Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Данас је 3. октобар. Баш на данашњи дан 1941. године Адолф Хитлер је у Берлину практично објавио да је Русија сломљена и да се више неће подићи. Немачке армије биле су дубоко на Истоку, Лењинград је био под опсадом, Москва угрожена и многима је изгледало да Хитлер само наглас изговара оно што карта Европе већ показује. Четири године касније руски војници били су у Берлину, а Хитлера више није било. Данас, осамдесет пет година касније, поново живимо међу људима који са чудесном сигурношћу знају ко је готов, ко побеђује, која империја пропада и на чијој је страни историја.
А онда отворите новине 3. октобра 2026. и видите следеће да Србија иде ка изборима у атмосфери дубоке политичке кризе, Бразил сутра бира председника у толико напетој атмосфери да британска влада својим држављанима саветује да избегавају политичке скупове и демонстрације, у Финској неко улази у станове парламентараца, не краде ништа и оставља им знаке да је био унутра, светске цене пољопривредних производа за три месеца скачу 13 одсто, Немачка припрема продају руске енергетске компаније коју је пре четири године национализовала, Србија сваких неколико недеља чека дозволу америчког Министарства финансија да јој ради једина рафинерија, а Путин из Москве поручује да се не љути што Вучић разговара са Зеленским јер се због таквих ствари љуте „девојке“, док се он бави политиком. Ако ово није свет који мирише на велики лом, онда смо изгубили чуло мириса. И ту Србија треба добро да отвори очи, јер није једина земља која пред изборе улази у стање у којем политички противник престаје да буде само противник и постаје питање опстанка. Погледајмо Бразил.
У недељу, 4. октобра, више од двеста милиона становника највеће државе Латинске Америке бира председника у дубоко поларизованој атмосфери. Са једне стране је актуелни председник Луиз Инасио Лула да Силва, са друге сенатор Флавио Болсонаро, син бившег председника Жаира Болсонара. У кампању су се већ умешали спорови са Трамповом администрацијом, питања америчког утицаја, царина и односа Бразила са великим силама. Напетост је довољна да британско Министарство спољних послова својим држављанима у Бразилу изричито саветује да избегавају политичке митинге и протесте, да прате локалне вести и да се удаље ако се нађу у великом окупљању, јер чак и мирне демонстрације могу постати насилне. Е, то је информација која читаоцу нешто значи.
Није „Бразил је нервозан“. Него, сутра су избори, ови људи се боре, земља је поларизована, Британија својим грађанима каже да се клоне политичких демонстрација. И тек сада можемо да поставимо питање Србије. Јер и код нас избори више нису обична расправа о порезима, путевима и пензијама. Србија је дубоко политички прегрејана, улица је постала политички фактор, власт и њени противници једни друге све мање третирају као конкуренцију, а све више као опасност по државу и друштво. Не бих олако проглашавао револуцију пре него што се догодила, али бих био слеп када не бих видео предреволуционарну температуру. А историја нас учи да у таквој температури најопаснији нису они који знају да је криза дошла, него они који убеђују народ да је све сасвим нормално. А онда погледајте Финску. Не некакву хаотичну државу на другом крају света, него Финску, чланицу Европске уније и НАТО-а, земљу коју нам деценијама представљају као модел уређености, институција и безбедности. Финска полиција сада истражује серију чудних случајева у домовима посланика у ширем подручју Хелсинкија. Неко им је, према пријавама, улазио у куће и станове. Ништа није украдено. Нема спектакуларно развалених врата и испражњених сефова. Уместо тога остају суптилни трагови, ствари померене, врата остављена другачије, знаци да је неко био тамо. Премијер Петери Орпо је, када су га питали може ли иза тога стајати страна сила, одговорио „Веома је могуће.“ Полиција тек истражује и није утврдила ко стоји иза случајева. Замислите психолошки ефекат. Ви сте посланик. Вратите се кући.
Ништа вам није украдено. Само схватите да је неко био у вашем стану и да је желео да ви то схватите. Ако се покаже да иза тога стоји страна служба, порука није била „желимо ваш телевизор“. Порука је била, можемо да уђемо. То је далеко непријатније. Наравно, док полиција не утврди ко је то радио, било би добро да се починилац не прогласи Русом само зато што је геополитички згодно. Још само недостају ушанка на отирачу, балалајка на софи, вотка у фрижидеру и медвед који чека испред лифта, па да истрагу можемо затворити до ручка. Али управо је то поента, чак је и једна Финска ушла у доба у којем се политичка криза, обавештајни рат и страх од спољног мешања усељавају буквално у дневну собу. И онда Немачка. Просечан српски читалац сасвим оправдано не зна шта је SEFE. До 2022. звала се Gazprom Germania и била је немачка подружница руског Gazproma, са важним пословима у снабдевању, трговини, транспортној и складишној гасној инфраструктури.
Када је после почетка рата у Украјини Берлин проценио да нестабилност те компаније може угрозити снабдевање Немачке гасом, немачка држава је прво преузела управљање, а потом компанију ставила у федерално власништво и у њену стабилизацију усмерила милијарде евра. Није Немачка тада питала да ли национализација звучи либерално. Питала је хоће ли Немци имати гас. Сада је компанија стабилизована и Немачка разматра њено враћање приватном капиталу. Приметите лепоту те једноставности. Када је Немачкој требала национализација, национализовала је. Када јој буде одговарала приватизација, приватизоваће. Када јој је требао руски гас куповала га је. Када је проценила да је руска контрола ризик преузела је компанију. Немачка није верна економској религији. Немачка је верна Немачкој. И то нас доводи до НИС-а. Србија има једну рафинерију нафте. НИС њоме управља. Због америчких санкција повезаних са руским власништвом, нормалан рад НИС-а зависи од лиценци америчког OFAC-а.
Последња је продужена до 30. октобра 2026., а Влада Србије је сама саопштила да та лиценца омогућава наставак рада Рафинерије и производњу дизела, бензина, керозина и мазута. Другим речима, у октобру 2026. Србија има једну рафинерију, а сат над њом навија се у Вашингтону. Е то је реченица око које вреди водити расправу.
На столу је модел по којем MOL преговара да од Gazprom Nefta преузме 56,15 одсто НИС-а. Србија би купила још пет одсто акција, добила већи утицај у управљању, а договор са MOL-ом предвиђа да Панчевачка рафинерија најмање десет година настави да ради у договореном капацитету. Трансакција није завршена.
Добро. Али ја бих, као грађанин Србије, поставио питање које вероватно није довољно отмено за инвестиционе конференције. Шта се дешава једанаесте године? Ко одлучује о Рафинерији? Ко одлучује о инвестицијама? Ко о капацитету? Ко има последњу реч ако се једног дана интерес већинског власника не поклопи са интересом Србије? И зашто је Немачкој било нормално да каже, ово је питање наше енергетске безбедности, држава преузима контролу, док би Србија требало да верује да је пет процената више акција крај историје? Није. И ту, коначно, долазимо до Путина, Вучића и Зеленског. Путин је на Валдају говорио о Србији. Рекао је да цени што Београд није увео санкције Русији, актуелну политику српског руководства назвао уздржаном, говорио о жељи за сарадњом са Москвом и јавно рекао да се нада да ће Александар Вучић у будућности бити премијер Србије.
А када је разговор дошао до Зеленског и Вучићевих контаката са њим, Путин је употребио ону реченицу о „девојкама“ и политици. То је много занимљивије него што изгледа. Путин практично каже, не интересује ме с ким се Вучић видео. Интересује ме шта Србија ради. И онда долази савршена политичка иронија. Путин се не љути на Вучића зато што разговара са Зеленским. Али би Брисел могао да има много више проблема са Вучићем зато што га је похвалио Путин. Европском бирократи није потребна ушанка. Довољан му је маркер. И ту је суштина. Србија пред изборе улази у опасно прегрејано политичко стање. Бразил нам показује куда може да оде екстремна поларизација. Финска показује колико брзо политичка нервоза постаје безбедносна. Светске цене хране показују колико брзо геополитика уђе у фрижидер. Немачка показује како се држава понаша када јој је угрожена енергетика. НИС показује колико је опасно када вам витална инфраструктура зависи од одлуке друге државе.
А Путин нам, можда и нехотице, даје најједноставнију лекцију од свих, државе које себе поштују не воде политику из љубави, љутње и љубоморе. Воде је из интереса. И зато бих се тек на самом крају вратио на 3. октобар 1941. Хитлер је тог дана мислио да зна како се прича завршава. Није знао. Ни ми данас не знамо како ће изгледати свет за четири године. Не знамо како ће изгледати Европска унија, Руско Царство, Америка, Блиски исток, па ни политичка карта Србије. Управо зато Србија не сме своју будућност градити на претпоставци да ће јој било која данашња сила заувек гарантовати данашње услове. Наши преци на Церу, Колубари, Кајмакчалану и Солунском фронту нису нам оставили победе да бисмо их једном годишње извадили из витрине и обрисали прашину. Оставили су нам меру. И по тој мери ће једног дана неко мерити и нас. По томе шта смо сачували. Државу.
Земљу. Косово и Метохију. Енергију. Храну. Војску. Институције. И право да последња реч о Србији буде изговорена у Србији. Време је да Србија престане да пита чија ће је љутња више коштати и почне да пита шта њу кошта ако нема сопствени интерес. Јер држава која стално пита друге шта сме, пре или касније престане да буде држава и постане адреса.
