На данашњи дан, 17. августа 1931. године, преминуо је Ђузепе Барбанти Бродано, италијански адвокат, новинар, револуционар и гарибалдинац чији је животни пут био снажно повезан са Србијом. Као двадесеттрогодишњи младић дошао је 1876. године на Дрину и Мораву да се бори у српско турском рату. Деценијама касније, када се Србија поново нашла под притиском великих сила, огласио се у њену одбрану.
Постоје људи чије биографије изгледају као да су написане за роман. Ђузеп Барбанти Бродано био је један од њих.
Рођен је 9. јануара 1853. године у Вињоли, у области Модене. Потекао је из породице у којој су се сусретали различити друштвени слојеви. Отац му је био пољопривредник, док је деда по мајци био лекар на двору војводе од Модене. Још као дечак показао је снажно интересовање за идеје слободе и борбе против туђе власти.
Када је 1866. избио рат између Италије и Аустрије, тринаестогодишњи Ђузеп пожелео је да постане гарибалдинац. Са старијом браћом и још неколико дечака покушао је да побегне и придружи се Гарибалдијевим добровољцима. Породице су обавестиле полицију, па су дечаци пронађени и враћени кућама.
Дечачка жеља за гарибалдинским животом остала је снажна. Неколико година касније, Барбанти ће заиста обући униформу добровољца.
Ђузепе Барбанти Бродано као добровољац у Српско-Турском рату 1876
Од адвоката и револуционара до српског фронта
После студија права у Болоњи, почео је да ради као адвокат. Већ тада се кретао у круговима италијанске радикалне левице и био повезан са Андреом Костом и присталицама Михаила Бакуњина.
Учествовао је у политичком животу Италије, а као адвокат бранио је и поједине истакнуте представнике револуционарног покрета.
Године 1876. стигле су вести са Балкана. У Србији је почео рат против Османског царства.
Млади Барбанти је у српској борби препознао идеале слободе и националног ослобођења којима је био привржен од најраније младости.
Напустио је Болоњу и кренуо у Србију.
Имао је само 23 године.
Пристаниште на Сави у Београду 1876
Гарибалдинац на Дрини и Морави
Барбанти Бродано придружио се одреду италијанских гарибалдинаца који су стигли да као добровољци помогну српској војсци.
У одреду су се налазили добровољци различитог порекла. Поред Италијана, ту су били Белгијанци, Французи, Немци, Чеси и Норвежани. Према Барбантијевом сведочењу, у одреду се говорило десет различитих језика.
Командант одреда био је капетан Челсо Черети.
Гарибалдинци су упућени према Дрини, у састав Дринске војске генерала Алимпића, са намером да се војне операције прошире према Босни.
Барбанти је из света адвокатских канцеларија, политичких расправа и болонских улица стигао на балканско ратиште.
Његов поглед на рат најбоље осликавају његове сопствене речи:
„Тамо доле, на обалама Мораве и Дрине… бије се рат за ослобођење и више но за шта друго за друштвено ослобођење.“
У Србији је видео остварење идеала којима је тежио од младости. Борбу српског народа доживљавао је као део ширег европског покрета за слободу и друштвене промене.
Кнез Михајлова са Делијском чесмом 1876
Када се крајем 1876. године вратио у Италију, Барбанти је наставио да се бави Србијом.
Писма која је слао током боравка у Србији касније је приредио за штампу, а допунио их је посебним поглављима о историји, политичким приликама и српској књижевности.
Тако је настала његова књига „Србија“, објављена у Италији новембра 1877. године.
Књига је имала више од 400 штампаних страница и италијанским читаоцима пружала увид у Србију, њену историју, друштво, културу и борбу за ослобођење.
Књига је привукла пажњу и у Србији.
Њене приказе објавили су тадашњи српски листови, а међу људима са којима је Барбанти остао у вези био је и Матија Бан. Јован Ристић, тадашњи министар спољних послова, послао му је лично писмо захвалности.
Тако је млади италијански добровољац који је 1876. године стигао на Дрину постао и један од страних аутора који су Србију представљали европској јавности.
Адвокат, новинар и политички активиста
Барбантијев живот био је испуњен различитим облицима јавног рада.
Био је адвокат, политичар, новинар, публициста, револуционар и социјалиста. Кретао се у круговима болоњске левице и био близак бројним италијанским интелектуалцима и уметницима.
Са песником Ђозуеом Кардучијем учествовао је у покретању листа „Дон Кихот“. Уређивао је „Il Resto del Carlino“ и сарађивао са социјалистичким листовима и часописима.
Његова политичка уверења временом су се мењала. После периода повезаности са Бакуњиновим идејама, придружио се Социјалистичкој партији Италије, у којој је остао до 1900. године. Касније се повукао из активне политике.
Веза са Србијом трајала је деценијама
Године су пролазиле, а интересовање за Србију остало је снажно.
Године 1901. Барбанти је одликован српском Медаљом за војничке врлине, уз образложење да је одликовање добио за заслуге стечене у рату против Турске 1876/77. године за ослобођење и независност.
Нова прилика да покаже приврженост Србији дошла је 1908. године, после анексије Босне и Херцеговине.
Заједно са Челсом Черетијем, командантом гарибалдинаца у Србији 1876. године, Барбанти је из Болоње упутио телеграм председнику српске Народне скупштине.
У телеграму су изразили солидарност са Србијом и подршку српском народу у тренутку велике политичке кризе.
Барбанти је тако и после више од три деценије остао повезан са Србијом.
Од Дрине 1876. до Дрине 1914.
Барбантијева прича део је шире историје италијанских добровољаца који су долазили у Србију.
Године 1876. као двадесеттрогодишњак стигао је на Дрину.
Године 1908. заједно са некадашњим саборцем Челсом Черетијем огласио се поводом анексије Босне и Херцеговине.
Када је 1914. године почео Први светски рат, у Србију је стигла нова група италијанских добровољаца у гарибалдинским црвеним кошуљама.
Десеторица младих Италијана ступила су у српску војску. У борби на Великом Стоцу, на Дрини, 24. септембра 1914. године, погинули су готово сви, осим Хуга Колице из Рима.
Тако је идеја италијанске добровољачке солидарности, која је припадала Барбантијевој генерацији, добила наставак у новом нараштају.
Човек који је памтио Србију
Ђузеп Барбанти Бродано преминуо је 17. августа 1931. године, у својој кући у околини Болоње, окружен супругом и троје деце. Имао је 78 година.
До последњих дана остао је заинтересован за уметност, науку и јавни живот. Сахрањен је на гробљу Черто́за у Болоњи.
Данас, 17. августа 2026. године, навршава се 95 година од његове смрти.
Живот Ђузепа Барбанти Бродана остао је забележен у историји српско италијанских односа кроз његов долазак у Србију 1876. године, учешће у рату, књигу о Србији, пријатељства са српским јавним и културним делатницима, одликовање које је добио 1901. године и јавне ставове које је заузимао у годинама после анексије Босне и Херцеговине.
Његова прича сведочи о времену у којем су појединци из различитих европских земаља долазили на Балкан вођени идејама слободе и народног ослобођења.
Барбанти је у Србију стигао као двадесеттрогодишњи италијански добровољац.
Из Србије је понео успомене које су трајале читавог његовог живота.
Његово име данас остаје део историје једног времена у којем су се на Дрини сусретали људи различитих језика и народа, повезани идејом слободе.
Деведесет пет година после његове смрти, сећање на Ђузепа Барбанти Бродана остаје прича о Италијану који је 1876. године дошао у Србију и који је ту земљу носио у свом јавном деловању до позних година живота.
