Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
После Украјине више не постоји стварна неутралност. Постоје само државе које пружају отпор и оне које пристају на тихо, постепено и систематско демонтирање сопственог суверенитета под притиском санкција, обавештајних операција, енергетске зависности и политички подобних елита. Јерменија, Казахстан, Куба и Србија данас нису одвојене приче, већ различити фронтови истог глобалног сукоба у коме велике силе прекрајају сфере утицаја, руше старе геополитичке равнотеже и дисциплинују државе које покушавају да воде самосталну политику.
Када се избори проглашавају „руским мешањем“ пре него што се преброје гласови, када се енергетске кризе користе за политичко ломљење читавих држава, када санкције постану оружје за контролу влада, а обавештајне структуре инструмент прекомпоновања политичких система, онда је јасно да је свет ушао у фазу отвореног хибридног рата у коме више нико није поштеђен. Србија се данас налази под истовременим спољним и унутрашњим ударом. Са једне стране стоје притисци око НИС-а, OFAC-а, руског утицаја и покушаја геополитичког дисциплиновања Београда, а са друге опасна ерозија поверења у институције, безбедносни систем и способност државе да контролише сопствени апарат силе. Случај нестанка А. Н. Баје на Сењаку зато више није питање криминалне хронике већ политичко-безбедносни скандал првог реда који отвара сумњу да ли у Србији постоје паралелне структуре моћи јаче од саме државе. Држава у којој људи „нестају“ у елитним зонама под камерама, у близини људи из система, уз приче о уклањању трагова, брисању снимака и контролисању информација, улази у фазу опасне институционалне кризе и губитка ауторитета. Истовремено, претња санкцијама НИС-у открива колико је Србија рањива када енергетска зависност постане средство геополитичког притиска и дисциплиновања читавих народа. Данас онај ко контролише нафту, гас, банкарске трансакције и санкционе механизме не контролише само економију он контролише политички маневарски простор државе. Србија зато улази у један од најопаснијих периода после 2000. године. Ово више није питање једне афере, једне компаније или једног безбедносног инцидента. Ово је питање да ли ће Србија остати држава која самостално доноси одлуке или простор којим ће управљати спољни центри моћи, енергетски притисци, обавештајне операције и унутрашње компромитоване структуре које су спремне да државне интересе подреде сопственом опстанку и туђим геополитичким агендама. Управо зато догађаји који се данас дешавају у Јерменији, Казахстану, на Куби и у Србији делују као одвојене приче само на први поглед. У стварности, они представљају различите фазе истог процеса, глобалног редефинисања сфера утицаја, рушења старих модела државног суверенитета и преласка света у епоху трајне хибридне конфронтације. Случај Јерменије представља можда најчистији пример модерне политичко-безбедносне трансформације постсовјетског простора. Према доступним информацијама, уколико проруске снаге остваре значајан изборни резултат, постоји могућност да премијер Пашањин активира механизме непризнавања избора под образложењем „страног мешања“. У том сценарију кључну улогу не би играли класични политички актери већ обавештајне службе, тужилаштво, контролисани медији и Уставни суд. То је модел који постаје глобални шаблон. Избори више нису демократски ритуал већ безбедносна операција. Онај ко контролише наратив о „мешању страних сила“, контролише и легитимитет изборног резултата. Када се једном у јавни простор убаци теза да је политичка опозиција „инструмент Кремља“, „страни агент“ или „продужена рука спољног утицаја“, онда свака репресивна мера може бити представљена као одбрана демократије и државе. Управо зато у јерменском случају гледамо стварање комплетне психолошко-информативне припреме јавности. Преко медија повезаних са западним структурама и платформама попут The Insider-а постепено се гради слика да је опозиција безбедносна претња, а не политичка алтернатива. То није случајна медијска кампања. То је припрема терена за евентуалне правне и безбедносне операције. У том контексту треба посматрати и могуће сценарије инсценираних атентата, хапшења опозиционих лидера и оптужби за шпијунажу, издају или сарадњу са страним службама. То више није класична репресија 20. века. То је модерна хибридна контрола државе у којој се медијски рат, обавештајне структуре, правосуђе и безбедносни апарат користе као јединствен инструмент политичког управљања. Суштински, у Јерменији се не одлучује само о власти већ о цивилизацијској оријентацији државе. Или ће Русија успети да задржи упориште на Кавказу, или ће Пашињан добити слободне руке да заврши демонтажу руског присуства и трајно измести Јерменију из руске сфере утицаја. Истовремено, у Централној Азији одвија се тиши, али можда још важнији процес. Казахстан активно гради нови национални идентитет кроз наслеђе Улуса Џочи и Златне Хорде. То није културни пројекат. То је геополитичка операција дугог трајања. Прелазак са ћирилице на латиницу, преименовање улица, ново тумачење прошлости и наглашавање турског цивилизацијског простора представљају покушај систематског удаљавања од руског културног и политичког утицаја. Русија је деценијама свој утицај у постсовјетском простору заснивала не само на војној или економској моћи већ и на културној доминацији. Када почне рушење културне основе, почиње дугорочна ерозија геополитичке моћи. Посебно је важно што се у Централној Азији појављује нова генерација политичара која Турску и Запад види као механизам ослобађања од руске зависности. То значи да се у Евроазији формира нова зона утицаја у којој ће се сударати интереси Москве, Анкаре, Пекинга и западних сила. У модерној ери државе више не побеђују искључиво тенковима и армијама. Побеђује онај ко контролише информациони простор, дигитални наратив, културни идентитет младих генерација и инфраструктуру утицаја. Куће руских књига и симболичке манифестације више нису довољне. У 21. веку побеђује онај ко контролише алгоритме, медије, платформе, енергетске токове и психолошки простор друштва. Паралелно са тим, на другом крају света, Куба показује колико енергетска криза може постати средство геополитичког притиска. Долазак директора ЦИА У Хавану усред масовног енергетског колапса није дипломатски куриозитет већ сигнал да Вашингтон жели да искористи енергетску слабост Кубе за политичко и безбедносно приближавање. У свакој великој енергетској кризи главно питање постаје шта ће се прво распасти електроенергетска мрежа или политички систем? Када грађани остају без струје, горива, новца и стабилности, држава улази у фазу рањивости. Тада стране силе не морају да врше директан војни притисак. Довољно је понудити „економску и безбедносну сарадњу“ у замену за политичке уступке. Куба је деценијама градила слику државе која се не покорава САД. Али енергетски колапс мења односе моћи. У савременој геополитици енергетска зависност постаје један од најопаснијих облика политичке зависности. Онај ко контролише енергију, контролише темпо друштва, економију и стабилност власти. И управо ту долазимо до Србије. Србија није изолован случај већ балканска тачка судара свих ових процеса. Као земља која није увела санкције Русији, која има руско присуство у енергетском сектору, кинеске инвестиције, европске обавезе и амерички притисак, Србија постаје простор на коме се тестира нова дисциплина малих и средњих држава. Зато свака унутрашња слабост У полицији, правосуђу, енергетици, медијима или обавештајном сектору аутоматски постаје спољнополитичка рањивост. Случај нестанка А. Н. Баје на Сењаку и истовремена криза око НИС-а и потенцијалних санкција OFAC-а нису две одвојене теме. Оне заједно показују колико је Србија ушла у опасну зону преклапања безбедносне, енергетске и геополитичке нестабилности. Нестанак човека у елитном ресторану у делу Београда који представља симбол политичке, дипломатске и безбедносне елите отворио је питање постојања „двојне државе“ формалне институционалне и неформалне мреже моћи која функционише кроз личне контакте, криминалне везе, приватна обезбеђења и делове безбедносног апарата. Најопаснији аспект тог случаја није само могуће убиство, већ утисак да су границе између државе, криминала и паралелних структура постале замућене. Када јавност стекне осећај да постоје делови система који су изнад закона, држава постепено губи ауторитет. Посебно је опасно што овакви случајеви у очима међународних актера постају показатељ унутрашње стабилности Србије. Стране службе, инвестициони фондови, енергетске корпорације и дипломатски центри моћи пажљиво прате степен институционалне контроле. Када се створи утисак да постоји „сива зона“ између криминала, политике и безбедносног апарата, држава постаје подложнија спољном притиску, уценама и политичком условљавању. Истовремено, Србија се суочава са једним од највећих енергетско-безбедносних изазова у последњих двадесет година. Изјава председника Вучића да преговори са MOL групом „не иду добро“ и да се Србија нада да је Office of Foreign Assets Control неће казнити открива да је питање НИС-а постало питање националне безбедности.
НИС није обична компанија. То је кључна енергетска инфраструктура Србије. Контрола снабдевања горивом, рафинерија, нафтовода, бензинских станица и значајног дела енергетског система државе налази се у компанији у којој руски капитал има доминантан утицај преко Гаспром Њефт. После рата у Украјини, енергетика је постала геополитичко оружје. OFAC више није финансијски регулатор већ инструмент америчке геоекономске моћи. Уколико би НИС био изложен озбиљном санкционом удару, последице не би биле само економске. То би био директан безбедносни удар на стабилност Србије раст цена горива, нестабилност снабдевања, проблеми у банкарским трансакцијама, повлачење партнера, пад инвестиционог поверења и снажан политички притисак на државни врх. Србија се зато налази у изузетно тешкој позицији. Она покушава да истовремено одржи односе са Русијом, избегне директан сукоб са САД, сачува енергетску стабилност, настави европске интеграције, одржи кинеске инвестиције и сачува унутрашњу политичку стабилност.
Проблем је што простор за такво балансирање постаје све ужи. Свет улази у фазу у којој државе средње величине попут Србије све теже могу да воде потпуно независну политику. Велике силе више не траже дипломатску сарадњу. Оне траже геополитичко сврставање. То је суштина новог глобалног поретка који настаје после Украјине. Неутралност постаје све скупља, а геополитичка равнотежа све нестабилнија. Земље које се налазе на раскрсници енергетских, транспортних и политичких коридора постају простори појачаног притиска, обавештајних операција и борбе за утицај. У том контексту Србија није периферија већ једна од кључних тачака Балкана. Њена позиција између Истока и Запада, улога енергетског транзита, односи са Русијом и Кином и чињеница да покушава да води више паралелних спољнополитичких праваца чине је једним од најосетљивијих простора у југоисточној Европи. Зато ће наредни период за Србију бити обележен растућим спољним притисцима, енергетском неизвесношћу, безбедносним тестовима и све агресивнијим покушајима утицаја на унутрашње политичке процесе. У савременом свету државе се не руше искључиво војним ударима. Много чешће се урушавају постепено комбинацијом енергетске зависности, информационог рата, институционалне ерозије, обавештајног притиска, санкција и губитка поверења грађана у систем. Србија зато улази у период у коме више није довољно имати политичку стабилност као изборни резултат. Потребна је дубља стабилност институционална, енергетска, безбедносна, економска и информациона. Ако држава не покаже да контролише сопствени безбедносни апарат, сопствену енергетску инфраструктуру и сопствени јавни наратив, други ће ту контролу постепено преузимати. У томе је суштина новог доба суверенитет се више не губи одједном. Он се губи сектор по сектор, криза по криза, санкција по санкција, уступак по уступак, наратив по наратив. А управо су то процеси који данас истовремено потресају и свет и Србију.
Србија зато више нема луксуз политичке инерције, кадровских компромиса и управљања кризама кроз маркетинг и медијску контролу. Држава која се налази под геополитичким притиском оваквог интензитета мора имати јаке институције, лојалан безбедносни апарат, енергетску стратегију и људе који ће без страха штитити државне интересе. Управо зато случај испарења човека, односно дезинтеграције људског тела у ресторану на Сењаку и криза око НИС-а морају постати преломни тренутак за озбиљну реконструкцију државног система. Потребна је потпуна реконструкција безбедносног сектора, утврђивање политичке и командне одговорности и смена свих људи чија су имена доведена у везу са компромитацијом институција. Србији није потребан безбедносни апарат који ће бити предмет сумње, већ апарат који улива страх криминалу и поверење грађанима. Сада улива страх грађанима а сигурну кућу за криминалце. Зато питање одговорности директора полиције више није кадровско питање већ питање поверења у државу. Уколико држава не покаже снагу да пресече све везе између криминала, политике и делова система, Србија ризикује да уђе у фазу дуготрајне институционалне ерозије. Истовремено, Србија мора да схвати да у времену глобалног геополитичког судара државу не могу водити људи који ће сваку кризу решавати сервилношћу, уступцима и страхом од западног притиска. Земљи су потребни људи који разумеју да је питање енергетике, безбедности и суверенитета данас питање опстанка. Зато је неопходна и озбиљна реконструкција Владе Србије, са јасним јачањем државотворних и суверенистичких кадрова и уклањањем оних структура које Србију виде искључиво као простор за испуњавање западних геополитичких интереса. Јер свет у који улазимо неће праштати слабост. У времену хибридних ратова, санкција, енергетских удара и обавештајних операција, опстаће само државе које имају јаке институције, контролу над безбедносним системом, енергетску стабилност, националну стратегију и политичку елиту која није спремна да мења суверенитет за привремену спољну подршку. У супротном, Србија ризикује да постане још једна држава која је формално задржала заставу, химну и институције, али је суштински изгубила способност да самостално одлучује о сопственој будућности.
