Пише: Frano Yehuda Kolonomos Martinčević
У сјени програма Тезкиретнаме Исламске заједнице БиХ: „Заборавити претке значи бити поток без извора и стабло без коријена“…
Повод за овај текст био је иступ Бакира Изетбеговића у емисији Неwсмаx Балканс под насловом „Вјерујем у побједу, али нас након избора чека тежак посао…“, емитираној 6. јуна 2026. године.
У овом интервјуу Бакир Изетбеговић наступа у тону „разумног државника“, истичући да је друштво у Босни и Херцеговини довољно политички зрело да не допусти нови сукоб. Међутим, његов се укупни наратив у великој мјери ослања на селективно распоређивање политичке одговорности, при чему се она доминантно приписује другим народима (Хрватима и Србима) и њиховим политичким актерима у земљи.
Тијеком разговора Изетбеговић је знатан простор посветио критикама хрватске политике према Босни и Херцеговини, упозорењима на наводне пројекте територијалне реорганизације те повезивању појединих хрватских политичких захтјева с идејом трећег ентитета и обновом Херцег-Босне. Истодобно, готово у потпуности изостала је критичка анализа политика и поступака који долазе из бошњачког политичког корпуса, укључујући питања која већ годинама представљају извор политичких пријепора и неповјерења међу конститутивним народима.
У уводу говори о „балканским политикама које не виде балван у властитом оку, а виде трн у туђем“, цитирајући полуиронично Еванђеље у Новом Завјету кршћанске Библије, да би ту Исусову метафору већ у сљедећем кораку понајприје везао уз хрватску политику. Но, притом изостаје једнако критичан осврт на политичке процесе, идеолошка насљеђа и контроверзе које долазе из бошњачког политичког корпуса.
Док поновно отвара питања покојног Фрање Туђмана, првог предсједника Р. Хрватске и Гојка Шушка, ратног министра обране те их повезује с насљеђем Х.Р.Херцег-Босне, изостаје било какво пропитивање контроверзи које прате политичко насљеђе његовог оца Алије Изетбеговића, ратну улогу појединих постројби Армије БиХ или идеолошке коријене врло значајног и водећег дијела бошњачког политичког покрета. Посебно је занимљив изостанак реакције на службени плакат којим Јавна установа “Босански културни центар Тузланског кантона”, Меџлис Исламске заједнице Тузла и “Мрежа младих” позивају на трибину поводом 15. април, Дана “Армије Републике Босне и Херцеговине”, заказану за 14. априла 2026. у БКЦ-у Тузла. На плакату се налази фотографија бившег предсједника “Републике Босне и Херцеговине” Алије Изетбеговића те Сакиба Махмуљина, правомоћно осуђеног од Суда Босне и Херцеговине за ратне злочине, уз приказ постројавања припадника 7. муслиманске бригаде и одреда “Ел-Муџахид”. На такав визуални и симболички садржај није забиљежена јавна реакција, нити од стране њега нити од било кога из бошњачког политичког корпуса. Овакав приказ отвара и питање његове усклађености с одредбама Казненог закона Босне и Херцеговине које је 2021. године наметнуо бивши високи представник Валентин Инзко. Тим измјенама забрањује се и казнено санкционира негирање геноцида, као и величање или јавно одобравање особа правомоћно осуђених за ратне злочине.
У том контексту, изостанак реакције Уреда високог представника (ОХР) и актуалног високог представника у оставци Кристиана Шмита, може се проматрати као политички и институционални парадокс, с обзиром на чињеницу да управо ОХР има мандат надзора над проведбом цивилних аспеката Дајтонског мировног споразума, укључујући и нормативни оквир који је произашао из Инзкове одлуке. Додатну тежину цијелом случају даје и чињеница да су организатори комеморативног догађаја и трибине Јавна установа “Босански културни центар Тузланског кантона”, Меџлис Исламске заједнице Тузла и “Мрежа младих”, што указује на изравно преплитање културно-институционалних и вјерских структура у обликовању јавног политичко-симболичког наратива.
У том смислу, ријеч је о изразитој симболичкој конвергенцији вјерске инфраструктуре, ратне иконографије и институционалне политике, у којој се различити актери не појављују као раздвојени повијесни субјекти, него као елементи истог идеолошко-меморијалног наратива. Тиме се успоставља затворени интерпретативни оквир у којем се бришу границе између политичке одговорности, војне хијерархије и религијско-мобилизацијског контекста рата.
Посебну тежину добива чињеница да се на службеном плакату, у оквиру обиљежавања Дана “Армије Републике Босне и Херцеговине”, визуално у истом симболичком простору налазе Алија Изетбеговић и Сакиб Махмуљин, приказани у сцени постројавања повезаној с формацијама 7. муслиманске бригаде и одреда “Ел-Муџахид”. Таква визуална композиција производи снажан дојам изједначавања политичког ауторитета и војне заповједне одговорности, при чему се индивидуалне улоге и повијесне разлике своде на јединствену меморијалну поруку.
У том контексту додатно је релевантна чињеница да је Сакиб Махмуљин правомоћно осуђен за ратне злочине, док се у односу на Алију Изетбеговића никада није дошло до правомоћне судске пресуде, с обзиром на то да је поступак против њега престао његовом смрћу.
Исти образац преплитања вјерске инфраструктуре и политичког наратива јасно је видљив и 18. марту 2026., када је у “Гази Хусрев-беговој библиотеци у Сарајеву”, на иницијативу Исламске заједнице у БиХ, Бошњачког културно-просвјетног и хуманитарног друштва “Мерхамет” и “Вијећа конгреса бошњачких интелектуалаца”, 33 представника академског, политичког, културног, друштвеног и вјерског живота потписало: “Изјаву о осуди говора мржње, исламофобије и лажних наратива о Бошњацима и Босни и Херцеговини”.
У средишту овог рада налази се “Трећа точка” наведене Декларације, којом се сувремени иступ потписника изравно ставља у континуитет с наводним “антифашистичким муслиманским резолуцијама” бошњачких првака из Другог свјетског рата. “Точка 3” тврди да су ти прваци тада “иступили с муслиманским резолуцијама, у којима су осудили нацистичке злочине на расној и националној основи”, призивајући тиме дух ЗАВНО БиХ-а и “антифашистичке тековине бошњачког народа” као легитимацијски оквир данашње борбе против исламофобије. Но управо та кључна тврдња захтијева детаљну повијесну анализу, јер основни зачетак тих резолуција лежи у дјеловању организације “Ел-Хидаје” и њеног предсједника Мехмеда еф. Ханџића, који је своје теолошке и политичке ставове обликовао у интелектуалном окружењу Свеучилишта “Ал-Азхар” у Каиру двадесетих година 20. стољећа, у непосредној близини настанка и ширења идеологије “Муслиманског братства”.
О “муслиманским резолуцијама” у овом раду се не улази у детаљну повијесну расправу, будући да је та тема већ опсежно обрађена у постојећој литератури.
За шири увид у интерпретације “муслиманских резолуција” упућује се на радове Тарика Хаверића, који у својим анализама (види: хттпс://тарикхавериц.цом/града-за-босњаство/муслимански-резолуционари/#_фтн69), као и у књизи “Критика босанског ума, Оглед о једном хисторијски фиксираном менталитету” (2016.), проблематизира њихову каснију политичку инструментализацију и различита читања у сувременом јавном дискурсу.
Тај повијесни образац надовезује се на дубљу идеолошку подлогу. Већ крајем двадесетих година прошлог стољећа, идеологија “Муслиманског братства”, утемељеног у Каиру 1928., преко студената с “Ал-Азхара”, почиње се пресликавати у босанске вјерске кругове и у њихов политички ангажман. У доступној бошњачкој литератури тај се пријенос идеја изричито описује као “ехо онога што се догађало на египатској друштвеној сцени у погледу вјерског просвјетно-педагошког дјеловања Ихвану’л-муслимина”, који је “свој најочитији и најаутентичнији израз имао у друштву “Ел-Хидаје”” и у чињеници да су, цитирам: “најизравније судјеловали наши студенти који су своје студијске дане провели у Каиру управо у вријеме настанка, израстања и профилирања тог великог вјерског покрета”. Из тог процеса настаје “Ел-Хидаје” као организирани оквир у којем се спој “Муслиманског братства”, вјерске просвјете и политичког аутономаштва први пут артикулира у босанском контексту, а затим прелази у шире друштвене, па и ратне пројекте.
Наведени цитати преузети су из аналитичког текста објављеног на порталу АКОС (акос.ба), који обрађује дјеловање “Муслиманског братства” и друштва “Ел-Хидаје” у босанскохерцеговачком контексту.
Из тог процеса развија се “Ел-Хидаје” као организацијски оквир у којем се преклапају елементи религијског реформизма, просвјетног дјеловања и политичког артикулирања вјерског идентитета те различитих облика аутономистичких политичких захтјева који се у босанском муслиманском контексту јављају у међуратном раздобљу 20. стољећа. Тиме се успоставља институционална матрица која касније оставља траг у различитим облицима друштвеног и политичког дјеловања, при чему се уочавају и одређене идеолошке паралеле с тадашњим доминантним политичким струјањима у еуропском и блискоисточном простору. Од оснутка друштва “Ел-Хидаје” 1936., унаточ његову формалном укидању 1946., па до наставничких и просвјетно-образовних улога у институцијама социјалистичке Југославије, ти су актери одржавали дугорочан политичко-вјерски континуитет који је увелике обликовао касније вјерске и политичке елите босанских муслимана. У том контексту посебно се истичу појединци попут Салиха Хаџиалића, Хусеина Ђозе, Ибрахима Требињца и Абдулаха Дервишевића, који су кроз просвјетни, педагошки и вјерско-образовни рад дјеловали и у међуратном раздобљу и у каснијем социјалистичком периоду, те тиме представљају примјер кадровске и интелектуалне континуитетне линије унутар ширег институционалног оквира. Њихова биографија повезује се и с образовањем на Свеучилишту “Ал-Азхар” у Каиру, при чему је дио њих тамо провео студијски боравак, док се за поједине (попут Ибрахима Требињца) биљежи краћи или прекинут студијски ангажман.
У институционалном смислу, “Гази Хусрев-бегова библиотека у Сарајеву” заузима средишње мјесто у овом процесу, будући да је управо у том простору 18. марта 2026. наведена изјава угледала свијетло дана. Као најважнија исламска културна институција у Босни и Херцеговини, она симболички повезује османско насљеђе, међуратну улему и сувремену Исламску заједницу, при чему се као једна од њезиних кључних сувремених фигура појављује реисул-улема Хусеин еф. Кавазовић.
Тиме се “Гази Хусрев-бегова библиотека” профилира као трајни институционални оквир унутар којег се артикулирају и реинтерпретирају различити слојеви вјерско-повијесног и политичко-идентитетског наратива.
Као један од најупечатљивијих примјера контрадикторности између сувремених интерпретативних наратива и биографских и повијесних чињеница, издваја се академски округли стол поводом 110. обљетнице рођења Хусеина еф. Ђозе, одржан 17. децембар 2022. године у “Гази Хусрев-беговој библиотеци у Сарајеву”, у организацији Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, односно његове “Управе за образовање и науку”. На том је скупу централну улогу имао реисул-улема Хусеин еф. Кавазовић, који је у уводном обраћању Ђозу представио као “великана исламске мисли и праксе” те утемељитеља модерног исламског мишљења и сувремених образовних институција Исламске заједнице.
Хусеин еф. Ђозо се теолошки образовао на Свеучилишту “Ал-Азхар” у Каиру, гдје је тијеком тридесетих година похађао и 1939. завршио шеријатско-правни факултет, при чему се већ као студент из Каира укључује у идејни простор из којег настаје друштво “Ел-Хидаје” под водством Мехмеда еф. Ханџића, које ће убрзо постати кључни оквир за политизацију улеме у Сарајеву. Већ 1938. године, још тијеком студија, у својим је јавним иступима артикулирао изразито негативне и антисемитске ставове према Жидовима, повезујући их с комунистичким и капиталистичким силама као наводним главним пријетњама еуропском поретку. Након повратка из Каира Ђозо заузима положај вјерско-просвјетног референта у Уреду реисул-улеме Фехима Спахе, чиме улази у саму језгру институционалног одлучивања о вјерском образовању и просвјети босанских муслимана.
Да се радило о раздобљу снажних идеолошких подјела и растуће политичке искључивости показује и случај Хамдије Крешевљаковића. Иако је исте године постао први босанскохерцеговачки муслиман изабран за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ), Крешевљаковић се због својих политичких стајалишта и веза са загребачким академским круговима нашао под притиском политичких кругова окупљених око реисул-улеме Фехима Спахе те је чак страховао за властити положај у медреси. Управо у таквом озрачју дјелује и Ђозо, као дио административног и идејног круга који је имао значајан утјецај на обликовање вјерске и друштвене политике муслимана у Босни и Херцеговини.
Хусеин еф. Ђозо, образован на Свеучилишту “Ал-Азхар” у Каиру и добро упознат с кругом око Хаџ Амина ал-Хуссеиниа, у том је раздобљу представљао природну везу између сарајевске улеме политичко-вјерског пројекта “Великог јерузалемског муфтије”. У том контексту треба проматрати и писмо подршке које реисул-улема Фехим Спахо у листопаду 1941. шаље јерузалемском муфтији ал-Хуссеиниу, поводом његова успјешног бијега из Ирана у Италију, што се може сматрати почетком њихова трајнијег политичког и идејног зближавања.
Додатно, доступни архивски видео материјали из раздобља Другог свјетског рата, указују на присуство Хусеина еф. Ђозе и Салиха Хаџиалића у непосредној близини Хаџ Амина ал-Хуссеиниа, при чему се у појединим сегментима документације препознаје изразита присност и институционална блискост унутар истог политичко-вјерског круга. Такви визуални и архивски трагови могу се интерпретирати као индиција да је сама идеја доласка и политичког ангажмана Хаџ Амина ал-Хуссеиниа у еуропском простору била обликована, подржана или барем логистички посредована кроз мрежу особа међу којима се појављују и Ђозо и Хаџиалић. (види архивски материјал: https://archive.org/details/2-amin-al-huseini-docu-part-2/9+-+Amin+al-Husseini+docu%EF%BC%9A+part+9+and+last.mkv)
Године 2023. у “Гази Хусрев-беговој библиотеци у Сарајеву” одржана је промоција књиге “Сабрани радови (1932–1945) Мустафе Бусулаџића”, у организацији Јавне установе “Основна школа Мустафа Бусулаџић” из Сарајева.
Онај тко, попут Хусеина еф. Ђозе или Мустафе Бусулаџића, у властитој биографији има јавно документиране антисемитске ставове и отворене симпатије према нацистичким идејама, односно чињеницу да је служио у нацистичкој војсци као имам, дакле као особа задужена за вјерску службу, подизање морала и идеолошку мотивацију војника Трећег Реицха, тешко се може проматрати искључиво као „жртва режима“ или политички неутралан интелектуалац. Такве биографије нужно отварају питање особне одговорности и ступња укључености у идеолошке пројекте својега времена.
У том је контексту посебно важно нагласити да је Мустафа Бусулаџић, у раздобљу када су “Млади муслимани” дјеловали као подружница друштва “Ел -Хидаје”, обнашао дужност њихова предсједника. На ту је функцију изабран након Касима еф. Добраче, на приједлог Мехмеда еф. Ханџића, што га додатно смјешта у исти идеолошки, организацијски и кадровски круг који је обиљежио значајан дио тадашње муслиманске вјерске и политичке сцене.
Салих Хаџиалић је трећи примјер. Програм “Тезкиретнама: Сјећање на Салиха Хаџиалића и Мухамеда Ждраловића” одржан је 19. децембра 2024. године у “Гази Хусрев-беговој библиотеци у Сарајеву”, у заједничкој организацији “Гази Хусрев-бегове библиотеке”, Меџлиса Исламске заједнице Бугојно и Мешихата Исламске заједнице у Хрватској. Програм је реализиран у оквиру Тезкиретнаме, институционалног програма Исламске заједнице посвећеног обиљежавању датума рођења личности значајних за ислам, муслимане и Исламску заједницу, под мотом који се експлицитно ослања на поруку: “Заборавити претке значи бити поток без извора, стабло без коријена”. Управо та формулација заузима средишње мјесто у реторици догађаја, гдје се Хаџиалићево представљање као “претка” у ствари симболички и насљедно узима као темељ заједничке идентификације, при чему се његово дјеловање интерпретира кроз наратив континуитета и афирмације традиције, а не кроз критичко повијесно преиспитивање.
У том смислу, симболички оквир у којем се прошлост стално реинтерпретира и користи као легитимацијски ресурс остаје дубоко присутан у сувременом политичком дискурсу Босне и Херцеговине. Управо зато мото који се појављује у овом контексту добива додатну тежину: “Заборавити претке значи бити поток без извора, стабло без коријена.”
Истодобно, остаје отворено питање досљедности у примјени тог начела, особито када се одређени повијесни наративи институционално афирмирају и понављају кроз јавне и вјерске структуре, док се други, једнако важни слојеви повијесног искуства остављају по страни или не проблематизирају на исти начин. У том контексту, и дјеловање међународних институција попут ОХР-а те одлазећег високог представника Кристијана Шмита, у јавној перцепцији често се проматра кроз призму селективне видљивости и изостанка реакција на овакве облике политичке симболике и интерпретације прошлости у политичком Сарајеву.
На крају, питање није види ли Бакир Изетбеговић трн у туђем оку. Питање је види ли балван у властитом.
Није спорно да се о Туђману, Шушку, Херцег-Босни, ратним злочинима и погрешкама хрватске политике може, мора и треба расправљати. У демократском друштву управо је то нужно. Но исто начело мора вриједити и за Алију Изетбеговића, за идеолошко насљеђе „Ел-Хидаје“, за Хусеина Ђозу, Мустафу Бусулаџића, Сакиба Махмуљина и за све оне дијелове бошњачке политичке и вјерске повијести који се данас прешућују, релативизирају или представљају искључиво кроз призму властите виктимизације.
Друштво које од других тражи суочавање с прошлошћу, а истодобно одбија преиспитати властите митове, не гради истину него нови облик политичке догме. Таква догма можда може производити краткорочно политичко јединство, али не може произвести повјерење међу народима нити стабилност државе.
Зато, право питање за Босну и Херцеговину није тко ће гласније говорити о туђим гријесима. Право питање јесте, постоји ли спремност да се једнако отворено говори и о властитима.
Све док одговор на то питање буде негативан, свака прича о помирењу, антифашизму, еуропским вриједностима и заједничкој будућности остат ће тек политичка реторика. Јер истина не почиње ондје гдје осуђујемо туђе заблуде. Истина почиње онда када смо спремни погледати властите. У противном, антифашизам постаје парола, помирење политички слоган, а повијест оруђе за очување властитих митова.
