Пише: Бранко Милановић
Какви би били вероватни ефекти масовног увођења вештачке интелигенције у економију, са марксистичке тачке гледишта? Занимљиво је да се ово питање, колико ми је познато, готово и није постављало.
На први поглед, последице по Марксову теорију радне вредности делују лоше или у супротности са чињеницама и очекивањима. AI подразумева увођење изузетно капитално интензивних техника производње, или, марксистичком терминологијом речено, процеса са веома високом органском композицијом капитала. Другим речима, AI подразумева веома висок однос c/v — односно однос константног капитала (c) према капиталу уложеном у запошљавање радне снаге (v). Ако је присуство рада мало, а у случајевима потпуно аутоматизоване производње готово нула, онда и вишак вредности који производи рад мора бити мали или близу нуле. Без обзира колико је висока стопа експлоатације, веома мали v подразумева и веома мали s (вишак вредности). Тако долазимо до закључка да и стопа профита (s/(c+v)) мора бити веома ниска, што је у складу са једним од Марксових најпознатијих „закона капиталистичког развоја“ — тенденцијом пада стопе профита са увођењем све капитално интензивнијих процеса производње. У случају готово потпуно аутоматизоване производње, стопа профита мора постати нула или близу нуле. Како су Маркс, Шумпетер и здрав разум говорили, капитализам са нултим профитом је апсурд. Капиталисти неће инвестирати ако је очекивани принос нула. Стога, тенденција пада стопе профита најављује пропаст капитализма.
Много пре него што се AI појавио на сцени, ово је била идеја коју су разматрали рани марксистички економисти 20. века попут Розе Луксембург и Хенрика Гросмана. Они су очекивали управо оно што данас посматрамо: да увођењем све капитално интензивнијих процеса производње, који су за сваког појединачног капиталисту профитабилнији, капиталисти као класа — када сви то учине — потискују живи рад, смањују количину вишка вредности, и тиме на крају обарају сопствену стопу профита (за капиталисте као целину) ка нули.
Да ли ће онда AI довести капитализам до краја? То се не уклапа добро у чињенице и очекивања о не мањим, већ већим стопама профита које би AI требало да донесе. Да ли је Маркс потпуно погрешио? Можда ипак није.
Да бисмо то разумели, замислимо економију која се састоји из два сектора. Први сектор има веома високу органску композицију капитала, управо онако како смо описали. Али сада претпоставимо да потпуна аутоматизација производње у овом сектору ствара тражњу за производњом добара и услуга које само живи људски рад може да обавља, или у којима је људски рад супериорнији од AI: активности неге, спорт, медицинска нега, врхунско кување, тренерски рад, бармени, креативно писање и мноштво других послова који ће, управо зато што их AI може радити само грубо, постати још вреднији када их обавља вешт, стварни човек. Хиљаде наставника могу бити замењене AI-јем, али ће потражња за заиста добрим наставницима, који могу надмашити AI, расти.
Тада ће се развити други сектор, потпуно супротан потпуно аутоматизованом сектору. Он ће бити карактерисан ниском органском композицијом капитала: константни капитал (c) биће мали у односу на варијабилни капитал (односно на капитал исплаћен у виду зарада). Тај сектор ће, за разлику од аутоматизованог, производити огромну количину вишка вредности.
Међутим, као што знамо, у капитализму се робе и услуге не продају по радним вредностима, већ по ценама производње које изједначавају стопе профита у капитално и радно интензивним секторима (односно секторима са различитом органском композицијом капитала). То, заузврат, значи да ће количина профита у аутоматизованом сектору, у равнотежи, бити пропорционална огромној количини капитала уложеног у тај сектор. Према томе, профит аутоматизованог сектора неће бити занемарљив, као што се на први поглед чинило када смо га посматрали изоловано и претпоставили да је цела економија састављена само од њега. Напротив, стопа профита може чак и порасти, јер је замена рада у једном сектору праћена стварањем радно интензивнијих процеса производње негде другде.
Једноставније речено: док ће један део економије функционисати искључиво са машинама (под чиме подразумевам и AI), други део економије постаће много радно интензивнији, вероватно чак и више него данас. То, заузврат, значи да профити у AI сектору могу бити високи — али само ако је раст AI сектора праћен растом тражње за добрима и услугама које производи живи рад и самим тим појавом тог другог сектора. Ако AI сектор преузме читаву економију, онда, према марксистичкој анализи, стопа профита мора тежити нули. А чак и у неокласичној анализи то би био случај, јер потпуно аутоматизована производња која уопште не користи рад подразумева укупне зараде једнаке нули или близу нуле, па постаје нејасно коме би се огромна количина нове производње могла продати. Тако AI-генерисано изобиље, чак и у неокласичном свету (без огромне редистрибуције људима који не раде), доводи до недовољне агрегатне тражње и, последично, до стопе профита близу нуле или једнаке нули. И у неокласичном и у марксистичком свету, успон AI-ја мора бити праћен еквивалентним растом радно интензивних активности како би економија остала у равнотежи и како агрегатна тражња и стопа профита не би пале на нулу.
Да сумирамо: и у марксистичком и у неокласичном свету, економија састављена искључиво од високо аутоматизованог сектора неспојива је са очувањем капитализма. У једном случају зато што је произведени вишак вредности, а самим тим и профит, нула; у другом зато што недовољна агрегатна тражња доводи до нултих профита. Ситуација се може „спасити“ само еквивалентним растом радно интензивног сектора или масовном редистрибуцијом људима који не раде.
Тако видимо мање мрачну будућност за рад него што неки тврде. Активности у којима рад не може бити замењен AI-јем процветаће. Да ли ће AI донети опште деградирање вештина рада или не? На први поглед делује да ће AI довести до деградације вештина, јер ће многе способности (попут програмирања, развоја софтвера, писања, па чак и математике) постати сувишне пошто их машине могу преузети. Ипак, овај процес може бити, и вероватно ће бити, уравнотежен стварањем занимања у којима ће ниво људских вештина превазилазити данашњи, управо зато што ће морати да буде супериорнији у односу на способности које производи AI, како би људи желели да купују такве производе и услуге. Према томе, док ће један део радне снаге трпети деградацију вештина — или, отворено речено, заглупљивање — други део радне снаге постаће софистициранији и много вештији. Да би остао испред, мораће да се такмичи више са машинама него са другим људима. Али све док верујемо у људску способност прилагођавања, можемо мислити да ће увек постојати сегмент рада који ће радити ствари које машине не могу, или чак и тамо где оба производе исти резултат, људски рад ће бити више цењен (и самим тим вреднији) ако га обавља жив човек, а не AI. AI-генерисани једнако леп клизач вероватно неће бити толико цењен као људски клизач. Барем од стране људи.
P.S. У тексту сам користио изразе „повећана капитална интензивност производње“ и „виша органска композиција капитала“ као синониме. Први је, наравно, неокласични, а други марксистички термин, али у овом контексту оба изражавају исту ствар: машине (укључујући AI) замењују људе.
