Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Румунија је смањила акцизу на дизел за 20 одсто, а само 48 сати касније гориво је поново почело да поскупљује. То је много важнија вест за Србију него што на први поглед изгледа, јер показује границу сваке фискалне интервенције у тренутку када је физичко снабдевање енергентима угрожено. Акцизом можете привремено ублажити цену, али акцизом не можете направити нафту, поправити уништену рафинерију, обезбедити танкер, отворити затворену луку нити заменити прекинути транспортни коридор. Србија зато не сме да чека да глобална енергетска криза стигне на наше пумпе па да тек тада расправљамо колико ћемо смањити порезе и акцизе. Румунски пример нас упозорава да се енергетска безбедност гради пре кризе и то резервама, складиштима, алтернативним правцима снабдевања, сопственим прерађивачким капацитетима и државним планом за дуготрајан поремећај. Довољно је повезати неколико догађаја из последњих дана да бисмо разумели зашто. Нападнути су терминали у Новоросијску, нападнута је Орска рафинерија, под ударима су и други руски прерађивачки капацитети важни за снабдевање Централне Азије, угрожени су танкери у близини морског терминала Каспијског цевоводног конзорцијума, Казахстан преко тог правца извози приближно 80 одсто своје нафте, а Румунија из Казахстана набавља приближно 63 одсто свог увоза нафте.
Истовремено, пет највећих међународних нафтних компанија у другом кварталу 2026. године генерисало је готово 70 милијарди долара слободног новчаног тока, док Сједињене Државе систематски реконфигуришу сопствене производне ланце и смањују директну зависност од Кине. То више нису неповезане вести. Нафта, рафинерије, луке, транспортни коридори, полупроводници, критични минерали и индустријски ланци постали су питања националне безбедности. Прошле недеље нападнути су терминали за жито у Новоросијску и управо тај пример показује колико је погрешно последице рата мерити само оним што је непосредно погођено. Када се изда упозорење због опасности из ваздуха или напада дроновима, бродови се удаљавају од обале, а пуњење горивом и утовар пловила се обустављају. То значи да чак и напад који није непосредно усмерен на Каспијски цевоводни конзорцијум може да утиче на испоруке нафте преко тог система. У модерном сукобу није неопходно уништити нафтовод да би се пореметио извоз нафте. Довољно је учинити небезбедном луку кроз коју она пролази, угрозити танкере, зауставити утовар или натерати транспортне и осигуравајуће компаније да повећани ризик уграде у цену. Зато су сценарији економског утицаја смањене производње нафте и пада буџетских прихода данас једнако важни као процене стања на фронту. Рат се више не води само за територију. Води се и за способност противника да произведе, преради, транспортује, извезе и наплати енергенте којима финансира државу. Најочигледнији пример је напад на Орску рафинерију нафте „Орскнефтеоргсинтез“ у Оренбуршкој области. Према саопштеним проценама, последице напада значе потпуно затварање постројења на најмање шест месеци. Губернатор Оренбуршке области Јевгениј Солнцев навео је да су шрапнели погодили кључну инфраструктуру која се у овом тренутку не може обновити, да је потребна опрема увозна и да ће, због санкција, поправке трајати до шест месеци. Постројење је потпуно затворено, од 287 бензинских станица у региону око 80 одсто је у функцији, специјализовани транспорт добија приоритет, а гориво ће морати да се допрема из других региона Руске Федерације. То треба читати много шире од штете на једној рафинерији. Орск годишње прерађује приближно шест милиона тона нафте, што је капацитет упоредив са великим рафинеријама попут Шимкентске или Павлодарске у Казахстану, а налази се практично уз казахстанску границу.
До Актобеа има око 170 километара друмским путем. Зато избацивање Орска из система није само руски проблем. Омска рафинерија „Гаспром њефта“, која је периодично изложена нападима, Орска рафинерија, која је сада потпуно затворена и могла би остати ван функције бар до краја зиме, рафинеријски капацитети Башњефта и „Гаспром њефтехим Салават“ у Башкортостану били су важни за снабдевање Централне Азије нафтним производима. „Гаспром њефтехим Салават“ нападнут је и 13. августа, заједно са складишним објектима. Када се више таквих капацитета истовремено нађе под ударом, проблем више није једна оштећена фабрика, већ способност читавог регионалног система да надокнади изгубљену производњу. Због тога несташица горива у деловима Централне Азије више није само питање „да ли ће је бити“, већ „када би могла да се појави и у ком обиму“. Друга могућност није много пријатнија: горива ће бити, али по знатно вишој цени, јер ће нафтни деривати морати да стижу из Кине или са много већих удаљености. У оба случаја последице су већи транспортни трошкови, притисак на инфлацију, већа зависност од алтернативних добављача и нова прерасподела економског утицаја у Централној Азији. А оно што се сада дешава у Румунији показује колико брзо последица поремећаја на једном крају Црног мора може да се појави на бензинској пумпи у Европској унији. Румунско Министарство финансија одлучило је да од 16. до 31. августа 2026. привремено смањи акцизу на стандардни дизел за 20 одсто након наглог раста међународних котација и домаћих цена горива. Само 48 сати после смањења акцизе дизел је поново почео да поскупљује. Према објављеним подацима, 18. августа просечна цена литра дизела достигла је 10,13 леја, односно око 2,25 долара. Вршилац дужности румунског министра економије, дигитализације, предузетништва и туризма Иринеу Дарау практично је признао ограничен домет државних фискалних мера када истовремено осцилира цена барела и постоје проблеми у ланцу снабдевања. Одбацио је и директно административно одређивање цена, указујући да су неке државе таквим покушајима на крају дошле до несташица бензина и дизела, истовремено нагласивши да би без смањења акцизе цене биле још више. Управо ту лежи лекција за Србију. Румунија, према проценама из 2025. године, око 77 одсто својих потреба за сировом нафтом покрива увозом. Казахстан је њен највећи добављач и обезбеђује приближно 63 одсто увезене нафте, док остатак долази из Азербејџана, Норвешке, Либије и других извора. Казахстан, са друге стране, приближно 80 одсто производње нафте извози преко Каспијског цевоводног конзорцијума. Зато поремећај у близини морског терминала КТК није далека војна вест. Он може да се претвори у цену литра дизела стотинама километара даље. Акцизом можете купити мало времена. Не можете купити енергетску безбедност. Истовремено са тим поремећајима, највеће светске нафтне компаније располажу рекордним количинама готовине. ExxonMobil, Chevron, Shell, TotalEnergies и BP генерисали су у другом кварталу 2026. готово 70 милијарди долара слободног новчаног тока. Сукоб око Ирана и нестабилност ширег Блиског истока додатно повећавају вредност енергетске сигурности и финансијску снагу оних који контролишу производњу, прераду, транспорт и капитал. Док једни губе рафинерије, други плаћају скупљи транспорт, трећи смањују акцизе да би ублажили удар на становништво, а четврти страхују од несташица, највећи енергетски играчи акумулирају огромну финансијску снагу.Зато Украјина, Црно море и Персијски залив морају да се читају и кроз питање ко контролише енергију и ко може да издржи када нормално снабдевање престане.
У том контексту треба посматрати и извештаје да је Владимир Зеленски, у оквиру разговора о обустављању удара на КТК, од Џ. Д. Венса тражио „неколико стотина“ ракета за системе Patriot и лиценцу за њихову производњу у Украјини. Patriot је систем противваздухопловне и противракетне одбране средњег и дугог домета, намењен, између осталог, пресретању крстарећих и балистичких ракета. Али суштинско питање није само колико Украјина има система Patriot, него колико дуго може да их употребљава. Шта ако САД не обезбеде тражене количине? Шта ако производња не може да прати потрошњу? Шта ако понестане пресретача? Ту долазимо до једног од основних закона савременог рата: није довољно имати оружје, већ морате имати индустрију која може да га производи и обнавља брже него што се троши, енергију којом ће та индустрија радити, компоненте без којих производња стаје, логистику којом ће све бити транспортовано и капитал којим ће све бити плаћено. Индустријска дубина поново постаје једнако важна као војна моћ. И управо ту се руска енергетска прича спаја са америчко-кинеским ривалством. За само осам година драматично се променила географија америчког увоза. Кинески директни удео, према анализираним подацима, пао је са око петине америчког робног увоза 2018. на приближно 7,4 одсто 2026. године. Истовремено су Мексико и Канада достигли око 17,1 и 11,5 одсто, односно заједно 28,6 одсто америчког увоза. Тајван је са приближно 1,8 одсто 2018. порастао на око 7,8 одсто. Суштина није у сваком појединачном проценту, већ у правцу кретања. Америка систематски смањује директну изложеност Кини и производне ланце приближава сопственој територији и политички поузданијим партнерима. Nearshoring и friend-shoring значе да производња не мора нужно да се врати у саме САД довољно је да критични делови система буду пребачени у Мексико, Канаду и савезничке државе.
Северна Америка тако постаје америчка индустријска и логистичка дубина. То, наравно, не значи да је Кина нестала из америчких производних ланаца. Кинеске компоненте, машине, материјали и капитал могу до америчког тржишта стизати преко Мексика, Вијетнама и других земаља. Зато је оно што гледамо комбинација стварног раздвајања, смањивања ризика и преусмеравања трговине. Али стратешки правац је јасан: Вашингтон жели економију која би могла да функционише са знатно мањом критичном зависношћу од главног геополитичког конкурента. Највећи парадокс тог процеса је Тајван. Америка смањује зависност од континенталне Кине, а истовремено расте значај острва које се налази у самом средишту најопасније тачке америчко-кинеског ривалства. Тајван није важан само због обима трговине, већ због полупроводника, сервера, електронике, AI инфраструктуре и високотехнолошке опреме без које не функционишу дата центри, телекомуникације, аутомобилска и одбрамбена индустрија. Зато Вашингтон паралелно настоји да део најосетљивије производње полупроводника пребаци на америчку територију. Америка смањује једну зависност, али не жели да је само замени другом. То је довољно да се разуме шира слика. Формат „Кимерике“, симбиоза америчког капитала и тржишта са кинеском индустријском производњом на којој је почивао велики део глобализације, постепено се мења. САД граде производни простор мање зависан од Кине, док Пекинг развија сопствене трговинске, инфраструктурне, технолошке и енергетске везе широм Азије и Евроазије, укључујући иницијативу „Појас и пут“. Русија, због своје географије, сировина и енергетике, у том систему има велики значај. Кина притом не води сентименталну политику.
Она, као и свака велика сила, користи околности да побољша сопствену позицију, укључујући руску потребу за алтернативним тржиштима у условима западних санкција. Пекинг настоји да обезбеди енергију, ресурсе, тржишта и коридоре под што повољнијим условима. САД, са друге стране, користе страхове бројних азијских држава од могуће кинеске доминације да би око Пекинга одржале мрежу партнера који економски сарађују са Кином, али не желе Азију са једним неприкосновеним центром моћи. Тако пред нама настају контуре нове биполарности, али не као проста копија Хладног рата између САД и Совјетског Савеза.
Данашњи системи још су дубоко економски испреплетени, али се њихове критичне функције постепено раздвајају. А управо зато енергетска сигурност постаје један од основних услова стабилности сваког великог блока. Кина је огроман индустријски систем, али тај систем захтева огромне количине увозне енергије и безбедне транспортне коридоре. САД имају другачију енергетску позицију и зато контрола мора, лука, енергетских праваца и приступа ресурсима постаје једно од централних питања будуће равнотеже моћи. Украјина, Црно море, Персијски залив, Венецуела и Тајван јесу различита жаришта са различитим непосредним узроцима, али свако од њих на свој начин показује колико су енергија, индустрија, логистика и геополитика постале нераздвојиве.
Ови подаци не доказују да Сједињене Државе планирају рат са Кином. Они показују нешто друго: Америка систематски гради економску, индустријску и логистичку способност да издржи дуготрајну конфронтацију у којој би нормални трговински односи могли бити драматично ограничени. Велика сила не мора да жели рат да би смањивала цену коју би платила ако дођу блокада, санкциони сукоб или прекид снабдевања. Зато полупроводници, критични минерали, батерије, телекомуникације, фармацеутски инпути, енергетика, машинска индустрија, луке, железнице, подморски каблови и производни центри више нису само економске категорије. Они постају инфраструктура националне безбедности. И ту се поново враћамо Орску и Румунији, јер у та два примера лежи цела суштина проблема. Један од најважнијих података о Орској рафинерији није само да је постројење погођено, већ да је за поправку потребна увозна опрема коју је због санкција тешко брзо набавити. Није довољно имати нафту у земљи ако немате део којим ћете поправити постројење које ту нафту претвара у гориво. Није довољно имати Patriot ако немате довољно ракета за њега. Није довољно имати фабрику ако једна незаменљива компонента долази са другог краја света.
И, као што нам показује Румунија, није довољно ни смањити акцизу ако је физички ток нафте угрожен. То је лекција коју Србија мора да научи пре кризе, а не усред кризе. Србија не треба да бира између Америке, Кине, Русије и Европе као да је национална стратегија навијачка трибина. Србија треба да научи оно што данас раде велике силе да сопствене критичне зависности смањује пре него што дође до поремећаја. Наш de-risking мора бити српски, а не туђи, не одвајање од једне стране по налогу друге, већ смањивање зависности од свакога тамо где један прекид може да заустави државу.
То значи да Србија мора да изради националну мапу критичних зависности, колико нафте и деривата можемо да обезбедимо ако један правац снабдевања престане да функционише, колико дуго можемо да издржимо са расположивим резервама, које алтернативне правце имамо, колико је Рафинерија Панчево зависна од увозне технологије, резервних делова и сервисирања, колико брзо можемо да надокнадимо губитак једног добављача; где су нам резерве дизела, бензина, мазута и гаса; и које критичне компоненте ЕПС-а, железнице, телекомуникација, здравства, пољопривреде и одбрамбене индустрије долазе из само једне државе или од једног произвођача. Морамо повећавати стратешке резерве нафте и деривата и складишне капацитете, обезбеђивати више праваца снабдевања нафтом и гасом, чувати и модернизовати сопствене прерађивачке капацитете, развијати Дунав, железницу и друмске коридоре као алтернативне логистичке правце и критичну инфраструктуру штитити од физичких, дронских, диверзантских и сајбер-претњи. Држава мора да има план не само за седам дана поремећаја, већ и за сценарио у којем европски или светски ланци снабдевања месецима не функционишу нормално.
Исто морамо урадити са индустријом. Треба утврдити које српске фабрике стају ако им из Кине, Немачке, Русије или неке четврте државе не стигне једна критична компонента. Морамо знати где имамо само једног добављача и за које производе немамо алтернативу. Тамо где зависност представља национални ризик треба подстицати домаћу производњу, а тамо где она није економски рационална морамо обезбедити два или три независна извора снабдевања. Србија мора пажљиво да прати и следећу фазу америчко-кинеског раздвајања. Ако се оно са царина и трговине пренесе на власништво, капитал, телекомуникације, софтвер, полупроводнике, рударство, железницу и критичну инфраструктуру, државе које сарађују и са Западом и са Кином биће изложене све већем притиску.
Наш проблем тада неће бити просто питање „Америка или Кина“, него како истовремено сачувати приступ европском тржишту, сарадњу са Кином, односе са САД и традиционалне енергетске везе са Русијом, а да Србија не постане талац ниједног система. Зато нам је потребна политика вишеструке отпорности: више добављача, више коридора, више складишта, више тржишта, више технолошких опција и што више домаће производње у секторима без којих држава не може да функционише. Румунија нам је управо показала шта се дешава када криза стигне пре системског одговора: држава може да смањи акцизу за 20 одсто, а да гориво после само 48 сати поново почне да поскупљује. Русија показује да можете имати огромне резерве нафте, а да рафинерија ипак стоји месецима ако јој недостаје увозна опрема. Украјина показује да можете имати један од најсавременијих система противваздухопловне одбране, али да његова стварна вредност зависи од ракета које можете да набавите и произведете.
Америка показује да се зависност од главног геополитичког конкурента не смањује преко ноћи, већ политиком која се спроводи годинама. Кина показује да ни огромна индустријска сила не може бити безбедна ако нема обезбеђене ресурсе, тржишта и коридоре.Србија све те лекције мора да научи пре него што буде приморана да их плати. Свет у који улазимо више није свет у којем је једино важно ко производи најјефтиније.
Све важније постаје ко може да настави да производи када се затвори мореуз, када је нападнута лука, када је рафинерија ван погона, када се уведу санкције, када не стигне полупроводник, када једна држава забрани извоз критичног минерала или када осигуравајуће компаније престану да покривају транспорт кроз ратну зону.Управо зато румунски неуспех са акцизама Србија мора да схвати као упозорење.
Смањење акциза може бити оправдана и неопходна мера за заштиту грађана и привреде када цене нагло порасту, али оно мора бити последња линија одбране, а не национална енергетска стратегија. Ако нафте нема довољно, ако је правац снабдевања угрожен или ако је рафинерија стала, држава не може пореском политиком да створи оно чега физички нема. Зато Србија не сме да чека кризу.
Сада треба повећавати резерве, ширити складишта, диверзификовати добављаче и транспортне правце, обезбеђивати резервне делове и критичну опрему, јачати домаћу производњу и правити планове за вишемесечни поремећај снабдевања. Цена такве политике данас биће далеко мања од цене паничног реаговања сутра. Велике силе се више не припремају само за следећи рат оружјем.
Оне припремају своје економије да преживе рат који можда никада неће почети. Србија мора да учини исто не да се припрема за туђи рат, већ да припреми државу да преживи туђи рат, туђе санкције, туђе блокаде и туђи економски сукоб. Румунија је смањила акцизе за 20 одсто и није успела да заустави раст цене горива. То је упозорење које Србија не сме да игнорише да када криза стигне на пумпе, већ је касно да се тек тада гради енергетска безбедност.
Суверенитет у XXI веку неће се мерити само тиме ко контролише своју територију, већ и тиме ко може да обезбеди гориво, струју, храну, лекове, технологију и производњу када светски ланци снабдевања стану. Србија зато не сме да чека кризу, Србија мора да се припреми пре ње.
