности у оба случаја потпуно стварно. Зашто би оно што је за америчког пољопривредника питање разумне економске политике за српског пољопривредника било споредно? Зашто би америчка цена дизела заслуживала флексибилност, а српска стабилност зависила од сталне неизвесности? Не можемо одговор на таква питања добити виком, празним патриотизмом или изоловањем од света. Србији је неопходна озбиљна државна политика, стабилан рад Панчева, сигуран увоз сирове нафте, више транспортних праваца, довољне резерве, разумна диверсификација снабдевања, сопствени електроенергетски капацитети и индустријска политика која не зависи само од туђих одлука. Потребна нам је сарадња са Европском унијом као кључним привредним партнером, са Америком као великом политичком и финансијском силом, са Русијом све је обострани интерес, и са Кином, Индијом и другим државама које обликују нове светске економске токове. То није игра на више страна ради лепе фотографије, већ потреба државе која нема луксуз да своју будућност стави на једну карту. Треба учити од свих од Американаца како се користи преговарачка снага, од Немаца колико је индустријска база важна, од Индије како се чува простор за сопствени избор, али и од европске енергетске кризе колико скупо кошта када стратешка зависност постане политичка навика. И зато, на крају, не треба тражити мистерију тамо где је довољно прочитати рачун.
Русија располаже ресурсима и води рат, Америка тражи гориво и политички маневарски простор, Европа жели безбедност али се суочава са ценом сопствене индустријске рањивости. Свака од ових држава и заједница има своје интересе, а ниједна нема право да очекује да Србија своје интересе заборави. Стара руска пословица каже „У Бога се уздај, али се и сам потруди.“ За нас је то данас више од пословице. Не можемо бити већи чувари туђих санкција од оних који их мењају када им затреба дизел, ни ревноснији заштитници туђих економских рачуница од оних који их сваког јутра поново прерачунавају. Србији су потребне истине о вечним пријатељствима, поуздани односи, хладна процена и капацитет да сама обезбеди оно без чега нема слободе одлучивања. Јер се независност не мери само заставом, химном и говорима. Мери се и тиме да ли рафинерија ради, да ли фабрика има струју, да ли пољопривредник има дизел и да ли држава сме да одлучује о сопственој будућности. Када велике силе изузимају своје интересе од сопствених правила, Србија не сме да изузме своје интересе из сопствене политике. Ако то не научимо, други ће нам радо објаснити шта је наш национални интерес уз приложен рачун за дизел гориво.
