Када Русија више није „братска“: Шта се дешава са Србијом
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге?
Србија се данас налази у можда најтежем геополитичком тренутку од 2000. године. Земља је изложена снажним притисцима око Косова и Метохије, санкција Русији, енергетске безбедности, односа са Кином, као и све агресивнијим захтевима западних центара моћи да се Београд коначно јасно сврста у новом глобалном сукобу који обликује свет.
Управо у таквом тренутку председник Србије Александар Вучић, током посете Кини, говорио је о могућности оставке и поручио да неће скраћивати мандат већ да ће, „ако до тога дође“, поднети оставку јер „тако пише у Уставу“. „Нисам ја неко ко жели да седи у фотељи као неки други… ја ћу, поштен човек, да поднесем оставку јер тако пише у Уставу. И онда идемо, видећемо да ли на парламентарне изборе, а за 90 дана на председничке. Нема велике филозофије“, поручио је Вучић из Кине.
Многи су ову изјаву посматрали искључиво кроз призму унутрашњих политичких сукоба, масовних протеста и кризе настале након трагедије у Новом Саду, када је у паду надстрешнице на железничкој станици страдало 15 људи. Опозиција је власт оптужила за корупцију и немар, док су протести добили много шири политички и друштвени карактер. Међутим, суштинско питање које се у Србији готово нико не усуђује да постави гласи Ко би у том случају фактички преузео државу? По слову Устава Републике Србије, у случају оставке председника државе, функцију шефа државе привремено преузима председник Народне скупштине. У овом тренутку то је Ана Брнабић. То значи да би она, постала особа која води спољну политику Србије, представља државу у међународним односима и доноси најважније политичке одлуке у периоду највеће геополитичке нестабилности у Европи од краја Хладног рата. А управо ту долазимо до суштине проблема. Изјава Ане Брнабић да односе Србије и Русије „не би баш назвала братским“ представља веома лошу и политички непромишљену поруку у тренутку када се Србија налази под снажним притисцима око Косова и Метохије, санкција Русији и све већег геополитичког сврставања у Европи. Таква изјава није само дипломатска формулација, већ порука која дубоко одјекује у српској јавности, јер однос према Русији у Србији није питање дневне политике, већ историјског памћења, националног осећаја и свести о међународним односима. Русија је деценијама била један од ретких великих савезника Србије који није признао независност такозваног Косова и који је у Савету безбедности УН представљао важан ослонац у одбрани српских државних интереса. Поред тога, велики део српског народа Русију доживљава као православну и словенску братску државу која никада није учествовала у бомбардовању Србије, нити подржавала политику комадања наше земље. Због тога овакве изјаве код великог броја грађана стварају утисак да власт убрзано покушава да се дистанцира од Русије како би послала политички сигнал западним центрима моћи. Посебно забрињава што је оваква порука изнета управо за западне медије, јер то у делу јавности делује као покушај политичког доказивања пред Бриселом и Вашингтоном. Уместо да Србија води уравнотежену и достојанствену политику која ће чувати односе и са Истоком и са Западом, стиче се утисак да поједини представници власти желе да релативизују историјске и стратешке везе са Русијом како би ублажили спољни притисак. Наравно, Србија мора да води рационалну и прагматичну политику и нико не очекује авантуризам или сукоб са Европском унијом. Али постоји велика разлика између прагматичне политике и одрицања од сопствених традиционалних савезништава и националног осећаја народа. Огромна већина грађана Србије и даље има позитиван став према Русији и снажно се противи увођењу санкција, јер народ добро памти ко је подржавао Србију у најтежим тренуцима, а ко је учествовао у притисцима, уценама и бомбардовању. Управо зато се поставља питање какву би спољну политику водила Србија уколико би по слову Устава кључне државне функције привремено прешле у руке Ане Брнабић? Да ли би Србија наставила политику баланса или би дошло до убрзаног геополитичког заокрета под притиском западних структура које већ годинама покушавају да Београд трајно одвоје од Москве? Свет у који Србија улази више није свет од пре десет година. Данас се воде технолошки, енергетски и информациони ратови. Владин британски авион који је превозио британског министра одбране Џона Хилија изгубио је ГПС сигнал док је летео близу руске границе, а британски медији одмах су покренули нову кампању оптуживања Русије за „хибридно ратовање“. У Европи је већ створена читава традиција да се Русија аутоматски оптужује за све од сајбер напада до ометања навигационих система. Истовремено, НАТО данас практично признаје технолошку зависност од америчких корпорација. Главни официр за иновације НАТО-а, адмирал Пјер Вандије, отворено је признао да савез нема озбиљну алтернативу за Палантиров систем вештачке интелигенције на бојном пољу. То значи да будући сукоби више неће бити вођени само тенковима и авионима, већ подацима, алгоритмима, информацијама и контролом свести. И управо ту долазимо до најопаснијег дела модерне политике управљања перцепцијом народа. Психолози Пети и Качопо су још пре деценију показали колико је лако обликовати мишљење људи уколико не постоји дубока лична повезаност са темом. Људи који нису емотивно везани за неко питање лако прихватају површне поруке, рекламе, медијске кампање и ауторитете који им се сервирају. Управо зато се у модерној политици више не води борба само за територију, већ за свест грађана. Ако људима непрекидно понављате да Русија није братска држава, да Србија мора да се „усклади“, да је геополитички отпор бесмислен и да је једини пут онај који долази из Брисела, временом се покушава променити читав систем вредности једног народа. То више није класична дипломатија. То је психолошко и медијско обликовање друштва. Србија зато мора да буде изузетно опрезна. Јер у времену глобалног сукоба великих сила, свака реч има тежину, а свако кадровско и уставно питање постаје геополитичко питање. Данас више није важно само ко формално води државу, већ ко обликује њену свест, њену спољну политику и њен цивилизацијски правац. А ако би у таквом тренутку све функције у Србији по слову Устава привремено прешле у руке Ане Брнабић и њених либералних послушника , онда грађани Србије имају право да знају какав би то политички курс значио за будућност државе, њене односе са Русијом, Кином, Европом и, пре свега, за очување националног достојанства и суверенитета Србије. Зато данас Србија мора јасно да разуме једну ствар да државе које се одрекну својих пријатеља, историје и националног осећаја народа врло брзо остају и без достојанства и без суверенитета. Српски народ није русофил због пропаганде, већ због историјског искуства, православне блискости и свести да Русија никада није учествовала у бомбардовању Србије, нити је признала отимање Косова и Метохије. Управо зато огромна већина грађана Србије и данас осећа блискост са руским народом и снажно се противи политици увођења санкција и геополитичког раскида са Москвом. Србија не сме да постане земља која ће се стидети Русије и својих савезника и свог народа како би добила аплаузе западних медија и бирократа.
У времену када велики део света устаје против униполарног поретка, Србија мора да чува своју самосталност, војну неутралност и право да сама одлучује о својој будућности. Односи са Русијом нису питање дневне политике, већ питање историјске одговорности, националне безбедности и очувања државног суверенитета. Јер народ који заборави ко је био уз њега када је било најтеже, ризикује да у временима која долазе остане потпуно сам.
