У приказу објављеном у часопису „Историја 20. века“ истиче се да је „Хибридни рат“ једно од најзначајнијих дела за разумевање савремених безбедносних и политичких процеса.
Пише: др Бојан Димитријевић
Почетком децембра 2025. године, уз велико изненађење овдашње јавности објављена је смена шефа Оперативе Безбедносно-информативне агенције Марка Парезановића. У претходним годинама он је препознат у јавности као кључни човек српске Службе, нека врста „алфе и омеге“ активности везаних за дневну политику, али и догађаје у региону.
Парезановић није само (био) руководилац кључног сектора БИА и човек који је стасао у Служби пролазећи многе кључне дужности начелника центара и управа БИА, већ је познат у јавности и као професор и предавач на неколико катедри у домену предмета државне безбедности и других сродних тема.
Откуд Марко Парезановић у приказима часописа „Историја 20. века“, са књигом о хибридном рату, запитаће се поједини читаоци. Реч је о запаженом делу, за које се надамо да ће привући пажњу јавности која је може читати на више начина.
Наслов ове студије Хибридни рат, од доктрине до праксе смешта је на први поглед у другачију литературу која није историографија. Међутим, зашто овим приказом указујемо на њу?
Реч је о књизи која говори о актуелном појму у данашњици – хибридном рату и уопште хибридним односима у домену унутрашње политике, дипломатије и међународних односа, а такође и о елементима који учествују на промену цивилизацијских и друштвених односа у данашњици.
Међутим, шта је сврстава у „историчарско“ интересовање? То је околност да је Марко Парезановић писао овај рукопис одмах после смене са места шефа оперативе БИА, да је писао у даху, и да је у њој оставио многе аутобиографске сентенце, важне за разумевање актуелних догађаја и најближе савремене историје Србије.
Оставимо хибридни рат и хибридно доба за сада по страни. Указујемо да пажљивом читаоцу ауторове личне опсервације и искуства не могу да не промакну у овој студији. И сматрамо да је то у суштини највећа вредност ове студије. Парезановић није писао своју аутобиографију, међутим он је у студију о хибридном рату унео значајан део своје праксе и искуства из рада у Служби. И то сматрамо највреднијим доприносом ове књиге, мимо оних објашњења и дефиниција које се тичу појма хибридни рат и хибридно деловање, а у чијем времену сада живимо.
Аутор сам истиче да је књигу писао без позивања на изворе, без додавања табела, илустрација или библиографија. То је вероватно њена највећа вредност. Као што је то чинио Маркус Волф, један од челника источнонемачке службе у својој књизи Човек без лица, тако је и Марко Парезановић у даху проговорио о насловљеној теми, као што рекосмо, у највећем делу на бази својих личних искустава и поткрепљујући примерима из своје праксе. Наравно он то не истиче, али пажљивом читаоцу је јасно како настаје и шта значи ова књига.
Отварајуће поглавље „Уместо увода“ има елементе аутобиографског карактера и прави је рукописни бисер човека који је руководио озбиљним системима и нашао се политичком одлуком ван њих. По сензибилитету који се уочава у овом поглављу оно може да се мери са појединим мемоарским делима, односно њиховим уводима, какви су Живот човека на Балкану Станислава Кракова или Мета Вука Драшковића.
У њему Марко Парезановић упечатљивим речима наводи да је имао ту професионалну и животну срећу и несрећу да буде са обе стране хибридног „фронта“. Као човек ван дотадашње функције, он се пита о лојалности сарадника и пријатеља коју назива „упитном категоријом“ и закључује да „најчешће постоји док постоји моћ, а када моћ ослаби или нестане, углавном нестаје и лојалност“. Ретки су примери који потврђују супротно. Као и да моћ, а са њом и пријатељи долазе и одлазе као плима.
Такође, Марко Парезановић објашњава да не само да живимо у времену хибридног рата, хибридног деловања држава, служби, невладиних организација и сличних недржавних актера, већ и у времену хибридних односа међу људима. Хибридно се комуницира, пријатељстава је све мање, породичне вредности су пољуљане. Отуда он указује да је дубоко свестан да ова књига неће изменити готово ништа и да ће појаве хибридног ратовања и сукоба постајати све веће, али да је његова амбиција да ову актуелну тему приближи читатељству.
Коначно, своје уводно поглавље завршава необичним обраћањем непријатељима, наводећи да су управо они утицали на његов подстрек да истраје и да многе лоше ствари код себе коригује. Истиче да су га у појединим деловима каријере управо непријатељи промовисали на више дужности. Указује да га је пракса научила да су пријатељство и мера у животу и каријери најважнији, а да је сујета „омиљени људски грех“.
Свакако ове упечатљиве речи можемо да пренесемо у реалност односа у актуелној српској тајној служби, јер су изречене са вишегодишњим искуством функционисања у таквим односима.
У једном од последњих поглавља Парезановић проблематизује кадровску политику, указујући на лоша кадровска решења која готово увек воде до нових лоших решења на нижим нивоима организације. Посебно истиче да „само слаби и несигурни руководиоци бирају медиокритете за своје сараднике“, од којих очекују послушност, подаништво и ласкање, што води деградацији институција.
Аутор дефинише хибридни рат као „савремени облик вођења сукоба комбинованом употребом конвенционалних и неконвенционалних средстава како би се постигли планирани политички циљеви и остварила стратешка предност над противником“.
Могуће да ће поглавље о „обојеним револуцијама“ привући највише пажње. Аутор наводи да је Служба идентификовала инспираторе и организаторе протеста у Србији од краја 2024. године, указујући на актере из иностранства и две домаће невладине организације. Као пример биолошког рата наводи случај из 2001. године када су федерални органи САД од СР Југославије добили аутохтоне сојеве и изолате опасних бактерија које су биле узрочници атипичних епидемија у периоду 1994–1999. године.
Привлаче пажњу ауторови ставови да „држава која није спремна да заштити своју браћу и сестре, и ван својих номиналних граница – покреће питање своје улоге, чак и смисла постојања“. Такође, сматра да заштита националних интереса и вредности у земљи и иностранству представља врхунски патриотизам коме треба да стреме политичка руководства држава са интегритетом и суверенитетом.
Даље наводи да „ниједан народ и ниједна држава не смеју да одустану од амбиција да остваре стратешку предност у међународним и регионалним односима, па макар те предности биле и мањег обима и карактера“. Према његовом мишљењу, народ и држава који се искључиво фокусирају на своју административно омеђену територију немају изгледа за повољну будућност нити озбиљнију друштвену перспективу.
Посебно поглавље студије посвећено је појму „српски свет“. Парезановић га дефинише као „анти-хибридни модел друштвеног организовања“. Истиче да је појава тог термина изазвала бројна неразумевања, али сматра да је идеја српског света оправдана културолошка и цивилизацијска идеја. Њени циљеви су, према аутору, „праведни, неугрожавајући и одбрамбени“ и нису намењени дестабилизацији региона нити угрожавању суверенитета других држава. Верује да је остваривање таквог концепта могуће кроз самоодбрану, ослањање на сопствене врлине и унапређење квалитета живота.
Аутор приказа затим оцењује да није чудно што су, после смене Марка Парезановића, многи на простору бивше СФРЈ одахнули – у Подгорици, Загребу и Сарајеву – али изражава забринутост због тога што су, по његовом мишљењу, унутрашњи политички интереси онемогућили Србију да настави потребну иницијативу на регионалном плану.
Као илустрацију Парезановићевог претходног деловања наводи његову мисао: „Хибридне операције увек води руководилац са ауторитетом, по могућству најбољи познавалац ове проблематике са богатим теоријским и практичним знањем. Управо он диктира карактер, интензитет и динамику хибридних напада.“
Аутор приказа оцењује да књига оставља тешку и помало безнадежну слику савременог света. Указује се на доминацију интернета и друштвених мрежа, површност и банализацију јавног простора, као и на појаву психички нестабилних појединаца који преко друштвених мрежа утичу на јавно мњење.
Књига се бави и другим облицима савремених хибридних претњи: сајбер нападима, употребом беспилотних летелица, мигрантским таласима, атентатима, радио-електронским дејствима, као и последицама укидања обавезног војног рока. Посебно упозорава на опасност повезивања вештачке интелигенције са хибридним ратовањем, сматрајући да је њеним увођењем у друштвену стварност пређен „Рубикон“ после кога више нема повратка на старо. Закључује да ће хибридни ратови и хибридна деловања обележити будућност човечанства.
На крају књиге Парезановић наглашава да је српски народ кроз историју одбијао покорност, послушност и зависност од великих сила и да је, упркос великим жртвама, опстајао на свој аутентичан и херојски начин.
Аутор приказа закључује да је „Хибридни рат“ Марка Парезановића кључ за разумевање појединих догађаја у Србији током протекле две деценије, управо зато што своје тезе илуструје примерима из личне професионалне праксе – од регионалних односа и промена власти у Црној Гори до методологије рада са опозиционим политичким странкама.
Посебно истиче да су објашњења појмова „обојена револуција“ и „српски свет“ од великог значаја за разумевање савременог политичког говора у Србији.
У завршној оцени наводи да се историја Србије на почетку XXI века не може писати без Парезановићевих примера и опсервација, јер они у многим случајевима објашњавају методологију рада безбедносних служби у односу на унутрашњу политику и регионалну сцену.
Приказ се завршава цитатом из увода Парезановићеве књиге: „Колико сам исправно размишљао и радио, просудиће се једног дана када се све заврши.“
Izvor: https://istorija20veka.rs/2-2026/
