Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
У сенци великих лидера често стоје људи који не држе говоре пред камерама, не освајају изборе и не појављују се свакодневно на насловним странама али управо они обликују идеолошку архитектуру једне епохе. Један од таквих људи у савременој Америци свакако је Стивен Милер.
Док је Доналд Трамп постао лице политичке побуне против глобалистичког естаблишмента, Милер је био човек који је тој побуни дао јасан идеолошки правац, структуру и језик. Без њега, Трамп би можда остао само медијски феномен. Са Милером, „America First“ постала је читава политичка доктрина. Милер припада генерацији америчких национал-конзервативаца који су схватили да се XXI век више неће водити само кроз тенкове и носаче авиона, већ кроз демографију, миграције,контролу граница, технолошку доминацију, индустријску производњу, културни рат и контролу информационог простора.
За разлику од класичних неоконзервативаца који су деценијама покушавали да „извозе демократију“ широм света, Милерова струја сматра да је Америка превише ослабљена унутрашњом ерозијом да би водила бескрајне идеолошке ратове по свету. Њихова логика је другачија да прво обновити националну снагу САД, па тек онда дефинисати глобалну стратегију. У том смислу Милер је много више од саветника за миграције. Он представља дубљу трансформацију америчке деснице и прелазак са неолибералног глобализма на национални суверенизам. Његова политика заснива се на неколико кључних принципа јаке границе, ограничена миграција, враћање индустрије у САД, економски национализам, борба против транснационалних структура утицаја, снажна држава, културни конзервативизам и геополитичко надметање са Кином. Управо зато га у Пекингу веома пажљиво анализирају. Кина разуме да су људи попут Милера опаснији од класичних либералних администрација јер не размишљају краткорочно, имају јасан цивилизацијски оквир, схватају значај индустрије и технологије и спремни су за дуготрајну економску конфронтацију. Истовремено, Милерова струја унутар Америке има једну особину која је за многе државе важна да је мање опседнута „извозом вредности“ и директним идеолошким инжењерингом у другим земљама. Њих пре свега занима амерички интерес.
И ту долазимо до Србије. За Србију, људи попут Стивена Милера представљају истовремено и потенцијалну шансу и озбиљну опасност. Пре свега, Србија би у свету националног суверенизма могла лакше да брани позицију војне неутралности, очувања Косова и Метохије, заштите националног идентитета, традиционалних вредности и права на самосталну спољну политику. Америчка струја која мање верује у рушење режима широм света потенцијално би могла бити прагматичнија према Балкану. Такође, нова америчка десница све више разуме опасност неконтролисаних миграција, значај демографије, улогу хришћанског идентитета и важност енергетске и индустријске независности. То су теме о којима Србија говори годинама. Уколико би Србија паметно играла, могла би да се позиционира као стабилан партнер,енергетски коридор, безбедносна тачка Балкана и држава која није део радикалног либералног експеримента западне Европе. Међутим, ту лежи и велика замка.
Људи попут Милера свет посматрају кроз призму хладног националног интереса. Ако процене да Србија ремети америчке стратешке циљеве биће веома тврди. За разлику од либералних структура које често делују споро и идеолошки, ова струја делује дисциплиновано, централизовано, стратешки и без много емоција. Уколико Србија остане енергетски зависна, институционално слаба, демографски ослабљена, без јасне индустријске стратегије и подељена унутрашњим сукобима, онда у свету великих сила неће бити посматрана као партнер већ као простор утицаја. И управо је то највећа лекција коју Србија мора да разуме.
Свет у који улази Америка Стивена Милера није свет либералних фраза, већ свет моћи, производње, демографије, енергије, технологије и националне кохезије. У таквом свету мале државе опстају само ако имају јаку државу, јасан национални циљ, стабилну економију, сопствену производњу, озбиљну безбедносну структуру и елиту која разуме глобалне процесе. Зато питање Стивена Милера није само питање једног америчког саветника. То је питање каква Америка долази и да ли је Србија спремна за свет који се пред нашим очима мења брже него икада после Хладног рата.
