Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Последњих година слушамо како нам различити државни функционери објашњавају да је Клаус Шваб велики пријатељ Србије, да су његове идеје визионарске и да се свет креће у правцу који је он давно предвидео. Међутим, након свега што данас видимо од покушаја да се знање, интелигенција и информације ставе под контролу уског круга глобалних центара моћи, преко претварања вештачке интелигенције у услугу која се изнајмљује и може бити искључена политичком одлуком, до настојања да се управља биолошким технологијама, енергетским токовима и комуникационим мрежама намеће се једноставно питање, ако су ово пријатељи Србије, какви су онда њени непријатељи?
Србија, као народ који је више пута у историји плаћао цену туђих геополитичких експеримената, има обавезу да са посебном пажњом посматра процесе који мењају свет. Јер оно што се данас представља као технолошки напредак, сутра може постати механизам контроле. Оно што се данас назива глобалном сарадњом, сутра може постати средство политичког условљавања. А оно што се данас продаје као слобода приступа знању, већ сутра може бити претворено у привилегију резервисану само за оне који су спремни да прихвате правила која постављају други. Зато је за Србију од пресудног значаја да разуме свет који настаје. Не онакав какав нам га представљају маркетиншке брошуре глобалних форума и корпорација, већ онакав какав заиста јесте као простор жестоке борбе за контролу знања, енергије, технологија, трговинских путева и људске свести. Клаус Шваб говорио је о „Добу интелигенције“, Сем Алтман о будућности у којој ће се интелигенција плаћати као струја или вода, америчка влада ограничила је приступ најмоћнијим моделима вештачке интелигенције, објављени су документи о америчким биолошким лабораторијама широм света, Владимир Путин и Доналд Трамп разговарали су о Украјини и Ирану, Велика Британија запленила је танкер који је превозио руску нафту, Израел је демонстрирао независност у односу на Вашингтон, а Иран најавио могућност наплате поморских услуга у Ормуском мореузу. На први поглед реч је о различитим темама. У стварности, све оне представљају делове истог процеса – формирања новог светског поретка у којем ће кључно питање бити ко контролише најважније ресурсе будућности. Пре неки дан Клаус Шваб је на Универзитету у Јоханесбургу изјавио да захваљујући системима као што су Claude и ChatGPT људи данас имају веће шансе него икада раније да дођу до истине. Отишао је и корак даље тврдећи да универзитети губе свој некадашњи значај јер је знање свуда око нас и доступно бесплатно. Међутим, у његовој изјави налази се једна кључна реченица коју многи нису приметили. Шваб је рекао да човек може доћи до истине „ако уложи потребан труд“. Управо се у тој реченици крије суштина читавог проблема. Јер није довољно имати приступ информацији. Неопходно је поседовати способност да се разликује истина од лажи и грешке, чињеница од пропаганде, анализа од манипулације. Управо ту способност вековима су развијале школе, универзитети, књиге и традиционални облици образовања. Вештачка интелигенција може да понуди одговоре, али не може да преузме одговорност за расуђивање. Она може да обради огромну количину података, али не може да замени људску мудрост и расуђивање. Неколико месеци раније Сем Алтман је открио и економску страну будућности. Говорећи на самиту компаније Блекрок у Вашингтону, изјавио је да OpenAI будућност види као свет у којем је интелигенција услуга попут електричне енергије или воде, коју ће корисници куповати и плаћати по потрошњи. То није била обична технолошка прогноза. То је била политичка и цивилизацијска порука.
Јер ако интелигенција постане услуга, онда она има власника. Ако има власника, онда има цену. Ако има цену, онда постоје они који могу да је приуште и они који не могу. А ако постоји несташица капацитета, као што је и сам Алтман признао да је могућа, онда ће неко морати да одлучује ко има приступ најмоћнијим облицима интелигенције. Само неколико месеци касније овај сценарио је постао стварност. Америчка влада је 12. јуна 2026. године наложила компанији Anthropic да искључи своје најмоћније моделе Fable 5 и Mythos 5. Иако је мера формално била усмерена према страним корисницима, у пракси су модели постали недоступни широм света. По први пут у историји једна држава је политичком одлуком ограничила приступ најнапреднијој вештачкој интелигенцији на глобалном нивоу. Овај преседан показује нешто много важније од саме технологије. Књига коју поседујете припада вама. Нико је не може преко ноћи изменити, искључити или повући из употребе. Претплата на вештачку интелигенцију није власништво већ закуп. А све што је предмет закупа има власника, услове коришћења и могућност да буде ускраћено. Зато питање вештачке интелигенције није само технолошко питање. То је питање моћи. Иста логика контроле видљива је и у сфери биолошких истраживања. Канцеларија Тулси Габард објавила је документа која показују да су Сједињене Америчке Државе финансирале више од 120 биолошких лабораторија у преко тридесет држава света. Према објављеним материјалима, америчка обавештајна заједница упозоравала је на присуство опасних патогена у лабораторијама у Украјини, а наведено је и да су спровођена истраживања која су подразумевала унапређење одређених патогена новим функцијама. Документа такође указују да је део ових програма годинама био скриван од америчке јавности и да је Доналд Трамп због потенцијалних ризика одлучио да обустави њихово финансирање. Без обзира на различита тумачења ових навода, суштина остаје иста. Ко контролише биотехнологију, контролише један од најмоћнијих инструмената XXI века. Истовремено се пред нашим очима одвија и дубока геополитичка трансформација света. Разговор Владимира Путина и Доналда Трампа трајао је педесет пет минута и далеко је превазилазио протоколарне оквире. Разговарало се о Украјини, Ирану, улози Европе, могућностима нових дипломатских иницијатива и будућим контактима Москве и Вашингтона. Трамп је нагласио потребу за окончањем рата у Украјини, док је Путин указао да напади на цивилне циљеве у Русији додатно компликују процес проналажења политичког решења. Оно што је посебно значајно јесте чињеница да се кључна питања савременог света све чешће решавају директном комуникацијом великих сила, док Европа све више делује као посматрач процеса који се одвијају око ње. Управо ту долазимо до једног од најзанимљивијих делова геостратешких анализа за период 2025–2026. године.
Према тим проценама, Сједињене Америчке Државе, Русија и Кина остају прва дивизија светске политике. Иако се много говори о слабљењу Америке, Вашингтон и даље поседује способност да пројектује политичку, финансијску, војну и технолошку моћ на глобалном нивоу. Кина и даље није донела коначну одлуку да ли жели да преузме улогу водеће светске силе, док Русија наставља да консолидује геополитичке добитке остварене током периода 2022–2024. Посебно је занимљива оцена положаја Европе. Француска је, према овим анализама, доживела озбиљан пад утицаја, док се Немачка и Велика Британија налазе у процесу постепене деградације свог геополитичког положаја. Симболично је и то што Москва све чешће демонстративно игнорише европске лидере, шаљући поруку да се најважније одлуке више не доносе у Паризу, Берлину и Лондону. Деведесетих година прошлог века Русија је била сила трећег реда, економски и политички ослабљена, док су Немачка, Француска и Британија представљале неспорне центре моћи. Данас је ситуација обрнута. Управо та промена најбоље показује колико дубоке процесе проживљава међународни систем. Истовремено се појављују нови центри моћи. Индија наставља стабилан успон. Иран има потенцијал да у наредним годинама постане велика сила уколико успе да заштити своје интересе и очува стратешку позицију. Турска користи контролу Босфора као важан инструмент утицаја, док Израел све отвореније истиче сопствену независност чак и у односу на Сједињене Америчке Државе. Изјава Итамара Бен-Гвира да Израел није „банана република“ и да није подређен Вашингтону представља више од политичке поруке. Она показује да чак и најближи амерички савезници све више инсистирају на сопственим националним интересима. Посебно место у овом процесу заузима Иран. Према проценама које се појављују у геополитичким круговима, уколико Техеран уведе систем наплате поморских услуга у Ормуском мореузу по моделу који Турска примењује у Босфору, приходи би могли достићи између 16 и 20 милијарди долара годишње. То би Ирану обезбедило нови инструмент економског и политичког утицаја. Није случајно што се истовремено повећавају тензије око танкера, поморских праваца и енергетских коридора. Британска заплена брода који је превозио руску нафту јасно показује да се савремена геополитика све више води кроз контролу логистике, транспорта и трговинских токова. Међутим, све ове расправе о вештачкој интелигенцији, лабораторијама, морским путевима, нафти и геополитичким блоковима добијају потпуно другачију димензију када се посматрају из перспективе коју је недавно изнео Илон Маск. Говорећи о Кардашевљевој скали развоја цивилизација, Маск је подсетио да човечанство данас користи мање од једног трилионтог дела енергије коју производи Сунце. Према Кардашеву, цивилизација типа I користи сву расположиву енергију своје планете, цивилизација типа II енергију своје звезде, док цивилизација типа III користи ресурсе читаве галаксије. Човечанство још увек није достигло ни први степен. Сунце садржи 99,86 процената масе читавог Сунчевог система, док Земља представља тек незнатан део тог простора. Ако једног дана будемо желели да користимо чак и милионити део енергије наше звезде, биће неопходно да напустимо оквире сопствене планете и овладамо ресурсима читавог Сунчевог система. Управо зато борба коју данас посматрамо није само борба за садашњост. Она је борба за будућност. Онај ко буде контролисао знање, контролисаће алгоритме. Онај ко буде контролисао алгоритме, контролисаће информације. Онај ко буде контролисао информације, контролисаће одлуке. Из свега наведеног произилази један закључак који Србија не сме да занемари. Свет у који улазимо биће далеко суровији, конкурентнији и мање идеолошки него што је био свет након Хладног рата. Државе које буду поседовале знање, технологију, енергетску независност, снажне безбедносне институције и способност самосталног доношења одлука имаће право да обликују будућност. Остали ће бити принуђени да прихватају туђе одлуке. Зато Србија мора истовремено да јача сарадњу са свим центрима моћи који поштују њен суверенитет и њене националне интересе. Стратешко партнерство са Русијом у области енергетике, безбедности и одбране, сарадња са Кином у инфраструктури, технологији и инвестицијама, развијање односа са Сједињеним Америчким Државама тамо где постоји обострани интерес, као и продубљивање веза са Индијом, Израелом, арапским светом и другим растућим центрима моћи, не смеју бити ствар идеолошког опредељења већ државне рационалности. Истовремено, Србија мора да развија сопствене капацитете у области вештачке интелигенције, сајбер безбедности, биотехнологије, енергетике и образовања, јер ће управо у тим областима бити вођене најважније битке XXI века. Народ који препусти другима контролу над знањем, технологијом и информацијама постепено губи и контролу над сопственом судбином. Српски национални и државни интерес у наредним деценијама мора бити јасан од изградња снажне, суверене и технолошки развијене Србије која ће сарађивати са свима, али зависити ни од кога и која ће поштовати туђе интересе, али никада неће жртвовати сопствене и која ће разумети да се у времену које долази слобода више не брани само на границама државе, већ и у лабораторијама, дата центрима, универзитетима, енергетским системима и центрима у којима се ствара знање. Јер у XXI веку суверенитет више није само питање територије. Суверенитет је питање контроле над сопственом будућношћу.
