Један Николајев ђакон причао је овако:

„Кад је владика Николај зидао своју цркву у родном селу Лелићу, пошао је из Охрида са једном великом сумом новца. Ташну с новцем носио је ђакон.

Али, кад су дошли у Битољ, Николај је из те ташне вадио новац и делио га и хришћанима и муслиманима и Јеврејима, и то немилице. Тако је чинио и у Прилепу.

Када смо стигли у Скопље, сума је секнула прилично“, прича тај ђакон, „и ја сам рекао преосвећеном: ’Ако се овако настави, оде ваша црква!’

А он ми је рекао:

’Бог је дао, па ће опет дати, не брини се ти о томе!’

И ђакон је своју причу закључио овако:

Новац за др Николаја није представљао ништа! Понекад данима и недељама није имао ни пребијене паре, а понекад је било пара. Он је те паре добијао чековима из Енглеске и Америке и трошио их на оправку свих манастира и цркава своје епархије.

Нема храма Божјег у Охридској дијецези у коме он није оправио понешто о свом трошку: претресао рогобатан под и поново га поплочао, обезбедио сигуран кров, снабдео храм књигама и одеждама, сасудима и другим потребама.

Многе је рушевине подзидао или на старим темељима подигао нешто ново.

Зато га је народ и волео, али је и он волео народ.

Усрдно је служио и усрдно проповедао у свакој прилици. Кад би дошао у неко удаљено село у планини, обилазио је болеснике и читао им молитве, а кад би наишао на мртваца, опојао би га заједно са месним парохом.

Ја сам га рођеним очима видео како сатима седи на камену под неким дрветом и разговара са сељацима, проповедајући им љубав, трпљење и поштење.

Народ Македоније га је зато јако ценио. Он је пред њим ударао челобитија и сматрао га за свога, рођеног. Свештеници су пред њим метанисали свугде и на сваком месту, у чаршији као и на друму.

Он их је подизао и љубио.

И што је најглавније, нико те људе на то није приморавао, нити је то од њих уопште захтевано…

Јер је он сироте свештенике обдаривао новцем или неким другим поклоном, а никад није ни помислио да нешто наплати за канонску визитацију.

Ако би му народ поклонио погачу, воће или какво друго јело, он би га поделио на лицу места с децом која би га окружила и са којима је ведро ћаскао.

Поклањали су му и убрусе и чарапе, а он је понекад понеке од њих и сам носио, без обзира на њихову грубост.

Јео је за сиротињском софром шта је Бог дао и хвалио јело као да је на некој великој гозби.

Народ му је уопште прилазио са врло великим поверењем и није се устручавао да му се жали на своје кметове, жандарме, шумаре, начелнике и друге власти. А Николај је то примао к знању и срцу, проверавао и после интервенисао.

Зато је и био популаран у Охриду.

Када би пешице прошао чаршијом, занатлије би остављале алат и муштерије да му притрче и пољубе руку.

Старице су код њега долазиле у свако доба дана да му причају своје домаће јаде, а он их је стрпљиво саслушавао, саветовао и храбрио.

Код њега није било ни пријављивања ни аудијенције — улазило се као у воденицу…“

Извор: Компас инфо

ФОТО: Марина Радовић/П-портал